Neki kritičari nasilja u sportu, na ovom mestu mogu biti veoma nezadovoljni tokom debata koje vodimo o ovom fenomenu koji je sinonim savremenom društvu. Oni to mogu videti kao primer neuspešnog interesovanja filozofa za jedan ideal, i kao fokusiranje koje dozvoljava teoretičarima da ignorišu stvarne zloupotrebe koje se dešavaju u sportu.
Iako se dobar deo debata koje vodimo i koje se vode u javnosti posebno onoj stručnoj, bave standardima koje treba uspostaviti u sportu, i pokazati da je sport ipak polje puno stvaralaštva, razuma, pravde, ideala i kulture kako pojedinaca tako i grupa pa i celih nacija. Teško je razumeti kako uopšte možemo da indetifikujemo zloupotrebu u sportu ukoliko nemamo samo poimanje etičkih principa koje se narušavaju. Uostalom bez nekih standarda na koje se cilja, ne možemo znati šta treba da preporučimo da bi promena bila moralno opravdana.
Šta više, moralne reforme uključuju više od pukog usvajanja moralnih principa po svaku cenu. U najmanju ruku, moralni principi se moraju usvojiti i primeniti na privlačan i pravedan način. Ponekad, moralna i politička cena nekih principa može biti tako velika da razmatranje pravde ili korisnosti zahteva od nas da usvojimo "drugo najbolje" rešenje. Bilo kako bilo, ukoliko ne znamo koje ideale treba primenivati u sportu, kako onda možemo reći koje su reforme potrebne za sadašnji sport.
U savakom slučuju, gledišta razvijena u ovom pogledu imaju imaplikacije za sportsku politiku. Oni nagoveštavaju da iako nije uvek lako povući crtu između toga šta sportsko ponašanje i fer-plej dozvoljavaju a šta ne dozvoljavaju, te vrednosti nisu prazne i zaista mogu uticati na ponašanje takmičara u sportu.
Mada ova debata ne sugeriše da je argument za zakonsku zabranu nekih nasilnih sportova po svojoj prirodi ubedljiva, ona daje osnovu za osudu mnogih vrsta nasilja u sportu. Neke upotrebe sile, kao kod određenih sportova koji dovode do telesnih povreda. Moramo duboko razmilsiti da li je ta aktivnost moralno dozvoljena i da li je ta aktivnost primer mnogih sportskih fanova koji to uzimaju kao svakodnevno ponašanje koje se zatim ponovo reflektuje u celokupnom sportu. I ako je takvo nasilje zaista deo igre, da li je takva igra uopše moralno opravdana.
Ako se na takmičarski sport gleda kao na zajedničku potragu za izvrsnošću, onda nasilje, varanje i loše sportsko ponašanje, predstavljaju razne vrste narušavanja sportske etike, koje treba sankcionisati u sportskom takmičenju.
Sportska etika loja se može i treba istaći je ona koja poštuje učesnike kao osobe, ali i ona koja izbegava da napravi dvostruku grešku: odnosno da sa jedne strane ne ostavlja dovoljno prostora za manipulisanje sa idejama u sportu koje se zalažu za inteligentnu upotrebu sile, kako sa druge strane pojedinci (sportisti) u potrazi za pobedom (profitom) ne bi bili u mogućnosti da urade nešto pogrešno što bi narušilo moralna načela sporta ali i njih samih.
