Od agresije do nasilja u sportu II

Agresija se oseća u kontekstu kao napad i odgovor na taj napada koji dolazi iz nestabilne sredine. Samo ime agresija potiče od latinskog termina oggredi (napad) i predstavlja individualno i kolektivno ponašanje, odnosno dejstvo koje je usmereno ka pred stanju fizičke ili psihičke povrede, i nastojanje da se "uništi" druga individua ili odrđena grupa.

Agesija najčešće proizvodi negativne asocijacije, a u svojoj najizvornoj formi agesija se računa kao fizički napad, ili kretanje napred ka cilju bez većih razmišljanja, sumnji ili staha. Na nivou života oštećenog, agresija se koristi u značenju individualnih ili masovnih konflikata, socijalnog nasilja, borbe, razvratničkih akcija samog čoveka prema sredini koja ga opkružuje i u kojoj i sam živi.

Sa druge strane, agresija se povezuje sa komunikacijom, takmičenjem i individualizmom. Pristalice biogenetskih koncepcija koriste metafore gde agresivnost asocira na nasilje, egoizam, jake razvratničke akcije, gde u najvećim slučajeva nema objašnjenje o konktertnoj prirodi i razlikama koje proizvode te agresivne nagone ili ponašanja.

Ovakve i slične upotrebe poimanja agresije ponekad dovode do izučavanja ovih socijalnih pojava na novou biologije ili psihologije, ili do pokušaja da tu priču svedemo na to da je agresivnost kao pojava rezultat socio-kulturnih, a ne samo na bioloških faktora. Ta pojava je isto tako i rezultat međusobnih suprostavljanja čovekovih egzistencijalnih potreba u uslovima okoline koji okružuju čoveka, osećaj nezadovoljstva, bezposobnosti i izolacije.

Objašnjenje čovekove agresivnosti ima više gledišta kao izvor ove pojave. Prvo gledište kao izvor ove pojave objašnjava se u samom nadvorešnim faktorima, a drugo, da je to plod nagonskih dispozicija koji su deo čovekovog bića. U stavri u svakom objašnjenju o agresiji mora se uzetu i sam socijalni kontekst, jer se čovek uvek podudara sa berijerama materijalne i socijalne prirode, sa čime se remeti i sama socijalna interakcija, koja može da bude bazični izvor agresivnog ponašanja.

Egzistencijalni nesporazumi, uništavanje sistema vrednosti, kao i egzitencijalna ugroženost dovode do agesije a samim tim i do nasilja. Čovek je uvek usmeren ka svom cilju, ali kada mu se onemogući da dođe do tog cilja, on postaje napet, uzmemiren, nazadovoljan i sa takav unitrašnjim osećanjem napetosti i neprijatnosti, manifestuje određenu agresivnu aktivnost. Agresija nije samo akcija nedovršenih prečica i frustracionih situacija. Sva agresivna ponašanja koja imaju svoj razlog samo u suprostvaljanju nadvorešnim faktorima, u glavnom, su tehničke prirode. Međutim, takva tehnička ili ulimativno izazvana agresija može se veoma lako odstraniti dozom lagodnosti od strane samog čoveka i/ili njegove sredine. Ukoliko je lagodnost veća, onda su i agresivne rekcije slabije i imaju tendenciju nestajanja.

Međutim istoriski razvitak ukazije na nešto sasvim drugo, da bogata i moćna društva nisu uspela da smanje svoju agresivnost, već su je povećali, gledano po svojoj prirodi. To znači da progresivno ponašanje kod čoveka zavisi od nekih društvenih struktura, kao i od toga kako svaki pojedinac uspostavlja svoju društvenu organizaciju i međuljudske odnose.

Zaradi toga, veoma je važno uvideti da li je društvena organizacija, kao takva, izvor agresivnih tendencija, odnosno da li je to razlog zbog čega nije uspjela da savlada neke od primitivnih mehanizama ljudskog ponašanja koji su u kontradikciji sa viših formama ljudskog ponašanja.

Zbog toga, teza da su silna i moćna društva povećavala svoju agresivnost, može biti diskutabilna (sumnjiva) jer ne smemo zaboraviti viteški kodeks časti i izlaganje smrtnoj opasnosti u proteklim epohama. Agresija se može "instrumentalzovati" putem eksplatacije određene grupe ljudi sa strane druge grupe ljudi u svakodnevnim međuljudskim odnosima. Eksplatacija nije samo ekonomska, eksploatuju se interesi i motivi ljudi, ima želja da se drugi poniziti, pogotovo oni moćniji, jer se manje "isplati" da se ponizi onaj ko je inferioran.