Šta je sa masovnim sportom, odnosno sportom masa?
Kakva je njegova uloga u današnjem društvu?.
Da li danas možemo govoriti o masovnom sportu u društvu?
Masovni sport se, po pravilu shvata kao suprotnost profesionalnom tj. vrhunskom sportu. Radi se, međutim o drugoj strani iste pojave, istih odnosa i procesa... Ova teza bi se mogla obrazložiti na sledeći način.
Razmatrajući problem profesionalizma, došli smo do toga da je profesionalizam usmeren na pasiviziranje ljudi, na održavanje uspostavljenih društvenih odnosa. On je ventil, sterilizator energetskog potencijala ljudi, njegove aktivističke, kritičke svesti. Njegov je zadatak da izvuče čoveka iz društva, da ga odvede na "drugi svet" gde će, posredstvom mahanizama koji ga svode na životinju, iživljavati svoju potrebu da bude neko, ustvari nemoć da se u društvu pojavljuje kao autentično, stvaralačko biće.
A to je upravo ono što je bit današnjeg masovnog sporta. On postaje oblik masovnog bežanja iz društva, način iživljvanja novih potrošačkih mogućnosti (kod malograđana potvrda "statusa") koje pružaju čoveku priliku da pobegne u prirodu, da upražnjava sport, i druge aktivnosti koje ga udaljavaju od toga.
Ovaj mehanizam što je od izuztene važnosti, daleko uspešnije steriliše aktivističku svest čoveka, nego što je to slčaj sa profesionalnim sportom. Dok je u šou-sportu čovek pasivni saučesnik predstave, gledalac, u masovnom sportu je čovek nosilac sportske aktivnosti. To znači da čovek ulaganjem volje napora stiče mogućnost sopstvenog prevazilaženja, postizanja rezultata, razvoja sopstvenih mogućnosti.
U pitanju je konkretni izazov (borba sa prirodom, ovladavanje prostorom, savaladavanje umora, ovladavanje sopstvenim telom) čije savladavanje čovek doživljava kao potvrdu sopstvenih mogućnosti. Razne vrste sportskih aktivnosti postaju osnovni način konkretnog reprodukovanja stvaralačkih sposobnosti čoveka. I upravo je to onaj izazov koji sve više privlači čoveka, što su mu manje mogućnosti da u društvu ispolji svoj autentični ljudski stvaralački potencijal. On postaje kompenzacija, jedina stvarna mogućnost ljudskog samoprepoznavanja, mesto na kome će čovek biti sa sobom, na kome će aktivno sudelujući iživljati svoju nemoć da se u realnim društvenim odnosima pojavljuje kao čovek.
Osim toga, u prirodi iluzija slobode doživljava se daleko upečatljivije nego na stadionima gde je čovek još uvek na našim prostorima okružen redarima, policijom, ogradama, itd. Zadobijanje slobode, kao osvajanje prirode, motiv je na kome mnoga društva grade mitove o svojim herojima. Simbol slobodnog čoveka postaje odvažni, nepokoljebljivi samotnjak koji se samouvereno probija kroz bespuća. Sticanje ljudske slobode meri se kilometrima pređenog prostora, istovremeno čovek je u društvu sveden na rado-potrošačku životinju čija je egzistencija podređena samovolji vladajuće elite.
Čovekovu moći usmerava se na van-društveni prostor, na savladavanje podmetnutih prepreka što samo treba da mu stvori iluziju o sopstvenoj slobodi i vrednosti, predstavu o sebi, svom društvenom položaju, čovek treba da stekne posredstvom doživljavanja slobode u sportu, posredstvom nametnute ideologizirane slike slobodnog čoveka. Kao da opasnost, ugrožavanja ljudske slobode, potiče od prirode (koja je i sama, zahvaljući ludačkoj trci za profitima, ubrzanom razvoju industrije smrti postala žrtva) a ne od uspostvljanja društvenih odnosa, struktura koje vladaju ljudima.
_Masovni_sport.jpg "Masovni sport")
