Definisanje nasilja i agresije u sportu

Agresija, asertivnost i nasilje u sportu često se mešaju u svakodnevnom govoru, a imaju različito značenje. Razlika je važna jer sport dozvoljava snažan, odlučan i fizički kontakt u okviru pravila, ali ne dozvoljava nameru da se protivnik povredi. U tekstu su objašnjeni osnovni pojmovi, vrste agresije, najčešće teorije, nasilje igrača i publike i mere prevencije.

Osnovni pojmovi

Međunarodno društvo za sportsku psihologiju (ISSP) u svom stavu o agresiji i nasilju u sportu definiše pojmove na sledeći način:

• Agresija je nanošenje neprijatnog nadražaja jednoj osobi od strane druge, fizičkog, verbalnog ili gestovnog, sa namerom da se povredi.
• Asertivnost je dozvoljeno, takmičarsko ponašanje bez namere povređivanja, sa ciljem da se uspostavi prednost, na primer taklovanje u ragbiju ili čeking u hokeju na ledu. Isti potez postaje agresija ako mu je namera da naudi.
• Nasilje je ponašanje koje izaziva štetu i nema neposrednu vezu sa takmičarskim ciljevima sporta. Može se shvatiti kao fizička, nedozvoljena i neprijateljska komponenta agresije.

Ključni element je namera. Žestok, ali pravilan skok na loptu je asertivnost, a udarac protivniku nakon prekida igre namerno je povređivanje.

Instrumentalna i neprijateljska agresija

Podela nije uvek jasna. Isti događaj može imati oba motiva, a stručnjaci o njoj raspravljaju. Za praksu je korisna jer nalaže različite odgovore: neprijateljsku agresiju treba pratiti kontrolom emocija, a instrumentalnu promenom sistema nagrada i kazni.

Teorije agresije

1. Teorije nagona. Polaze od toga da je agresivnost urođena i da se nagomilava dok se ne oslobodi. Povezuju se sa Frojdom i Lorencom. Danas se retko koriste kao jedino objašnjenje.
2. Hipoteza frustracija – agresija. Dollard i saradnici (1939) predložili su da frustracija izaziva agresiju. Kasniji radovi pokazuju da frustracija ne dovodi uvek do agresije; ona povećava sklonost ka njoj, a odlučuje tumačenje situacije.
3. Teorija socijalnog učenja. Agresija se uči posmatranjem uzora (trenera, roditelja, sportskih idola), nagradama i kaznama. Zato je važno šta sportisti vide i šta se u njihovom okruženju isplati.
4. Katarza. Ideja da gledanje ili činjenje agresije smanjuje kasniju agresiju nema značajnu empirijsku podršku; posmatranje agresije u sportu češće povećava neprijateljstvo gledalaca.
5. Moralno rasuđivanje i orijentacija na pobedu. Sportisti koji pobedu postavljaju iznad svega lakše opravdavaju varanje i povređivanje.

Toplota, buka i prenatrpanost, kao i alkohol i rivalstvo među navijačkim grupama, ne uzrokuju nasilje sami po sebi, ali ga mogu olakšati. Nijedna teorija ne objašnjava sve, pa se najčešće kombinuju.

Nasilje igrača

Nasilje među igračima obuhvata namerne povrede, udarce van igre, pretnje i vređanje sudija i protivnika. Rizik raste kad su rezultat ili ugled ugroženi, kad sudije ne sankcionišu grubost i kad trener ili okolina takvo ponašanje toleriše ili hvali. Posledice nisu samo disciplinske: nasilje može da izazove povrede, a isto ponašanje se prenosi na mlađe igrače koji ih gledaju. Pitanja povreda i oporavka treba prepustiti lekaru, odnosno specijalisti sportske medicine.

Nasilje publike

Nasilje na tribinama i oko stadiona ima drugačije uzroke: pripadnost grupi, rivalstvo, alkohol, loša organizacija, nesporazumi sa obezbeđenjem i uticaj događaja na terenu. O nastanku tog fenomena piše tekst Nastanak huliganizma u sportu. Tragedija na stadionu Hejsel u maju 1985. godine pokazala je koliko je potrebna bolja bezbednost na sportskim priredbama, a Evropska konvencija o nasilju i nedoličnom ponašanju gledalaca otvorena je za potpisivanje u avgustu iste godine. Konvencija iz Sen Denija iz 2016. bezbednost, obezbeđenje i uslugu posmatra kao povezane i treba postepeno da zameni raniji dokument.

U Srbiji ovu oblast uređuje Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama. Prema prečišćenom tekstu sa izmenama do 2018. godine, zakon zabranjuje nasilje, bacanje predmeta, unošenje alkohola i pirotehnike, uvodi obaveze organizatora (redarska služba, razdvajanje gostujućih navijača na događajima visokog rizika) i predviđa zaštitnu meru zabrane prisustvovanja određenim sportskim priredbama. Zbog mogućih izmena potrebno je proveriti važeći tekst.

Prevencija

ISSP naglašava da ne postoji jedno rešenje i navodi niz preporuka, koje su ovde kratko preformulisane:

• kazne za kršenje pravila treba da budu veće od koristi koju takvo ponašanje donosi;
• fer plej treba učiti od najranijeg uzrasta, posebno u mlađim kategorijama;
• alkohol na sportskim događajima treba zabraniti;
• objekti treba da imaju primerene uslove, uključujući smeštaj gledalaca i ugostiteljstvo;
• pojedinačne incidente mediji treba da prikažu u pravoj meri, a ne kao glavni sadržaj;
• antinasilne kampanje treba da uključe sve učesnike, od klubova do policije;
• treneri, sportisti, sudije, mediji i policija mogu da prolaze zajedničke radionice o agresiji;
• prosocijalno ponašanje treba podsticati, a neprijateljsko kažnjavati;
• sami sportisti treba da učestvuju u programima smanjenja agresivnih sklonosti.

Pored toga, treneri imaju ključnu ulogu u podsticanju ponašanja koje želimo da vidimo: način na koji reaguju na prekršaj, sudijske odluke i poraz uči sportiste više od govora. Sportistima kojima je teško da kontrolišu bes može pomoći razgovor sa sportskim psihologom. Uopšteno o značaju pravila i fer ponašanja pisano je i u tekstu Fenomen savremenog sporta.

Izvori

• Tenenbaum, Stewart, Singer, Duda (1997). Aggression and Violence in Sport: An ISSP Position Stand
• Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama (Paragraf)
• Savet Evrope: Background of the Convention
• Savet Evrope: Konvencija iz Sen Denija

Tekst pripremila redakcija Savremeni Sport. Provereno 21. oktobra 2026.