_sportovi-za-decu-sa-epilepsijom.jpg "Sportovi za decu sa epilepsijom")
Plivanje
Rizik od utapanja tokom plivanja je glavni razlog straha koji roditelji i nastavnici imaju kada treba da odobre plivanje dece. Ovaj strah nije sasvim neosnovan. Rezultati istraživanja 149 slučajeva utapanja dece pokazali su da je ovaj rizik 4-5 puta veći za decu sa epilepsijom u odnosu na njihove zdrave vršnjake. S druge strane, korektno nadgledanje kupanja dece koja imaju epilepsiju, može značajno da minimalizuje rizik od utapanja ili od anoksijske patnje.
Kao što je prethodno navedeno, deca sa epilepsijom (naročito ona koja uz napade imaju i umnu nedovoljnost) tokom plivanja imaju višestruko veći rizik od utapanja nego zdrava deca, ali apsolutni rizik i dalje ostaje nizak. Brisbane Drowning Study navela je 8 sjučajeva dece (5.4%) sa imerzijom vezanom za napade u kadi (3), bazenu (2) i na moru (3). U Marylandu je 3.4% svih utapanja bilo vezano za epileptičke napade, dok je na Havajima 4.6% slučajeva utapanja u moru se odnosilo na one koji boluju od epilepsije.
Kada su propisno nadgledana ne navodi se da se češće utapaju ili da zadobiju moždano oštećenje zbog anoksije. Sedmogodišnje praćenje 400 dece u Brizbejnu (Australija) s epilepsijom, nije pokazalo nijedan slučaj utapanja u bazenu ili u moru, pa se ova populacija može ohrabriti da uživa u plivanju. Napadima uzrokovana imprezija nije izvesna kod deteta sa dobro kontrolisanom epilepsijom i odgovarajućim nivoima AEL. Kupanje u kadi može biti opasno.
Bavljenje plivanjem i sportovima na vodi treba ohrabriti uz određenu predostrožnost. Nastavnik ili učitelj plivanja mora biti obavešten o bolesti deteta i riziku od napada. Nošenje kapice u boji može biti korisno jer instruktoru pokazuje položaj deteta koje ima teškoće. Komisija ILAE za restrikcije kod dece sa epilepsijom preporučuje i nošenje zaštitnog pojasa ili prsluka kod dece sa posebnim rizikom. Ukoliko se dete sa epilepsijom igra na obali jezera ili mora, trebalo bi da nosi prsluk za spasavanje. Loše kontrolisani napadi nisu razlog za zabranu, ali zahtevaju prisustvo i superviziju, starije, odgovorne osobe, plivača. Bez toga bi zabrana bila opravdana.
Supervizija podrazumeva takvo nadgledanje bolesnika s epilepsijom po tipu jedan na jedan. Utapanje se može izbeći ukoliko se supervizija adekvatno izvodi. Treba identifikovati posebne činioce rizika i organizovati nadgledanje prema njima (posmatranje deteta pored bazena ili u vodi, uz dete sa epilepsijom). Zbog veoma negativnog stava prema plivanju od strane roditelja i nastavnika, bez obzira na postignutu kontrolu napada, čak 30.8% dece sa epilepsijomu grupi koju smo istražili, ne znaju da plivaju.
Neki tipovi napada, kao što su tonički, česti kod dece sa epileptičkom encefalopatijom, nose poseban rizik od zadesnog stradanja u vodi. Prikazan je slučaj 14-o godišnjeg dečaka posle toničkog napada. Po završetku napada tokom mišićne relaksacije došlo je do unosa vode u pluća.
Prema iskazima spasilačkih ekipa, mali je broj dece s epilepsijom koja se utope. Svaki slučaj se procenjuje pojedinačno. Osoba koja nadgleda plivača s epilepsijom, mora biti upoznata sa bolešću. Ukoliko je dete dobar plivač, može se nadgledati i pored bazena, ali ukoliko nije, preporučuje se da osoba koja ga nadgleda bude u vodi u blizni slabijeg plivača. Neki autori smatraju da treba zabraniti deci s epilepsijom da se takmiče u plivanju jer stres može uzrokovati napad.
style="display:block; text-align:center;"
data-ad-layout="in-article"
data-ad-format="fluid"
data-ad-client="ca-pub-3680394444982515"
data-ad-slot="6919562611">
Preporuke za fizičke aktivnosti dece sa epilepsijom u vodi
* Plivanje u društvu sa prijateljima.
* Plivanje u nadgledanom bazenu je neophodno.
* Supervizor treba da bude obučen za kardiopulmalno oživljavanje i da upoznat sa epilepsijom kod dece.
* Izbegavati plivanje na otvorenoj vodi (reka, jezera).
Preporuke za decu sa loše kontrolisanom epilepsijom
* Odrasle odgovorne osobe treba da nadgledaju s loše kontrolisanim napadima.
* Kupanje u sedećem položaju, tuširanje.
* Ohrabriti majke dece s epilepsijom da imaju pratnju dok kupaju dete.
Zabrana/ oprez
* Podvodno plivanje i ronjenje u dubini su zabranjeni.
* Ne savetuje se ni deci s epilepsijom koja imaju retke napade da plivaju daleko od obale iako su dobri plivači.
* Zabranjeno je deci s epilepsijom koja imaju česte napade da se kupaju u moru.
* Bolesnici sa dobro kontrolisanim ili retkim njapadima, mogu se kupati u bazenu pod supervizijom intruktora plivanja ili odgovorne osobe plivača.
Gimnastika
Gimnastički sportovi nose određeni rizik od pada i povređivanja, bez obzira na to da li se radi o gimnastičaru koji ima epilepsiju ili ne. Sportske sale imaju posebno prilagođen prostor za ovu grupu sportova, a instruktori i treneri intenzivno nadgledaju učenike koji izvode određene gimnastičke aktivnosti. Vežbe na gredi, penjanje uz šipku i konopac, vežbe na razboju, konju sa hvataljkama i drugo nisu dopuštene deci s nepovoljnom kontrolom napada.
S druge strane, istraživanja su pokazala da je rizik od povređivanja i nastanak napada tokom izvođenja vežbi na gredi ili konju sa hvataljkama na primer veoma mali kod dece sa dobrom kontrolom napada i odgovarajućom terapijom. Pogoršanje kontrole napada koje ponekad nastaje posle pada tokom izvođenja vežbi, pre je zadesne prirode, nego što bi se smatralo za posledicu sportskih aktivnosti.
Atletika
Pogrešno je poređenje uticaja voljne hiperventilacije koja se nalaže bolesniku tokom EEG pregleda (metoda aktivacije u laboratorijskim uslovima) i hiperventilacije koja nastaje tokom sportskih aktivnosti. Za razliku od voljne hiperpneje koja kod deteta s piknolepsijom može izazvati tipične apsansne napade, hiperventilacija tokom fizičkog napora nema isto dejstvo.
Esquivel i saradnici poredili su uticaj i efekte hiperpneje koja je izazvana fizičkom aktivnošću sa uticajem voljne hiperventilacije kod dece sa apsansnim napadima. Korišćen je elektronski kontrolisani ergometar. Apsansni napadi javljali su se ređe tokom najintenzivnije fizičke aktivnosti (test brzog hoda, sa uvećanjem napora tokom 15 minuta) u poređenju sa povećanjem njihove učestali tokom voljne hiperventilacije, kao aktivacijske metode primenjene u EEG laboratoriji, u trajanju od 3 minuta po protokolu.
Srednja učestalost apsansnih napada bila je značajno niža tokom fizičke aktivnosti u poređenju sa brojem napada zabeleženih tokom mirovanja, i fizičke pasivnosti. To je korelisalo sa padom vrednosti pH u plazmi. Autori su zaključili da hiperventilacija koja se dešava tokom fizičke aktivnosti, u sklopu prilagođavanja telesnog metabolizma, ne dovodi do hipokapnije i respiratorne alkaloze. Stoga, deca sa apsansnim napadima, kod koje su serumski nivoi anti-epileptičkih lekova u terapijskom rasponu, treba da budu stimulisana i ohrabrena da se bave sportom.
Trčanje na duge staze, skijanje i drugi sportovi koji zahtevaju veliku izdržljivost i napor retko povećavaju rizik od pojave napada, ali bi odluku trebalo doneti tek posle pažljive opservacije dece tokom treninga. Dehidracija može negativno da utiče na farmakokinetiku AEL, a trčanje na duge staze može biti dozvoljeno uz poseban oprez.
Kontaktni sportovi
Livingston i Berman smatraju da kontaktni sportovi kao što su lakros, fudbal, rvanje, a koji nose određeni rizik od povrede, ponavljanih udaraca u glavu i kolizije, tokom višegodišnjeg praćenja velikog broja dece, nisu pokazali nepovoljan efekat na kontrolu napada niti uticaj na pojavu napada, pa smatra da ove sportove ne treba braniti deci koja su za njih zainteresovana, pod uslovom da se optimizuje njihova kontrola napada i da budu zaštićena potrebnom opremom. Ističe se da ponavljano udaranje lopte u glavu ne dovodi do povećanja rizika od pojave napada. Što se tiče kontaktnih sportova, ne postoje dokazi da ponavljane male povrede glave mogu pogoršati učestalost i/ili težinu epilepsije. Šta više, kontaktni sportovi kao što je fudba lčeste su aktivnosti dečaka i mladića, tako da bi njihova zabrana imala veoma teške posledice.
Vožnja bicikla
Vožnja i upravljanje biciklom u gradskoj sredini nose određeni rizik od pada i povređivanja. Ovaj rizik je povećan kod dece koja imaju epilepsiju. Zabrana vožnje bicikla nije opravdana kod dece sa dobro kontrolisanim napadima. Pod određenim uslovima (poseban teren, udaljenost saobraćaja, stalna supervizija, nošenje zaštitne kacige i dr.) ova fizička aktivnost se može dozvoliti i deci sa povremenim napadima. Vožnja na koturaljkama, dasci po ravnoj ili kosoj površini i sl. ne mogu biti dopuštene deci sa lošom kontrolom napada ili u skorije vreme posle uvođenja AEL.
Američka pedijatrijska Akademija preporučuje bavljenje timskim sportovima kao što su košarka, bejzbol, fudbal i hokej na ledu. Obzirom na povoljan psihosocijalni uticaj, treba ohrabriti bavljenje ekipnim sportom. Bavljenje sportom na profesionalnom nivou moguće je kod nekih pacijenata s epilepsijom. Od njih se može zahtevati anti-doping kontrola. Većina AEL se ne smatraju kao supstance čija je primena zabranjena.
Sportovi na visini su dopušteni uz veliki oprez i to kod dece sa dobro kontrolisanim napadima i dobro vođenom terapijom. Sportovi na velikoj visini su formalno zabranjeni. Oprez je neophodan u dopuštanju penjanja uz drvo, šipku ili konopac i zabrane ovih aktivnosti najčešće su opravdane.
Golf
Prikazani su slučajevi četiri dece koja su zadobila povredu glave golf lopticom tokom vežbe u klubu. Smatra se da je brzina golf loptice koja je izazvala povredu iznosila oko 130 milja na čas. Sva deca su dobila uglavnom rane post-traumatske napade, iako nisu imala post-traumatsku amneziju. Takav tip povrede je u mogućnosti da prenosi energiju kroz lobanju, nevezano za prelom kostiju lobanje, i da izazove akutni ekstraduralni ili kortikalni hematom. Izgleda da povrede nanete golf lopticom povećavaju rizik od akutnih simptomatskih napada i od kasne post-traumatske epilepsije, bez post-traumatske amnezije, preloma lobanje ili rascepa dure. Postoji mogućnost za razvoj napada zbog fizičkih svojstava golf-loptica i njihove odluke da prenesu značajnu mehaničku energiju na malo mesto udara. To može predstavljati problem i za posmatrače pored golf terena (i njihove lekare).
Većina dece s epilepsijom imaju ređe napade u vreme kada se aktivno bave fizičkim i sportskim aktivnostima. Napadi se češće javljaju kada su deca neaktivna, u vreme odmora, spavanja ili dosađivanja.
