x
Naslovna / Teorija Sporta / Osnove sporta / Klasifikacija sporta

Klasifikacija sporta

Istraživači ponekad potpuno previđaju činjenicu da su se funkcije tog sporta potpuno promenile u socijalno-psihološkom i kulturnom smislu. Značaj ekonomskih socio-psiholoških i kulturnih karakteristika ove vrste sporta, u neposrednoj budućnosti, sve više će dobijati na značaju. Moderni sport se danas mora posmatrati kao relativno jedinstvena celina koja obuhvata kontekst savremenog društva i kulture.

S druge strane, neophodno je imati u vidu unutrašnju diferencijaciju sporta.Sve ljudske aktivnosti u kojima postoje akteri (učesnici) a s druge strane posmatrači (i navijači) koji su takođe akteri, kao i svi rezultati koji se mere, pripadaju sportu u užem smislu. U širem smislu sport obuhvata i netakmičarske obrasce (zabava, razonoda itd.).

Za istraživanje i analizu sporta kao društvene činjenice, bitno je da se ovaj fenomen posmatra kao relativno jedinstvena celina koja obuhvata specifične i važne činjenice modernog društva i njegove kulture. S druge strane, neophodno je uzeti u obzir unutrašnju diferencijaciju sporta.Valjano je razlikovati sport kao vaspitno-obrazovni proces, pedagoški obrazac i pedagošku metodu od vrhunskog i rekreativnog sporta.

Sva ova područja imaju svoju unutrašnju autonomiju, različite sadržaje, različite ciljeve i društvene funkcije; ona su institucionalizovana na različite načine i okrenuta prema različitim sektorima i ciljnim grupama. Saznanja o ovim razlikama vodi do stvaranja takvih modela sporta čije se komponente međusobno potkrepljuju i uslovljavaju, ali koje zadržavaju svoju autonomnost na području planova, oblika i ciljeva.

Posmatran i istorijski i aktualno, mogu se izdvojiti tri nivoa, a pre svega tri faze - nivo fizičke kulture ili fizičkog vaspitanja i obrazovanja (education) koji označava odnošenje čoveka prema sopstvenom telu i pomirenje suprotnosti između duha i tela koje su učinili još stari Atinjani); nivo sporta u užem smislu takmičenje koje je takođe svojstveno čoveku; i nivo masovnog sporta - izdvajanje sporta u posebnu delatnost, profesiju, njegovo komercijalizovanje, specijalizacija, vrhunsko takmičenje (rezultati), pobede i porazi individualni i (nacionalni) s jedne strane, a s druge strane, publiku koja učestvuje i placa usluge za zadovoljavanje svojih potreba i interesovanja.

Da bi otklonio neke od manifestnih (vidljivih) izraza svoje unutrašnje krize (krizu rezultata, publike, društvenog statusa), neophodno je da sport reši tri velike zagonetke:

  • da se jasno razgraniči odnos profesionalnog i amaterskog sporta u svojoj kratkoročnoj i dugoročnoj razvojnoj koncepciji i orijentaciji;
  • da se jasno razreše interesni i koncepcijski sukob između načela masovnog i elitnog u sportu odnosno sportskoj politici;
  • da se dugoročno definišu koncepcije i sadržaj vrhunskog sporta

Profesionalizam i amaterizam su karakteristike koje se spolja unose u sport i ne zadiru u njegovu unutrašnju logiku. Ova podela se pravi s obzirom na korisnost (utilitarnost) ili nesvrhovitost (neutilitarnost). Profesionalni sport je poziv, zanimanje, oblik privređivanja, način rešavanja egzistencijalnih problema. Amater bi trebao da bude onaj pojedinac koji se sportom bavi netakmičarski. Motiv bavljenja sportom treba da bude sam sport. Ono što sport izokreće nalazi se u obrascu poluprofesionalizma, "poštenog profesionalizma"", lažnog profesionalizma. Sam po sebi profesionalizam se ne može kritikovati. Kriza profesionalizma (a ne sam profesionalizam) izaziva krizu sporta kao igre, takmičenja, predstave. Krnji obrazac profesionalizma sve svodi na čarobnu formulu: rad+red+disciplina=sport i uspeh. Ovu protestantsku interpretaciju modernog sporta sugerišu treneri sa svojom sportsko-teorijskom orijentacijom i nažalost sportsko novinarstvo.

Najveće komplimente kod nas dobijaju treneri igrači i sportski direktori koji ističu racionalnost, konkurenciju, ekonomski interes, borbu za rezultat i prestiž kluba, grada, lokalne sredine, zemlje itd.Profesionalni sport je rezultat podele rada, specijalizacije i upliva tehnologije u sport koja je uticala da sport pronađe svoje mesto u slobodnom vremenu i sredstvima masovne komunikacije. U savremenom društvu, profesionalni sport je postao institucija kao i mnoge druge delatnosti koje su institucionalizovane.

Profesionalni sport je u današnjim uslovima kapital odnos, društveno ekonomski odnos koji je iznedrio kapitalistički način proizvodnje. Karakteriše ga visoka organizacija, upravljanje i menadžment. Rezultati sportskog uspeha vrednuju se na sportskom tržištu isto kao privredni rezultati na ekonomskom tržištu. Specifičnost profesionalnog sporta ogleda se u obrascima i procesima koji se dešavaju pre i posle takmičenja. Pre takmičenja to je bespoštedan trening, a posle takmičenja sledi nagrađivanje u vidu mesečnih naknada, premija, prodaje igrača, itd.Profesionalni sport je vrlo često pod posebnom društvenom brigom koja funkcioniše kroz sindikalnu, nacionalnu i međunarodnu zaštitu. U poslednje vreme naročito do izražaja dolaze sindikati profesionalaca. Profesionalni sport karakteriše sistem licenci i predstavlja element pravnog sistema, koji funkcioniše kao ugovorni društveni odnos (treneri, poreske obaveze, ugovori za reklamne nastupe itd.).Profesionalni sport pored takmičenja i konkurencije ima snažno izraženu monopolsku poziciju (organizacija velikih takmičenja, naknada za TV prava, reklame, itd.).

Postoji vrlo oštra konkurencija za različite monopolističke lige koje se zbog ,,pravljenja para" svakim danom sve više umnožavaju i dele. Sportske priredbe su učestalije, dolarski rulet se sve brže okreće da bi se zadovoljili nezasiti apetiti za novcem. Tako npr. u boksu postoje četiri federacije (WBA, WBS, IBF, WBO), u evropskoj košarci dve lige (ULEB, SUPRO) itd. Principi profi sporta slede principe proizvodnog društva: investirani novac treba vratiti i zaraditi na njemu. Efekti sporta postaju spoljašnji: pobeda, rekord, prestiž, renome, zarada. Profesionalni sport postaje privredna delatnost tržišnog tipa (obrasca).

Danas kult profesionalizma obeshrabruje svaki oblik amaterizma koji svoj efekat ugledanja nalazi upravo u njemu. Amaterizam su potkopali takmičenja, komercijalizacija, nagrađivanje. U amaterskim takmičenjima često su se angažovali profesionalni sportisti zbog nagrada koje su bile u prvom planu. Sve je to uticalo da se ustanovi slogan "lažni amaterizam". Danas se o amaterizmu pre može govoriti o sportu na nivou svakodnevnog života - radosti igranja i druženja. Masovni i elitni (vrhunski) sport imaju značenja socijalno-političkog i sportsko-političkog opredeljenja. Nemoguć je elitni sport bez masovnog sporta jer se sportska elita reprodukuje iz njega načelom selekcije.

Elitni sport bez masovnog uvek će ostati nedoređen i neproduktivan. Vrhunski sport treba da omogući najboljima da postanu vrhunski a ne da izabrani postanu najbolji. Sportska elita je određena telesnom nadmoći pojedinca i njegovim mišićnim mogućnostima koje se usavršavaju sopstvenom voljom za treningom.

Pjer De Kuberten je formulisao sledeći zakon: ,,Treba da se po desotorica bave sportom kako bi se stotina ljudi podvrgla fizičkoj kulturi; da bi se pedeset ljudi bavilo sportom, treba da se dvadesetorica specijalizuju; da bi se dvadeset ljuŹdi specijalizovalo potrebno je da petorica budu sposobni za zapanjujuće podvige".

Kubertenovo načelo odavno je prevladano u praksi modernog sporta. Visok nivo međunarodnog vrhunskog sporta zahteva intenzivan trening od malih nogu. Za to nije dovoljno treniranje odabranih talenata, jer takav obrazac dovodi do sužavanja piramide vrhunskog sporta. Dolazi i do odvajanja onih za koje se smatra da mogu postići vrhunske rezultate. Manje perspektivnoj omladini ostaje da se bavi sportom kao rekreacijom, radi sopstvenog zadovoljstva ili gledanja sportskog spektakla na stadionu.

Po elitističkom stanovištu sport je, dakle, pristupačan samo malobrojnoj eliti. Samo se mali deo odabranih i izvanrednih rezultata smatra sportsko relevantnim. Sklonost ka visokom i elitnom sportu uzima se i kao statusni simbol male grupe ljudi.Vrlo često se govori o netakmičarskom i takmičarskom sportu.

Prvi bi pripadao prostoru i području zabave, razonode, igre, radosti. Netakmičarski sport pripada sferi ljudske privatnosti, više je privatna nego javna stvar. Krajnji cilj ovoga sporta je stalno usavršavanje telesne delatnosti i samorealizaciju ljudskih potencija.Netakmičarski sport propagira univerzalne vrednosti jer se njime mogu baviti svi bez obzira na pol, uzrast, socijalni status, ekonomsko stanje itd. Netakmičarski sport manje ugrožava društvenost i međuljudske odnose.

Ova vrsta sporta može biti opštedruštvena za razliku od takmičarskog sporta u čijim se temeljima nalaze partikularne vrednosti (vrednosti određene grupe, njeni interesi, monopol, profit, itd.). Za takmičarski sport od bitnog značaja je pobeda, konkurencija, žrtvovanje pa i žrtve. Savremeno društvo je društvo konkurencije i pobede.

Za takmičarski sport bi se moglo reći da se pojedinci za sport opredeljuju upravo zbog pobede, njene ,,slasti" i svega što ona donosi. Pobeda postaje drugo ime za sport.Ako se za netakmičarski sport kaže da je demokratičan, demokratija koja je pokrenuta, kod takmičarskog sporta mogući su razni oblici nedemokratičnosti, varanja, uplitanja gomile itd. Takmičarski sport je uglavnom profesionalni sport koji pripada šou biznisu i ,,industriji sporta" i slobodnog vremena.
Autor: N/A Objavljeno: 02.07.2014.

PROČITAJTE JOŠ