_deca-sa-epilepsijom-i-sport.jpg "Deca sa epilepsijom i sport")
Pored epileptičkih encefalopatija detinjstva, koje se često karakterišu farmakorezistevcijom i nepovoljnim kliničkim tokom, značajan broj epilepsija i epileptičkih sindroma u ranom i kasnom detinjstvu karakterišu se povoljnom prognozom. Porodica i okolina se boje povreda koje mogu nastati tokum napada kod deteta. Opšta briga je razumljiva. Nepredvidljivosti pojave napada i strah od mogućih posledica kriza, često su u osnovi prezaštititničkog stava porodice i okoline i navode se kao opravdanje za brojne zabrane koje se nameću detetu.
Strah od pojave recidiva posle uspostavljanja dobre, stabilne i dugotrajne kontrole napada u osnovi je brojnih, uglavnom neopravdanih zabrana. Pojedini tipovi napada naročito plaše dete, porodicu, školski razred i socijalno okruženje. To se naročito odnosi na generalizovani toničko-klonički napad (GTK) koji je brutalan i dramatičan po okolinu, ali i na generalizovane napade koji se karakterišu padom i krizom svesti. Strah od povređivanja deteta ili od smrti u toku ili posle napada rezultuju se u niz zabrana koje mogu uzrokovati intenzivnu patnju deteta i imaju neželjene posledice u oblasti ponašanja i psihosocijalnog funkcionisanja.
Zabrane mogu uticati na:
* Psihički razvoj deteta (naročito superego)
* Razvoj kvaliteta roditekjskih odnosa sa detetom
* Promenu funkcioinisanja porodice u kojoj dete ima hroničnu bolest
* Psihičko funkcionisanje deteta s eptjepsijom
Detetu posebno teško padaju restrikcije motornih aktivnosti koje uključuju trcanje, pešačenje i promenu mesta i svedoče o njihovoj težnji za samostalnošću, pa samim tim loše utiču na strukturisanje njegove ličnosti. Razdražljivost deteta često predstavlja odgovor na brojne zabrane i izraz je dubokog nezadovoljstva koje dete oseća. Ohrabrujući stav roditelja, nastavnika, drugova vršnjaka koji prisustvuju napadu može značajno umanjiti dramatični karakter događaja koji je sam po sebi često mučan i ponižavajući.
Socijalna izolacija i isključenje iz aktivnosti vršnjaka, kao i prezaštitnički stav roditelja, nastavnika i okoline mogu voditi ka razvoju depresivnosti, gubitku samopoverenja i samopoštovanja deteta.
Fizička aktivnost dece sa epilepsijom u školi
Rezultati našeg istraživanja pokazuju da deo nastavnika brani učešće dece s epilepsijom u fizičkim aktivnostima tokom redovne i rekreatvne nastave. Ovakav stav je često u suprotnosti sa preporukama lekara terapeuta i nameće se i deci sa stabilnom, višegodišnjom kontrolom napada. Na osnovu odgovora, datih u upitniku 68/159 nastavnika bili su protiv toga da ova deca voze biciklu, a 62/159 smatraju da je plivanje potpuno nespojivo sa ovom dijagnozom. Nishikawa i sar. su saopštili da 24.5 % nastavnika ograničavaju pristup dece s epilepsijom časovima plivanja. Njihov strah od zadesa i povređivanja ove dece u bazenu, bio je takav da je petina otvoreno savetovala decu da ne pohađaju ove časove.
Učesnik s epilepsijom treba da poštuje zabrane, koje se čine drugim učenicima. Poštovanje autoriteta nastavnika i grupe kojoj pripada čini bolji uticaj nego očekivanje neopravdavo popustljivog stava. Takva permisivnost podržava njegovu regresiju i otežava pripreme za kasniji razvoj.
style="display:block; text-align:center;"
data-ad-layout="in-article"
data-ad-format="fluid"
data-ad-client="ca-pub-3680394444982515"
data-ad-slot="6919562611">
Deca sa epilepsijom i sport
Posle perioda u kome je dominirala restrikcija fizičkih i sportskih aktivnosti, došlo je do korekcije stava lekara koji preporučuju i ohrabruju bavljenje sportom kod bolesnika s epilepsijom. Uprkos retkim prikazima napada koji su indukovani sportskim ili fizičkim aktivnostima, skorija istraživanja podržavaju povoljno dejstvo fizičke aktivnosti i sporta na klinički tok epilepsije i same napade.
I pored toga, bolesnici sa epilepsijom se ređe bave sportom u odnosu na populaciju zdravih vršnjaka. Istraživanje bavljenja sportom i fizičkim aktivnostima u grupi od 182 naših bolesnika, dece i adolescenata s epilepsijom (8-18 godina), bez neuroloških ispada, normalne inteligencije i sa potpunom ili povoljnom kontrolom napada, pokazalo je da je samo 47.2% ispitanika uključeno u sportske aktivnosti (uglavnom fudbal, atletika i košarka). U studijama bolesnika sa različitim tipovima epilepsije i različitim nivoom kontrole napada, 53% bolesnika navode da bavljenje sportom nema nikakav uticaj na učestalost napada, a 36% da sportske aktivnosti umanjuju broj napada.
Rezultati našeg istraživanja pokazuju da oko 25.3% roditelja dece koja imaju višegodišnju stabilnu kontrolu napada, imaju negativan stav prema sportskim i fizičkim aktivnostima i obeshrabruju ih. Višegodišnje praćenje dece s epilepsijom, pokazalo je da ne postoji veća učestalost povreda tokom fizičke aktivnosti u ovoj populaciji u odnosu na zdrave vršnjake.
Neurološki uspadi i umna nedovoljnost koji odražavaju uzročnu neurološku patologiju, zajedničku i za nastanak napada, od terapeuta zahtevaju da pitanje zabrana razmatra u sklopu višestruke ometenosti deteta a ne samo kontrole napada. U brazilskoj studiji oko 15% bolesnika ne učestvuje u fizičkim aktivnostima u skladu sa savetima ordinirajućih lekara.
Uzimanje AEL može imati sedativni uticaj na bolesnike, što umanjuje njihove sportske i fizičke sposobnosti. Bavljenje sportom postaje posebno teško kod bolesnika koji uzimaju politerapiju AEL. S druge strane veći broj AEL najčešće odražava veću učestalost napada i farmakorezistenciju.
Preporuke za bezbedno bavljenje sportom
* Poštovanje sigurnosnih mera, odgovarajućih za određeni sport
* Oprez u slučaju promene antiepileptičke terapije.
* Izbegavanje ekscesnog zamora.
* Dobra hidracija.
* Dovoljan kalorijski unos (sprečavanje gipoglikemije).
* Izbegavanje hipertermije.
* Poštovanje doznog režima za uzimanje AEL.
