Danas svako od nas ima mogućnost javno objaviti svoje kritike (negativne ili poztivne) u zavisnosti od toga kakav osećaj kod nas proizvodi određeni rezultat. Za sve to je "kriv" brzi tehnološki razvoj koji nam preko raznih internet socijalnih reža i internet portlata (facebook, twitter i ostali) omogućava da iznesemo svoje mišljenje.
Inetersantni podatak je da raspad našeg zajedničkog društvenog sitema (bivša Jugoslavija), koja se raspala nakon (po nekima inicijalni motiv) fudbalskog meča u zagrebu (FK Dinamo - FK Crvena Zvezda), nakon čega je počeo oružani konklikt. Nešto više od 20 godina nakon toga, taj "isti" društveni sistem, ovaj put svaka država zasebno, je na završnici Eurobasketa u Sloveniji, ali imam utisak da su te frustracije iz 90-tih prošlog veka, prisutne i dan danas na terenu na Eurobasketu 2013.
Dokazivanje malih država iz bivšeg sistema ko je jači od koga. A za sve to, doprinela je politika koja preko svog marketinškog aparata zna da pojača adrenalin grupa i pojedinaca, da se osećaju tako da za njih podeda bude imperativ iznad svega, da se mora pobediti po svaku cenu, a uz to dokazivati se korišćenjem sportkih idola za dokazivanje među zajednicama.
Među oblicima sportskog nasilja koji političkim režimima daju vlast nad telama sportkih asocijacija, je prekomerna kampanja za određeni uspeh, gde se na internacionalnom takmičenju, zbog državnih razloga, sportski uspeh ističe kao veoma značajan faktor u mnogim europskim državama. Kako bi razumeli taj fenomen, moramo odrediti i razmotriti različite nivoe na kojima deluje taj oblik nasilja, kao i ograničenja koja nameće, te štetu koju čini.
Može se izdvojiti tri primera na tri različita nivoa, koji će nam pomoći da stvorimo sliku na koji način deluju ti oblici političkoga nasilja.
Na prvom nivou, nasilje se sprovodi kroz stvarnu telesnu i psihološku obuku, čime se sportista pretvara u poslušnika režima koji će predstavljati. Pre propasti komunizma zemlje Istočne i u određenoj meri Srednje Europe, koje ju odlikovalo centralizovano planiranje, najintenzivnije su primjenjivale takve sisteme.
Na drugom nivou, koju mogu uzeti u razmatranje, trening sportasta koji uključuje doping nije istočnonemačka specijalnost niti stvar prošlosti. I ovde je reč o očiglednoj upletenosti države, iako se s obzirom na političku pripadnost, državnu centralizaciju i koncept "državnog sportiste".
Treći nivo je, izobrazbe na delu kad država ostavlja svoj trag na telima sportske elite kroz politiku specijalizovanog treninga koja se pod okriljem sportske institucije sprovodi u određenim sportovima.
Prihvaćena koncepcija prema kojoj sportisti trebaju patiti, povezana s idejom da su povrede normalno stanje te s oblikom asketizma koji savezi nameću sportistima, s vremenom su postale dominantne odrednice pristupa sportskom nastupu (što je odraz moći sistema u sportu). Na mnogo jasniji način nego što će to oni koji su dio tog sistema ikad priznati, takva izobrazba predstavlja oblik političkog nasilja. Njihov je zadatak je stvoriti sportsku elitu predodređenu da predstavlja državu i postiže impresivne rezultate na međunarodnim takmičenjima.
