_kolektivni-sportovi-igra-i-trening.jpg "Kolektivni sportovi, igra i trening")
Kolektivni sportovi podrazumevaju rad i igru u timu. Sportski tim je mikrosistem zajednice, podrazumeva organizam, jedinstvenu strukturu, a svaki od igrača ima svoj zadatak i stara se o tome da sistem funkcioniše. Pored toga što kolektivni sportovi kao oblik fizičke aktivnosti ostvaruju pozitivne efekte na psihički i fizički aspekt čoveka, zabavni su i uče igrače da sarađuju, da razmišljaju kao jedinstveno telo.
Igrač razvija svest o tome da njegovi postupci imaju posledice po ceo tim. Briga o igri, taktici i pobedi prenosi se iz lične, individualne sfere, na opštu, zajedničku, timsku. To obično motiviše igrače da igraju još bolje i kvalitetnije, jer loša procena ne utiče samo na njih, već i na saigrače. Dinamika igre zahteva od igrača koncentraciju, svest o sprovođenju plana igre, brigu o drugima. Svaki igrač se nalazi na određenoj poziciji u kojoj najbolje igra, tj. najkvalitetnije doprinosi timu.
U području sporta trening je proces ponavljajućeg, progresivnog vežbanja ili rada koji unapređuje potencijal za postizanje optimalnog izvođenja. Sport je takvo vežbanje usmereno na tačno odeređeno kretanje i veze pojedinih sportskih grupa ili disciplina. Za sportiste, to su dugoročni programi treninga za kondicioniranje tela i uma u odnosu na specifičnosti takmičenja i vode do savršenosti u izvođenju. Pravilan sportski trening trebao bi započeti u detinjstvu tako da sportista može progresivno i kompletno razvijati telo i um kako bi dugoročno dostigao vrhunske rezultate, umesto da u kratkom roku "sagori".
Sport se pretvorio medaljomaniju, ligomaniju, peharomaniju, navijaštvo, inžinjering stvaranja pobednika, rekordera, šampiona i prvaka koji će posle višegodišnje psihofizičke torture i stresa biti spremni za takmičarske borbe koje se odvijaju sa takvom mržnjom i brutalnošću >pobede po svaku cenu< kao da je reč ne o grčkoj već rimskoj areni. Sportom se više ne možete baviti zdravo, umereno i bez rizika jer tada ste obespravljeni, poniženi i odbačeni rekreativac a ne sportista. Sportom se možete baviti samo neumereno, pod pritiskom postizanja rezultata koji su neophodni za sticanje drugih ciljeva koji nemaju nikakve veze sa sportom, prinudno profesionalno - kako bi ste bili rekorder i prvak, što će reći preterano i nezdravo tj. jedino uz manje ili veće degenerativne posledice na sopstvenu psihu i telo.
Sport danas više nije cilj već sredstvo koje u najvećoj meri zloupotrebljava potrebu čoveka da se bavi zdravo fizičkim aktivnostima i pretvara ga u potrošni točkić mreže globalnog mehanizma sportskog profita, robu na sportskom tržištu - sportskog roba. Moderni sport, bez obzira o kom je reč, već više od 50 godina se nalazi u toj mreži sveta biznisa koji je urušio u sunovrat ceo izvorni sistem vrednosti sporta i pretvorio ga u dramatičnu deformaciju i negaciju - antisport.
Sportski lekari su došli do zaključka da je telo devojčica i dečaka u tim godinama >neverovatno plastično< pa se može oblikovati i >muštrati< gotovo bez otpora. Smatra se, štaviše, da su pubertetske godine, posebno kod devojčica, najbolje za postizanje vrhunskih rezultata u gimnastici ili plivanju na primer, pošto tada >bujaju sve žlezde< i sportski učinak je najveći.
U savremenim sportskim kretanjima, pitanja poput sledećeg su neizbežna: ako se zna da svaki, a posebno vrhunski sportista počinje karijeru najdalje u osmoj ili desetoj godini, kako se onda može govoriti o dobrovoljnosti sportskih aktivnosti? Nije li tu reč o onim preteranim željama roditelja da im dete uspe po svaku cenu (pa čak i po cenu deteta)? Ako jeste, a u najvećem broju slučajeva i jeste, onda se mora podsetiti na podatak da je za jedan vrhunski rezultat u sportu potrebno između 8 i 15 godina >intenzivnog fizičkog vežbanja< (čitaj intelektualnog i duševnog zapostavljanja).
