_ugovori-u-sportu-i-maloletnici.jpg "Ugovori u sportu i maloletnici")
U sudskoj praksi sudova R. Srbije skoro da ne postoji praksa rešavanja sporova oko i u vezi Ugovora u sportu. Konkretna oblast ugovaranja odnosa sportista, trener - sportski klub, sponzor je temeljena na uopštenom Zakonu o obligacionim odnosima.
Većina spornih situacija u odnosu sportista - menadžer - trener je do sada bila razrešavana na nivou raznih vrsta "dogovora " van suda, uz nesporni zaključak da je u kompletan poslovni odnos bio pokriven političkim uticajima, pa i uticajima ugovarača sumljive - kriminalne prošlosti. Tema o kojoj se monogo priča, a koja nikada nije prorađena niti je ma ko od sadašjih struktura vlasti ikada poželeo da se istom bavi i da nastoji uvesti regulativu.
Posledica ovakvog stava države prema sportu i sportistima, je dovela do skoro poplave raznih vrsta menadžera, posrednika i "ljudi koji mogu da srede" transfer igrača u ovaj ili onaj klub, da ovaj ili onaj igrač ima ili nema minutažu na utakmicama i pravo da nastupa na sportskim manifestacijama ili utakmicama.
Posledica želje za što skorijim unovčenjem ma koje investitcije u igrača ili sportistu nužno vuče u nemaran ,do zloupotrebe odnos prema samom sportisti koji se kako i samo uobičajeno javno mnjenje definiše "prodaje".
E kod ovakvog poimanja javnog mnjenja i činjenice da se u sprotu pojavljuju velike svote novca pa i kriminalni sloj ovog društva nužno nameće potrebu da se ova oblast uredi. Kod uređenja ove oblasti najpre mislim da je neophodno urediti zakonodavnim imperativnim normama poslovni odnos sportiste - igrača i onoga ko sa njim ugovara, klub, menadžer, sponzor ulagač.
Sadašnji okvir ugovaranja ,definisan kroz Zakon o obligacionim odnosima nije dovoljan, niti precizan pa često vuče u zlouppotrebu pojedinih ugovornih strana, pre svega onih ugovarača koji očekuju enormnu finansijsku zaradu od svog, maštarskog posla.
U tom smislu bi predmetnu oblast trebalo naj pre podeliti. Oblast ugovaranja - zaključenja ugovora između sprotiste igrača, iz ma kog sporta i evelntualnog ličnog sponzora. Temelj ovog ugovora bi bio u oblasti Zakona o obligacionim odnosima ali bi preko regulatornog tela, Ministarstva koje se bavi nadzorom u oblasti sporta, ili pak posebnom Agencijom za sport pri Republičkoj administraciji trebalo propisati minimum uslova koji se moraju ispuniti za taj i takav ugovor.
U konkretnom ugovoru moralo bi jasno biti definisano šta je obaveza finansijera, sponzora, u pogledu njegove obaveze, snošenja troškova sportiste, kada i pod kojim uslovima se može prekinuti ugovor i šta se dešava sa do raskida ugovora uloženim sredstvima. Obaveze sportiste bi bile uređene korz obavezu treniranja ili obavezu postizanja određenih rezultata u konkretnoj oblasti.
Međutim, pored ovih osnovnih obaveza mora se ugovoriti i adekvatan trenerski tretman samog sportiste, sa kime će i na koji način trenirati i ko je ovlašćen odabrati trenera. Ovde bi svakako od zančaja morala biti činjenica, da je sportista nephodno zainteresovan za razvoj svoje karijere pa samim tim i za izbor trenera, a i sponzor - finansijer za ekonomsku stranu tog angažmana.
style="display:block; text-align:center;"
data-ad-layout="in-article"
data-ad-format="fluid"
data-ad-client="ca-pub-3680394444982515"
data-ad-slot="7364782146">
Uređenjem na ovaj način zakonodavne regulative sa vrlo oštrom sankcijom ništavosti svakog ugovora zaključenog suprotno tom tumačenju, ili propisanom pravilu bi imao za cilj da izjednači u pravu ugovaranja dve neravnopravne strane sportistu, posebno maloletnika i menadžera za koga se predpostavlja da je vrlo iskusna i u oblasti sporta afirmisana ličnost.
Vrlo je logično i jasno za očekivati da ovde dve neravnopravne strane ni u kom slučaju nisu jednake posebno imajući u vidu činjenicu da je svaki sprotista na početku karijere željan uspeha i željan afirmacije pri tome svestan da je za njegov trening i dalji rad neophodna finansiska i svaka druga potpora, suprotno tome samo ostaje neostvaren čovek sa kajanjem što og trenutka nije uradio to što mu se nudilo iako je to za njega vrlo nepovoljno.
Daljom razradom bi se u vrlo kratkom roku došlo do zaključaka koje su to neuralgične tačke ovakvog odnosa, a od strane regulatornog tela nametnula bi se obaveza uređenja istih i minimum prava. Svakako bi kao rešenje bilo prihvatljivo i efikasno tumačenje ili prinudni propis da tek uz saglasnost regulatornog tela ugovor porizvodi pravno dejstvo, a ne postojanje saglasnosti dovodi do ništavosti samog ugovora.
Drugi tip i vrsta ugovora je malo jednostavnija jer bi uređivala oblasti, u našem pravu nepoznatog segmenta, oblast menadžera u sportu. Nesprono je da isti postoje, da su prihvaćeni međunarodni standardi u ovoj oblasti, ali je takođe nesporno da licencirani menadžeri, na primer u fudalu nisu na nivou koji bi predstavljao stručnu, moralnu i svaku drugu garanciju da će ugovaranje između sportiste i menadžera biti na obostranu korist i uz poštovanje svih pre svega moralnih kodeksa i principa.
Predmetni ugovr se većinom odnosi na transfer igrača i njegovo dalje napredovanje u karijeri, dok su ostali aspekti bavljenja sprotnom iz ovog ugovora premešteni u drugi plan koji je činjenica uslov za napredak karijere ali se svakako može pretvoriti u neuređenu oblasti sa nesagledivim posledicama. S tim da u sudskom postupku ova oblast ne postoji kao specijalizovana, niti kao oblast kojom se zakonodavac bavio. Pored menadžerskog rada, licencirani menadžeri u oblasti sporta pravo zaključenja istih ugovora dato je i Advokatima upisanim u imenik Advokatske komore Srbije preko matičnih advokatskih komora.
Ovakav princip uređenja podrazumevao je određena kvalifikaciona, pre svega stručna usavršavnja pa i kao posledica toga moralna svojstva pojedinaca koji se ovom vrstom posla bave. Svako generalizovanje je pogubno ali se mora naglastiti da advokat po samoj suštini svoje profesije ima drugačije definisanu oblast svog delovanja, njegovo učešće u razvoju karijere sprotiste, je nemoguće i svedeno na lutanja i kvazi znanja.
Kao posledica propusta o kojima sam napred pisao , sada je upravo u toku sudski spor koji u osnovnim crtama izlažem kao karakterističan, a društveno vrlo opasan i po svojim posledicama štetan kako za sportistu ugovarača tako i za društvo u cleini. Dakle, amaterski sportski treneri, kao vođe škole fubala u jednom malom mestu u Srbiji, zaključuju ugovor sa sportistom u tom momentu maloletnikom. Predmet ugovora navodno pristupanje trenažnom procestu samog sportiste iako ga treniraju već dugi niz godina, praćenje razvoja i napredovanja igrača i ostale formalne stavke koje ne zaslužuju navođenje u ovom tekstu. Obaveza izgrača je bila da tim trenerima, u slučaju potpisivnaja inostranog ugovora isplati 10 % od ukupne zarade. Ugovor je na snazi možda nekih mesec do dva dana kada maloletni sportista prelazi iz kluba u kome je bio registrovan u prvoligaški klub, a nakon samo dve godine prelazi kao igrač u inostrani klub.
Ceo transferski odnos, između prvoregistrovanog kluba i prvoligaškog kluba pa i kasniji transfer u inostrani klub ni na koji način ne dotiče niti u istom učestvuju treneri. Inače , kao i u svim drugim slučajevima predavači predmeta sportsko vaspitanje - fizička kultura. Nakon, proteka roka za pobijanje ugovora, po zakonu o obligacionim odnosima tri godine od dana punoletstva treneri ustaju sa tužbenim zahtevom potražujući od sportiste 10 % od ukupnog transfera u inostrani klub.
Kod ovakvog stanja stvari, tumačenjem striktno po pravilima Zakona o obligacionim odnosima, ugovor bi morao biti poništem jer nije proizveo promenu u odnosu ugovarača, jer je motiv zaključenja istog bio sasvim različit od strane ugovarača, roditelji maloletnog igrača su želeli da po osnovu tog ugovora dobiju ispisnicu kako bi isti mogao preći u drugi višeg ranga klub dok su treneri imali na umu smo ostvarenje zarade, jer su bili svesni da vanseriski talenat kojim raspolaže sportista neće moći ostati neprimećen što se konačno i desilo. Pri tome treneri su u okviru kluba u koji je bio upisan maloletnik kao i u okviru kluba za koji je bio registrovan sportista naplaćivali članarinu od roditelja tražili i nastavak treninga uslovljavali finansiskim pomoćima koje su isti trebali da daju pod znacima navoda klubu, a zapravo njima lično.
Ne postojanje ma i jednog traga o sredstvima priklupljenim od članarine, i načina na koji su isti trošeni jasno govori samo po sebi o načinu trošenja istih. Posebno karakteristično je da je predmetni ugovor, kao u samom tekstu stoji neraskidiv praktično doživotni za sportistu, praktično je uvedeno ugovorno ropstvo.
Zaključak
U oblast sportskog ugovaranja se na neki načina mora uključiti država, kao kroz regulatorne morme, donošenjem posebnog propisa, Zakona o sportskim ugovorima ili pak kroz uvođenje regulatornog tela sa jasnim stavom, tumačenjem da svaki ugovor zaključen u sportu ne proizvodi pravno dejstvo ukoliko ne postoji saglasnost tog regulatornog tela što je po autoru ovog teksta brži i jednostaniji način, uveo bi se uredbom Vlade, imao bi samo nadzornu ulogu, a regulatorno telo bi vođenjem evidencije o ugovorima moralo svojim tumačenjem, postaviti standard u oblast ugovaranja koji je to minimum prava koji se mora ugovoriti za ugovarače i kako zaštititi neuku i slabiju stranu u tom poslu.
