Na osnovu raznih agrumeneta koji se provlače u današnjem modernom svetu, može se reći da je takmičarski sport moralno oprvadan kada se sprovodi kao zajedničo traganje za izvrsnoću kao izazovu. Prema ovom stanovištu, takmičarski sport je, u najboljem slučaju mesto gde se slobodno testiramo i pokušavamo da razvijemo izvrsnosti tako što savlađujemo prepreke dozvoljene pravilima. Prema širokom internacionalističkom shavatanju, ovaj pristup sportu je interpretativna teorija koja pokušava da razvije najbolje značenje sportske prakse i postavi principe za prikladno sportsko ponašanje. Ova teorija ili interpretacija, ima svoje implikacije za slučajeve koje smo već razmatrali u dosadašnjim analizama i komentarima o sportu kao društvenom fenomenu.
Moramo dakle, bez ikakvih kalkulacija razlikovati zabranjeno ponašanje u sportu koje treba kazniti i sankcionisati, i poželjno ili kulturno ponašanje u sportu koje treba ohrabriti i stimulisati, ali čije neizvršenje ne povlači kaznu.
Takmičenje kao zajednička potraga za izvrsnošću takođe ukazije na ponašanje koje takmičari treba da imaju jedni prema drugima, i da taj i takav odnos neguju i stimulišu kao primer pozitivnog ponašanja u sportu. Iako se svaki učesnik u sportu ponekad nada da će lako podebiti u važnom takmičenju, oni razumniji priznaće da takav stav među takmičarima nije uobičajan. Takmičari treba da se nadaju da će se součiti sa dostojnim protivnicima koji će im biti pravi test za proveru sposobnosti.
Ipak, kao što znamo vrlo često kada pobeda postaje imperativ, glavni cilj, ona za sobom vuče i mišljenje (stav) da se treba boriti (nadmetati) samo sa slabijim protivnicima i da ih moramo pobediti po svaku cenu, jer nam ta pobeda donosi plasman, a zatim i profit; kod ovakvog stava ne možemo govoriti o pozitivnom ili kulturnom ponašanju u sportu, već samo o želji za pobedom, (željom za profit i "slavom") koja navodi sve sportiste i sportska lica suprotno od sportskog ponašanja i fer-pleja.
Dobri takmičari žele da budi izazvani od strane dostojnih protivnika. Imajući to u vidu, dobri takmičari treba da unaprede uslove koje će im dati šansu i drugima da igraju najbolje što mogu. Kako što se da primetiti, nije do kraj jasno koliko je taj zahtev stog (postojan), kada i sportisti moraju da ga slede kao ideal.
Ideja širokog internalizma ukazije na to da sport predstavlja makar delimičnu koncepciju o tome šta jedobar život. Prema ovom shvatanju, značajan deo dobrog života sastoji se od traganja za pokušajima da se součimo sa zanimvljivim izazovima, uključujući i one telesne. Prema tome, neke aktivnosti, kao što je učestvovanje u sportu, veoma su važne ne samo zbog eksternih nagrada, nego zbog prirode same aktivnosti.
U takmičarskom sportu imamo razna ponšanja unutar i van njega, iako su takva ponašanja uobičajna, to se ne čini moralno ispravnim a nije ni u najboljem interesu same igre. Ali ako varanje u sportu znači kršenje javnog skupa normi da bi se zadobila prednost za sebe ili za svoj tim, i ove norme uključuju konvencije kao i pravila (kao na primer strateško grubo fauliranje u sportu, kao deo javnog ponašanja) nije uvek forma varanja.
Ipak ovo je delimično tako zato što postoje konvencije koje ponekad čine nečije ponašanje normalnim i očekivanim. Ali, još važnije, to je tako zato što osoba koja pravi strateški faul dopušta da je takvo ponašanje prikladno za sve učesnike, uključujući i protivnike. Ovo je potpuno drugačija situacija, kada se varanjem želi zadobiti prednost tako što će se falsifikovati knjiga sa bodovima, ponašanje koje nikako ne bi moglo da postane uobičajeno a da ne uništi samu igru odnosno sam takmičarski sport.
Teoretičari kao što su Frejlej i Pirsonova primetili su da su konvencije drugačije od pravila i da su one previše neodređene da bi činile osnovu opštog razumevanja koje igračima predočavaju kada se oni obavezuju da će poštovati igru u duhu fer-pleja. Zato moramo raditi na tome da sami akteri u takmičarskom sportu drže svoje ponašanje u duhu fer-pleja a to bi se to zatim preslikalo i na same indirektne učesnike u sportu (stručna lica i pubilku).
