Proces učenja psihomotorjne veštine prema Fajtsu i Posneru ostvaruje se u tri faze:
KOGNITIVNA FAZA, u kojoj sportista mentalnim procesima pokušava da zamisli, shvati i predstavi sebi ono što treba da učini. To je u stvari faza svesne interpretacije postavljenog zadatka i signala iz sredine, mentalnog planiranja načina izvođenja aktivnosti, prepoznavanja i odabiranja načina izvođenja istog psihomotornog zadatka. verbalna komunikacija između sportiste i trenera u ovoj fazi je od izuzetnog značaja.
ASOCIJATIVNA FAZA, u kojoj sportista pokušava izvesti privremene aktivnosti vezane za psihomotorni zadatak, i prati rezultate tih svojih aktivnosti. Izvođenje aktivnosti se upoređuje sa zamišljenim modelom u prvoj fazi, pokreti se selekcionišu, biraju i povezuju u aktivnosti koje dobijaju složeniju strukturu.
AUTONOMNA FAZA, u kojoj se složena aktivnost osamostaljuje, a povezani niz pokreta kao da se izvodi bez naročite svesne pažnje. U ovoj fazi veština pokreta se usavršava, učvršćuje, i automatizuje.Zato Adams naglašava da se u prvoj verbalno-motornoj fazi mora pokrenuti dovoljno snažna i jasna perceptivna aktivnost, koja će uticati na stvaranje perceptivnog traga u nervnom sistemu.
Pošto u toj prvoj fazi perceptivni trag nije još dovoljno definisan i učvršćen, sportista nije siguran da li neku aktivnost dobro izvodi ili ne. Upravo zato neophodno mu je obezbediti dovoljno informacija, o kvalitetu izvedene aktivnosti, koje se obično verbalno saopštavaju. Varirajući pokrete i aktivnosti iz pokušaja u pokušaj, uz upoređivanje senzornih pokazatelja pokreta, i rezultata pokreta, sportista učvršćuje perceptivni trag i postepeno napreduje u preciznosti i struktuiranosti pokreta koji se razvija u psihomotornu veštinu.
U sledećoj fazi, kad je perceptivni trag formiran, on može samostalno da funkcioniše i da predstavlja model u odnosu na koga sportista samostalno već može da procenjuje dali je željena motorna aktivnost pravilno izvedena. Potrebe za verbalnim informacijama su sada manje i kvalitet aktivnosti se proverava samo u odnosu na perceptivni trag. Za razmatranje ishvatanje procesa razvoja psihomotorne veštine značajne su i Glenkrosove faze organizovanja pokreta u željenu veštinu. On ukazuje na sedam faza i to:
- Reprezentacija i diskriminacija delova pokreta,
- Sekvencioniranje,
- Vremensko struktuiranje pokreta,
- Gradacija,
- Tajming,
- Izbor alternativnih pokreta, i
- Motorna kontrola.
Svaka psihomotorna aktivnost se sastoji od niza jednostavnijih pokreta. Prvi zadatak trenera je, da proanalizira proces željene aktivnosti, i da identifikuje pojedine pokrete koje će kasnije, povezani u jednu celinu predstavljati skladnu složenu aktivnost.
Elementi pokreta, ustvari predstavljaju reprezentacije sila koje treba RAZVITI da bi se mišići kretali na željeni način. U početku učenja neke psihomotorne aktivnosti uvek se javljaju greške, u diskriminaciji između tačnih i pogrešnih pokreta, ali razvoj veštine će se ostvarivati, tako što će biti sve manje pogrešnih i neefikasnih, a sve više efikasnih i željenih aktivnosti.
Druga faza u učenju psihomotorne aktivnosti je sekvencioniranje ili povezivanje elemenata pokreta u jedan proces ili efekat. U prvoj prethodnoj fazi očigledno je da je neophodno obezbediti kod sportiste znanje o pravilnom izvođenju pojedinih elemenata, a u ovoj fazi se sad ti elementi pokreta ili sekvence povezuju željenim redosledom i slažu u željeni složeni pokret.
Ovde su moguće greške u vezama, naime, moguće je perfektno znati izvesti određeni pokret, ali ukoliko on postane deo složenije aktivnosti da se prave grube greške (npr. koraci u košarci, ukoliko se samo oni izvode, izvode se tačno, ali ukoliko izvode u napadu dolazi do grešaka, ili u gimnastici povezivanje elemenata vežbe).
Poznavajući ovo treneri treba posebnu pažnju da posvete učenju i utvrđivanju tih željenih veza između sekvenci određene aktivnosti.Pošto se uspostavi željeni redosled elemenata pokreta, prelazi se na vežbanje vremenske strukture, ili trajanja aktivnosti svakog pojedinog mišića koji se angažuje u pokretu: kako agonista, tako i antagonista.
Po pravilu vežbanjem se skraćuje odnos između pokretanja aktivnosti agonista i antagonosta, a vremenski razmak između jednih i drugih se povećava. Ovaj proces se naziva Glenkrosovo faziranje mišićne aktivnosti, jer upravo on je ukazao na potrebu vežbanja i učenja tj. namernog delovanja, na što preciznije uspostavljanje prelaza dejstva jednog mišića na drugi, jer se time uspostavlja konzistentnost ili ujednačenost u izvođenju pojedinih pokreta u vidu jedne JEDINSTVENE aktivnosti.
Jedinstvenost aktivnosti je rezultat dobre vremenske organizacije mišićne aktivnosti.Gradacija pokreta odnosi se na nivo opterećenosti silom svakog mišića uključenog u pokret. Organizovani pokreti zavise, dakle, od broja aktivnih mišića uključenih u rad i od frekvencije izbijanja u svakoj mišićnoj jedinici. Izgleda da postoji određeni mehanizam koji deluje na promene u gradaciji sile.
style="display:block; text-align:center;"
data-ad-layout="in-article"
data-ad-format="fluid"
data-ad-client="ca-pub-3680394444982515"
data-ad-slot="6919562611">
To se može primetiti, ako od sportiste koji već sigurno izvodi neku psihomotornu aktivnost, tražimo da istu vežbu izvede, jednom sa više, a jednom sa manje "napora". Pokret, kao i njegove karakteristike (kao što su sekvencioniranje, vremenska organizacija) ostaće isti, promeniće se samo gradacija.
Međutim, ako taj isti zahtev postavimo pred neuvežbanog sportistu, doći će do vidljivih promena u ostvarivanju aktiznosti, do grešaka u sekvencioniranju i sl. jer jednostavno ovaj amplifikacijski mehanizam nije još uspostavio tačne odnose između sila pojedinih mišića.Tajming, ili koincidirajuća reakcija, je sledeća faza koja se mora uvežbati i naučiti, a ona se odnosi na usklađeno vremensko i energetsko podešavanje mišićne aktivnosti i nekog spoljašnjeg objekta ili događaja.
Radi lakšeg razumevanja, navešćemo primer podešavanja pokreta i udarca po lopti u tenisu. Slično je i u drugim sportovima, a to se odnosi na pravilno procenjivanje kretanja lopte i tog kontakta sa njom, ili hvatanje u određenom trenutku neke sprave u gimnastici. Tu se, dakle, radi o pokušaju da se nauči pravilna vremenska procena izvođenja aktivnosti i kontakta sa spoljnim nekim događajem ili objektom.
Sportista će se često naći u situaciji da istovremeno nekoliko različitih aktivnosti, predstavljaju pravilne orijentacije reagovanja. Međutim, on će biti istovremeno svestan da je neka od njih ipak bila bolja, da je izvedena, nego neka druga. To su situacije u kojima nam se on na terenu čini neodlučnim, jer procenjivanje adekvatnosti reakcije zahteva protok obilja različitih informacija o sportskoj situaciji u kojoj se nalazi.
Da bi se ovakve situacije što ređe javljale trener će već u procesu učenja obezbediti učenje ne samo psihomotorne aktivnosti, nego i učenje taktičkih varijanti. Faktor iznenađenja time će se kod sportiste smanjiti na najmanju moguću meru, a kod protivnika delovaće izuzetno snažno. Na kraju učenja i vežbanja, kod sportiste će se formirati jedna kognitivna koordinativna struktura, koja će moći u buduće da vodi i usmerava izvođenje ove psihomotorne aktivnosti.
Dobro uvežbana osoba moći će ovu motornu aktivnost da uvek izvodi gotovo automatski, kad joj to zatreba, bez grešaka i bez zastoja, a istovremeno će moći i da varira pokrete u skladu sa zahtevima složene sportske situacije. Formirana kognitivna struktura će imati dva zadatka: da odgovara na zahteve vezane za opštu orijentaciju u prostoru, i drugo, da ostvaruje finu organizaciju mišića i mišićnih sklopova u toku složenih pokreta.Na osnovu analize faza, i sadržaja koji se ostvaruju u njima, očigledna nam je sva složenost procesa formiranja psihomotorne veštine. Ipak pored poznavanja mogućih faza treneri ili oni koji rade sa sportistima, treba da budu upoznati i sa putevima delovanja na neku od njih.
Ovi putevi delovanja predstavljaju u stvari povratne informacije do kojih sportista dolazi u procesu izvođenja psihomotorne aktivnosti. Povratne veze mogu biti različite u zavisnosti od nervnog puta kojima se ostvaruju.Na osnovu toga se može govoriti o tri tipa povratnih veza:1. Povratne veza u vidu informacija do kojih sportista dolazi sam na osnovu izvedenog pokreta.
Ove informacije potiču od receptora smeštenih u mišićima, zglobovima i tetivama.2. Povratna veza do koje sportista dolazi na osnovu poznavanja rezultata ostvarenih u toku izvršenja psihomotorne aktivnosti, kao npr. broj postignutih koševa, golova i sl. i predstavlja nivo ostvarenosti nekog zadatog sportskog cilja.
Ove informacije sportista dobija putem eksteroceptora: vida, sluha, ili taktilnim putem.3. Postoji i treća vrsta povratne informacije do koje sportista dolazi, i pre nego što je započeo sa ostvarivanjem deljene psihomotorne aktivnosti.
Ove informacije nastaju kao rezultat delovanja viših nervnih struktura, koje ukazuju na to, da nameravana psihomotorna aktivnost, neće biti dobro izvedena, i zato se zove povratna veza unapred, što omogućava da se željeno delovanje koriguje, i pre započinjanja stvarnog delovanja.Sve ove informacije slivaju se gotovo istovremeno u centralni nervni sistem sportiste, tačnije u kratkoročno pamćenje, i tačnost pokreta, iako u različitom stepenu, zavisi od svake od njih.
Očigledno je da na ove povratne informacije ne može da deluje trener, ali ono što može da uradi je, da skrene pažnju sportisti na njihovo postojanje, tako da ih on svesno sve više i više analizira, da je spreman da identifikuje različite vrste informacija, da ih što svesnije prati, i time sve više i više ostvaruje kontrolu nad svojim psihomotornim delovanjem.Kratkoročno motorno pamćenje funkcioniše isto, kao i kratkoročno verbalno pamćenje. Dakle, u njega se slivaju sve informacije, ono je kvalitetnije ukoliko se aktivnosti izvode duže i u kontinuitetu.
U zavisnosti od aktivnosti kojima su ispunjeni intervali između učenja date psihomotorne aktivnosti, i informacije od zglobnih receptora su "trajnijeg" karaktera od informacija iz mišćnog vretena, naravno sve u okviru vremenske dimenzije kratkoročnog motornog pamćenja.
