_epilepsija-i-sport.jpg "Epilepsija i sport")
Epilepsija je vekovima praćena velikim predrasudama i stigmom. Snižen kvalitet života rezultat je restrikcija i ograničenja koja su vezana za samu bolest ali i mišljenja i stavova okoline prema bolesniku. Život bolesnika sa epilepsijom zahteva prilagođavanje hroničnoj bolesti i dugoročnom lečenju. Problemi svahodnevnog funkcionisanja mogu biti veći od samih napada i uzimanja terapije ("Ni kod jedne druge bolesti, kao kod epilepsije, predrasude socijalnog okruženja nisu teže od same bolesti" Lennox).
Kliničko vođenje bolesnika s epilepsijom podrazumeva više od složenog dijagnostičko-terapijskog procesa. Lekar je često u ulozi onoga koji bolesnicima, njihovim roditeljima i članovima porodice pruža informacije koje sadrže zabrane različitog tipa i težine. Zabrane mogu biti opravdane ali i neopravdane. Glavni razlozi za ograničenje aktivnosti dece i adolescenata s epilepijom su: Rizik od telesne povrede - vezane za napad (pad, opekotine, oparotine, abrazije, posekotine, prelom kostiju, povreda zuba i vilice, iščašenje zglobova i dr); Događaji i okolnosti koji mogu izazvati napad (foto-stimulacija, lišavanje spavanja, uzimanje alkoholnih pića i supstanci sa psihoaktivnim dejstvom, febrilno stanje idr.); Posebne okolnosti koje mogu uzrokovati emocionalno povređivanje.
Teško je pomiriti nastojanje terapeuta da ohrabri maksimalnu samostalnost bolesnika s epilepsijom, prilagođenu tipu napada, epilepsije i epileptičkog sindroma, sa obavezom saopštavanja potrebe o izbegavanju činilaca koji povećavaju rizik od pojave napada. Nepovoljan odnos i pacijenta i lekara prema sportu je delom rezultat straha od povreda, a delom straha da vežbe mogu izazvati napade. Zapaža se da bolesnici sa epilepsijom imaju značajno umanjenje fizičke spremnosti što ima uticaja na njihovo opšte stanje i kvalitet života. Bolesnici sa epilepsijom pokazuju značajan manjak fizičke izdržljivosti, mišićne snage i fizičke fleksibilvosti.
Prezastićenost, nedovoljna stimulacija, nisko samo-poštovanje, socijalna izolacija, depresivnost i strah kod bolesnika s epilepsijom predstavljaju prepreku njihovom aktivnijem načinu života. Aerobne aktivnosti kao što su hodanje, šetnja u prirodi, skijanje i plivanje se često izbegavaju od strane osoba sa epilepsijom, dok su vežbe za mršavljenje i uvećanje mišićne mase omiljene.
Bavljenje sportom zahteva odrđenu samo-disciplinu, takmičarski duh, drugarstvo. Sport promoviše zdravlje, fizičku snagu, izdržljivost, socijalnu integraciju i psihološku stabilnost.
O zabranama se često govori još tokom prvih poseta lekaru, neretko još u vreme saopštavanja dijagnoze epilepsije. Dete s epilepsijom veoma rano zapaža i oseća razlike u odnosu na doba pre pojave napada, dijagnostikovanja bolesti i uvođenja AEL. Ono oseća promenu u reakcijama roditelja i okoline. I tokom vođenja bolesnika, naročito u vreme terapijskih promena i podešavanja doze i vrste AEL, potrebno je ponovo razmotriti prethodno preporučene zabrane
Epidemiološka procena učestalosti neočekivane nagle smrti u populaciji od 0-20 godina, severnog regiona Engleske u periodu od 1985. - 1994. pokazala je da od 2523 smrti, u 270 (11%) slučajeva radilo se o nagloj smrti. Polovina svih slučajeva nagle neočekivane smrti u ovom životnom dobu može se prepisati prethodno dijagnostikovanim stanjima - epilepsiji (49; 32%), kardiovaskularnim poremećajima i astmi. Za razliku od ove studije, epidemiološka studija u Baskiji, na severu Španije, pokazala je u periodu od 1990. - 1997. ukupno 34 slučaja nagle, neočekivane, nenasilne smrti u populaciji dece i adolescenata (0-19 godina života). Od ovog broja samo jedan slučaj odnosi se na bolesnicu s epilepsijom.
style="display:block; text-align:center;"
data-ad-layout="in-article"
data-ad-format="fluid"
data-ad-client="ca-pub-3680394444982515"
data-ad-slot="6919562611">
Nagla smrt je zabeležena kod oko 10% svih smrtnih ishoda u populaciji s epilepsijom. Češća je kod bolesnika sa teškom epilepsijom, lošom kontrolom napada i lošom komplijansom u uzimanju anti-epileptičkih lekova.
Uticaj fizičke aktivnosti na napade
Nisu dovoljno poznati, niti jasni mehanizmi interakcije fizičke aktivnosti i epileptičkih napada. Mehanizmi uticaja fizičke aktivnosti na napade:
Činioci koji inhibuju pojavu napada
* Povećana vigilnost i pažnja (referenca: Van Linschoten i sar. 1990.)
* Povišen nivo beta-endorfina (ref.: Albrecht, 1986.)
* Dehidracija (ref.: Nakken, 1999; Arzimanoglou, 2002.)
* Laha acidoza - anaerobni uslovi (ref.: Esquivel i sar. 1991; Nakken i sar. 1997.)
Činioci koji olakšavaju pojavu napada
* Hipoglikemija (ref.: Van Linschoten i sar. 1990.)
* Hipetermija (ref.: Nakken i sar. 1997.)
* Hiponatermija (ref.: Dubow, Kely, 2003.)
* Stres - povećano oslobađanje kateholamina (ref.: Temkin et al, 1984.)
Većina eksperimenata moždane električne aktivnosti pokazala je da patološka pražnjenja nestaju kod većine bolesnika tokom fizičke aktivnosti, a ponovo se javljaju u mirovanju. Ređi su napadi tokom mentalne ili fizičke aktivnosti u poređenju sa mirovanjem. Fizički a naročito psihički stres predstavljaju činioce koji mogu precipitovati napade. U kompetitivnim sportovima ovakav stres kod osetljivih osoba može izazvati napad.
Povećana ventilacija tokom fizičke aktivnosti predstavlja kompenzatorni homeostatski mehanizam i ne dovodi do respiratorne alkaloze, kao u EEG labaratoriji tokom pregleda. Napadi tokom vežbi mogu biti vezani za akutne metaboličke ili respiratorne promene. Respiratorni kontrolni sistem kod neuvežbanih osoba postiže homeostatsku ravnotežu i brže je gubi.
Zapažanje da vežbanje i fizička aktivnost mogu da smanje učestalost napada, podržano je iskustvom profesionalnih sportista s epilepsijom. Jedan igrač bejzbola imao je samo jedan napad, a jedan košarkaš dva napada u različitim epizodana - neposredno pre i posle igre. Obzirom da profesionalni sportisti provode sate u intenzivnom treningu, vežbanju, pripremama i tokom takmičenja, tako mali, minimalan broj napada, podržava zaključak o supresioji napada i EEG pražnjenja kod fizičke aktivnosti.
Pretpostavljeno je da su neki tipovi napada češćee aktivirani tokom aktivnosti od drugih. Deca su osetljivija od odraslih, naročito u prvoj fazi treninga, dok još nisu naučila tehniku disanja. Pritom su složeni žarišni napadi češće aktivirani vežbanjem jer su slepoočni režanj i limbički sistem osetljiviji na vežbanjem izazvana epileptiformna pražnjenja od drugih delova kore. Stres može snažno uticati na kontrolu napada, poznat je slučaj 16-o godišnjeg učenika koji je u poslednjoj minuti košarkaške utakmice dobio napad, pod uticajem snažne emocionalne angažovanosti.
Studije na animalnom modelu ETP nisu pokazale da bi fizička aktivnost mogla da se smatra za činilac koji indukuje napade i da ovi mehanizmi nisu sasvim jasni. Značajan broj bolesnika ne pokazuje pogoršanje interiktusnih EEG zapisa tokom hiperventilacije, pa se to ne bi moglo koristiti kao kriterijum sklonosti bolesnika ka napadima tokom fizičke aktivnosti. Prema rezultatima Nakkena i saradnika oko 2% bolesnika imaju napade insukovane vežbanjem (imaju krize u bar polovini časova za vežbanje). Većina (63 - 84%) bolesnika nikada ne saopštava napade tokom ili posle sportskih aktivnosti.
