Fizička kultura

Namera ovog rada je, da se još jednom ukaže na razne nedoslednosti, neprincipijelnosti i nelogičnosti u našoj teoriji i praksi, sa namerom da se fizičkoj kulturi povrati stari sjaj a našoj struci i nauci obezbedi mesto koje im pripada.


Da bi smo u tome uspeli, moramo analizirati sadašnje stanje, odnosno kako je došlo do toga da se pojam fizika kultura izbaci iz upotrebe a da se o tome: Šta radimo? Kako se zovemo? Kome pripadamo? Da li kao struka postojimo? Ime struke? Imamo li naš, ontološki predmet izučavanja? Imamo li našu, ontološku nauku?, danas, posle skoro vek akademskog postojanja, dovodi u pitanje. Svako društveno uređenje,  određuje strukturu svojih društvenih delatnosti, definiše ih i određuje njihov prostor, ciljeve i zadatke, koje moraju realizovati u konkretnom društvenom uređenju.

Međutim, društveni prostor koji treba da pokrije adekvatna društvena delatnost uvek ostaje isti. Prema tome, fizička kultura, kao društvena delatnost , obezbeđuje materijalne i duhovne uslove za sprovođenje svog osnovnog zadatka: da vodi brigu i neguje fizičke sposobnosti čoveka uz pomoć fizičkog vežbanja – treniranja.  


Sa stručnog i naučnog aspekta: „Fizička kultura je društvena delatnost koja vodi brigu o fizičkim sposobnostima čoveka, neguje fizičko vežbanje radi održavanja i unapređivanja: prirodnih kretanja, stvaranja navika za svakodnevnim fizičkim vežbanjem,  sticanja sportsko - tehničkih znanja,postizanja vrhunskih dostignuća  i poboljšanja egzistencijalnih potreba čoveka“ (17.)   ili sa ontološkog:“Fizička kultura je kultura fizičkog vežbanja - treniranja, svakog čoveka i društva u celini“. (19.) Naravno, samo iz takve osnove mogu proisteći: realni stavovi, definicija fizičke kulture, njen predmet izučavanja, ciljevi, zadaci i terminologija.


Pošto će u ovom radu biti tretirana terminologija naše struke, kao osnovno polazište za raspravu o svakom problemu, po onoj Sokratovoj: “ ako hoćeš da razgovaramo, prvo moramo da se dogovorimo o pojmovima koje ćemo koristiti“.  Na tom planu, oduvek smo imali problema sa našom visokom inteligencijom. Ona nas nikad, pa ni sad, nije smatrala sebi ravnom. U prilog ovome, navešćemo samo nekoliko primera: Još uvek nam, neki, nameću da pojam snaga zamenimo pojmom sila i pored toga što i u džbenicima fizike stoji: “Sila nije pristupačna direktnom posmatranju niti direktnom merenju, a uslovi pod kojima ona nastaje često se ne mogu potpuno proveriti.“ (*).

U četvrtom izdanju: „ Leksikon stranih reči i izraza“,  koji je izdat 1991. za pojam Gimnastika stoji: “... kod starih Grka: veština telesnog vežbanja (skakanje, okretanje, rvanje i plivanje); danas: veština telesnog vežbanja radi higijensko – estetskih ciljeva.“(6). Drugi primer, u Maloj enciklopediji Prosveta, pojam fizička kultura ima sledeće značenje: “Skup delatnosti koje doprinose svestranom telesnom i opštem vaspitanju; osnovno sredstvo gimnastika sa svim oblicima i metodama. V. vidi telesno vaspitanje.“(29)


U vezi sa Leksikonom, verujemo da je indentičan tekst objavio i Vujaklija, 1937. godine u svom prvom izdanju, ovog, za našu kulturu kapitalnog dela.Međutim u vreme kreiranja četvrtog izdanja 1991. godine, 29 godina posle formiranja Gimnastičkog saveza Jugoslavije i osvajanja zlatne olimpijske medalje u ovom sportu... moglo se dodati da je gimnastika, između ostalog i sport, bar toliko.


U drugom primeru, metod ignorisanja jedne struke je takođe evidentan. Upotrebljena je terminologija i data takva definicija, koja nije u skladu sa stvarnošću. Već 1945. osnovan je Fiskulturni savez Jugoslavije, u zvaničnim programima vaspitanja i obrazovanja, pojam gimnastika se zamenjuje pojmom fiskultura a pojam telesno vežbanje pojmom fizičko vežbanje. Osnovan je Državni institut za fiskulturu, 1958. godine, održan je Jugoslovenski kongres za fizičku kulturu a 1968. usvojena je Rezolucija savezne skupštine o fizičkoj kulturi (7). Članovi Redakcionog odbora su to znali ali su ipak odlučili da ignorišu stvarnost i u kapitalno delo našeg naroda, prilikom formulisanja pojma fizička kultura unesu svoje stavove i terminologiju o fizičkoj kulturi, što je svakako ne prihvatljiv metod rada pri stvaranju ovakvih dela.

                      
Promenom društvenog uređenja, posle Drugog svetskog rata, prvo je uveden termin fiskultura,  pod uticajem SSSR – a, a potom Fizička kultura u duhu sa društvenim promenama u našoj zemlji.(7,37.). U vezi sa pojmom fizička kultura treba reći i sledeće: ima autora koji ovaj pojam smatraju neumesnim, nepotrebnim  („ ... jer je već postojala reč sport“) (47.) i političkim. Obrazloženja koja su u prilog tome data, nisu prihvatljiva iz sledećih razloga: 1. Grčki termin: phyzys, znači priroda ali se odnosi na fiziku, nauku o prirodi a  phyzykos, na istom jeziku, između ostalog, znači telesni. 2. Da li je Sport kao termin  stariji od termina fizička kultura, ne znamo,  ali zato znamo, da se u knjigi:” Fizičko vaspitanje i njegove reforme”, (45) koja je štampana 1897. godine, pojam sport ne pominje, već samo pojam igre, a  tvrditi da je termin fizička kultura nastao pod uticajem realsocijalizma je neodgovorna,  jer je taj termin nastao u drugoj polovini 20. veka.  Mišljenja, da je termin fizička kultura nastao pod uticajem socijalističkog društvenog uređenja,  nisu tačna, jer se termin koristio i ranije: u francuskoj  krajem 19. veka a u nemačkoj početkom 20. (4).

Ulaskom u 21. Vek i promenom društvenog uređenja, fizička kultura trpi strahoviti pritisak zapadne civilizacije da termin zameni , terminom sport u čemu je u mnogim sferama našeg društva i uspela. Mada to stručno i naučno nije moguće, jer fizička kultura i sport nisu sinonimi i ne mogu to biti. (12,19.). Takođe, nije prihvatljivo komparirati termine iz različitih društvenih sistema, pa tako, ne može da se pojam fizička kultura komparira sa terminima društvenih sistemima u kojima ona, kao društvena oblast ne postoji.(4 ). I pored toga, jedna grupa naših uglednih sručnjaka , decenijama je vršila civilizacijski pritisak na našu teoriju i praksu, nametajući termine , koji, za nas,  nisu adekvatni ni prihvatljivi:kineziologija (3,44,48.), kinantropologija, humana kinetika, psihokinetika, antropokinetika, homomotorologija i humana lokomocija. (4).  U takvim okolnostima i okruženju stvarala se naša struka i nauka. Nije bilo lako osloboditi se  tog pritiska i stvarati svoju autohtonost. Mada taj pritisak i danje traje, mi smo dovoljno ojačali da možemo sami da rešavamo svoje probleme.

STRUKA.                                  
Mada je naša struka stara koliko i ljudski rod, njen akademski početak datira od 1938. Osnivanjem Više škole za telesno vaspitanje u Beogradu.(7.) Od tada pa do danas, preživela je mnogo terminoloških transformacija od: Državni institut za fiskulturu,(7.) čuveni DIF, koji se i danas upotrebljava u nezvaničnoj terminologiji a i današnji stručnjaci za fizičku kulturu sebe nazivaju  „ Difovcima“, do današnjeg naziva: „Fakultet za sport i fizičko vaspitanje“, koji nosi naš matični fakultet.

To je sasvim normalno jer za skoro vek postojanja naša struka je delovala u: monarhiji, komunizmu  i demokratiji. U monarhiji se zvala Telesna kultura ali je zato imala ministarstvo (tad i više nikad) za fizičko vaspitanje naroda i organizaciju „Soko“ koja je o tome vodila brigu.(7).
Krajnje je vreme da već jednom odredimo šta mi to radimo u našoj struci, u kojoj smo zaduženi da: kreiramo, planiramo, organizujemo, sprovodimo i realizujemo osnovne ciljeve i zadatke fizičke kulture.

Na osnovu višedecenijskog iskustva u realizovanju ciljeva i zadataka  fizičke kulture u našem društvu, možemo slobodno reći da se naša osnovna delatnost u sva tri organizaciona vida fizičke kulture, svodi na sledeće:

- Fizičko vaspitanje u školama: učimo ih kako da vežbaju, da steknu osnovna sportsko – tehnička znanja i navike, nastojimo da putem fizičkog vežbanja – treniranja, kod učenika stvorimo navike za svakodnevnim fizičkim vežbanjem – treniranjem i osnovnoj etici  i humanosti u svim procesima fizičkog vežbanja - treniranja.

- Sport:  vršimo rigoroznu selekciju za sve one koji žele da se bave sportom. To je prvi uslov, jer sportom mogu da se bave samo sposobni, za nesposobne nema mesta u sportu. Zatim: kreiramo, planiramo, organizujemo i sprovodimo, sportsko vaspitanje i trenažne procese koji će svakom učesniku stvoriti uslove za postizanje vrhunskih sportskih rezultata. Pod ovim se podrazumeva  rad u klubovima koji neguju takmičarski i profesionalni sport. 

Amaterski sport ima sasvim druge ciljeve i metode rada a rad u njemu spada u oblast  fizičkog vaspitanja naroda, koje je danas potpuno zanemareno. Za razliku od vrhunskog i profesionalnog sporta, gde je osnovni moto: “Važno je pobediti”, u amaterskom sportu je osnovno pravilo: “Važno je učestvovati a ne pobediti.”Nema takmičenja već nadmetanja, jer prvi termin pripada strukturnom delu vrhunskog i profesionalnog sporta a drugi, prirodnoj potrebi čoveka.  To podrazumeva: igranje, druženje, zabavu,razonodu,  kroz upražnjavanje svih poznatih sportova i sportskih disciplina.

Predhodno rečeno, imalo je u vidu, da današnji vrhunski i profesionalni sport u društvenom i organizacionom smislu, davno ne pripadaju fizičkoj kulturi već ekonomiji i biznisu. U stručnom smislu i dalje zavise od dostignuća stučnog i naučnog rada u fizičkoj kulturi.


- Fizička rekreacija: kreiramo, organizujemo i sprovodimo fizičko vežbanje – treniranje odraslih građana, koji osećaju potrebu da se ovim putem druže  međusobno, zabavljaju, zadovoljavaju potrebu za kretanjem, nadmetanjem, održavaju svoje fizičke sposobnosti na normalnom nivou, jačaju zdravlje a time svoje egzistencijalne i radne sposobnosti održavaju na normalnom nivou.

Kao što se iz iznetog lako može zaključiti, u osnovi, mi se bavimo, fizičkim vebanjem – treniranjem. Takvom delatnošću, postigli smo ogroman uspeh, koji je našu zemlju, pre drugog svetskog rata ne zapaženu u svetu sporta, pretvorio u sportsku silu.

Naravno, za ovu i ovakvu delatnost su nam potrebne odgovarajuće kadroske škole, specifično i opšte obrazovni kadar, ontološki i multidisciplinarni naučno-istraživački rad. Od uvek smo imali odlične kadrovske škole, još bolji kadar, spreman da sprovodi i realizuje sve postavljene ciljeve i zadatke u svim segmentima naše struke i nauke.

Međutim, promenom društvenog sistema, došlo je do značajnih promena i na tom planu. Tako u Srbiji, od 5 državnih fakulteta, samo 2 imaju naziv fizička kultura, od 12 privatnih, samo jedan.(20.) Ovde je jako interesantno napomenuti da ni naš Matični fakultet nema taj pojam u svom nazivu.


U ovako sumornoj atmosferi, 24.12. 2014. godine, pojavio se zračak nade za našu fizičku kulturu, osnovan je Fakultet za fizičku ukulturu i menandžment u sportu, u Beogradu. Ovaj primer mogli bi slediti i drugi, naročito zbog ideje novih profila stručnosti u našoj struci kao što je: sportsko novinarstvo, kineziterapija, fizičko vaspitanje za retardirane osobe, specijalno fizičko vaspitanje za decu oslobođenu od nastave fizičkog vaspitanja, fizičko vežbanje za gojazne osobe, invalide... 
Kakve će posledice proizaći iz ovakvog, zabrinjavajućeg stanja, pokazaće buduće vreme.


NAUKA
Kada je u pitanju naučno istraživački rad, naša struka, oduvek ima velikih problema. Nauke, čija saznanja su nam neophodna za uspešan rad u našoj struci, nameću se kao primarne, do tolikog besmisla da ispada kao da bez njih mi ne možemo da obavljamo svoj posao. Tako je na našem matičnom fakultetu, decenijama važilo nezvanično pravilo: “Kad položiš anatomiju i fiziologiju završio si  DIF“.

Rodić i ne samo on, smatra da su: “osnovne nauke naše struke: biologija, fiziologija, psihologija, sociologija i matematika“(43.). Tako ispada, da  roditelji na početku stvaranja ljudske civilizacije, nisu mogli svoju decu da uče: hodanju, trčanju, bacanju i dizanju, preskakanju preko prepreka, adekvatnu upotrebu sekire, batine, luka i strele, savladavanju vodenih i snegom pokrivenih površina... jer nisu poznavali zakonitosti pomenutih nauka. Pored toga, ako su ovo osnovne nauke fizičke  kulture, šta onda mi radimo ? šta izučavamo? šta kreiramo ? šta organizujemo? šta sprovodimo i na osnovu čega? Jedno je pouzdano tačno, ne možemo uspešno kreirati i sprovoditi fizičko vežbanje – treniranje, bez osnovnog poznavanja dostignuća pomenutih nauka, ali to nije ništa novo, jer isto pravilo, multidisciplinarnog rada,  važi i za ostale nauke.


Ako želimo da definišemo nauku kojom se mi bavimo, moramo poći od osnovnog predmeta izučavanja naše struke a to je fizičko vežbanje – treniranje. Ovaj predmet ne izučava ni jedna, do sada poznata nauka. Zato nametanje naziva: kinantropologija, humana kinetika, psihokinetika, antropokinetika, homomotorologija, humana lokomocija i drugih, nikako nije prihvatljivo za našu struku jer, pomenute nauke izučavaju: kinetiku (kretanje), motoriku (kretanje), lokomociju (kretanje), drugim rečima, izučavaju filozofsko – mehanički prostor u univerzalnom smislu a mi izučavamo samo jedan fragmet tog prostora koji pripada biološko -  pedagoškoj kategoriji delovanja, koji nazivamo fizičko vežbanje –treniranje.

Izjednačavanje pojmova: pokret, kretanje, aktivnost sa pojmom vežbanje nije prihvaljivo sa semantičkog, logičkog, stručnog i naučnog aspekta, jer pomenuti termini imaju univerzalni a fizičko vežbanje – treniranje ima specifičan i stručni karakter, pa prema tome, pripadaju različitim prostorima ljudskog delovanja i izučavanja.


Da bi se ovakvi stavovi lakše prihvatili, na početku izlaganja dat  je naziv i definicija naše struke. Sada ćemo govoriti o nazivu i definiciji naše nauke. Polazna osnova za to, mora biti osnovni predmet izučavanja naše nauke. To je svakako, fizičko vežbanje – treniranje. Ovo je naš stručni termin, koji najadekvatnije  imenuje našu delatnost, pa prema tome, samo on može biti ontološki predmet izučavanja naše nauke. Iz ovakvog stava proizašla je sledeća definicija: “Treningologija je nauka koja se bavi izučavanjem trenažnih procesa koji se na osnovu naučnih i empirijskih saznanja, stručno planiraju, organizuju i sprovode kao delovi egzistencijalnog  sadržaja čoveka i uticaja istih na formiranje njegovog bića u kojem fizičko i duhovno pretstavljaju dijalektičku celinu.”(17). Što znači da trenongologija izučava zakonitosti trenažnih procesa koji imaju za cilj negovanje i unapređivanje fizičkih sposobnosti čoveka.

Pošto fizičko vežbanje – treniranje, u našoj struci ima opšti i specifični karakter, ono se tako mora i izučavati, pa tako u našoj struci treba negovati Treningologiju, kao ontološku nauku naše struke   i:  sportologiju, nauku o fizičkom vaspitanju i nauku o fizičkoj rekreaciji, kao specifične nauke naše struke. Potrebu za ostalim saznanjima, treba ostvarivati putem multidisciplinarnog naučno istraživačkog rada u okvirima neophodnog i potrebnog.


Na osnovu predhodno iznetog, naučno istraživački rad u fizičkoj kulturi , priznali mi to ili ne, fukcioniše po sledećoj šemi:
1.Ontološka nauka naše stuke je Treningologija .
2.Specifične nauke – naučne grane ( discipline ) su:
Nauka o sportu – Sportologija.
Nauka o fizičkom vaspitanju.
Nauka o fizičkoj rekreaciji.
3.Pomoćne nauke – multidisciplinarni naučno istraživački  rad:
a) Filozofija, pedagogija, psihologija, sociologija, biologija, antropologija,nauka o vežbanju, anatomija, fiziologija, biohemija, higijena, antropomehanika i istorija fizičke kulture.      
b) motorika, kinetika, kibernetika, genetika, matematika i druge nauke
Naravno da nije potrebno napominjati da je, multidisciplinarni timski rad, u savremenoj nauci, neizbežan.  

DISKUSIJA.
U predhodno iznetoj, veoma konciznoj, analizi savremenih problema fizičke kulture u našoj  državi, verovatno je ostalo dosta ne dorečenog, propuštenog i nejasnog. Zbog toga ćemo u ovom delu, pokušati da to nadoknadimo i zaokružimo naša izlaganja, kako bi stvorili uslove za donošenje realnih i objektivnih zaključaka.

Prilikom određivanja predmeta i prostora ove analize, odlučili smo se za period od završetka Prvog svetsko rata do danas. U vezi sa tim, iznećemo najrelevantnije potatke na osnovu kojih se može, objektivno analizirati i zaključivati o predmetu naše rasprave.

Za našu fizičku ulturu, najznačajnija su tri perioda razvoja: u Kraljevini Juoslaviji, u Socijalističkoj Jugoslaviji i Demokratskoj Srbiji.

U Kraljevini Jugoslaviji, telesnoj kulturi je dat vema veliki značaj. Ona je imala Ministarstvo za fizičko vaspitanje naroda koje je vodilo brigu o njoj i organizaciju „Soko“, koja je oganizovala i srpovodila sve postanjljene zadatke.

U Socijalističkoj Jugoslaviji fizička kultura je bila jedan od postulata državnog sistema. Briga o fizičkoj kulturi je poverena Savezu za fizičku kulturu Jugoslavije, koji je nastavio tradiciju  „Soko“-la, ali je vremenom davala sve veći značaj sportu. Za to su postojala dva razloga: politički i faktički. Sport je doživeo takvu eskalaciju, da ga ni jedna država nije mogla ignorisati. Kod nas je bila tolika da je već 1967 g. naš vodeći teoretičar i tvorac naše teorije i prakse fizičke kulture, bio prinuđen da napiše studiju: “Humanizacija fizičke kulture“(38.) i traži rešenja za nastupajuću sportsku eru. I pored toga, u ovom vremenu, uspešno su realizovani kapitalni projekti: Enciklopedija fizičke kulture Jugoslavije (7. ), Fizički razvitak i fizičke sposobnosti školske omladine SFRJ. (21,22.), Fizički razvitak i fizičke sposobnosti odraslih zaposlenih građana SFRJ.(23.), Struktura i razvoj morfoloških i motoričkih dimenzija omladine (27.), Sistem  stalnog praćenja fizičkog razvoja i fizičkih sposobnosti dece i omladine Beograda uzrasta od 5 – 19 godina,(13.), Kriterijumi za procenu fizičkog razvoja i fizičkih sposobnosti dece i omladine od 7 – 19 godina,(13.), Praćenje fizičkog razvoja i fizičkih sposobnosti učenika uzrasta od 11 do15 godina u Novom Pazaru, Prokuplju i Vranju,(**).

U Demokratskoj Srbiji, posle 2000. g. sva sredstva i svi napori se čine za unapređenje sporta, mora se priznati sa zadovoljavajućim rezultatima. Međutim, ostali vidovi fizičke kulture se zapostavljaju, do tolike mere, da se čak nastoji da zameni termin fizička kultura, terminom sport, što je naravno nemoguće.(19.). 

U vezi sa predhodnim, važno je naglasiti dve veoma značajne promene. Prva, sport doživljava neslućenu ekspanziju i u družtvenom smislu, prevazilazi okvire fizičke kulture, pa njegov elitni deo: vrhunski i profesionalni sport u funkcionalnom, organizacionom i društvenom smislu, ulazi u oblast ekonomije – biznisa. Druga, posle 2000. godine, u našoj zemlji dolazi do promene društvenog sistema i veoma značajnog uticaja zapadne civilizacije na naša kulturna dostignuća. Agresivno se nameću termini koji nisu adekvatni  ni prihvatljivi za našu struku, pa tako: ne može se fizička kultura zameniti terminom sport, jer pored suštinskih razlika, pomenuti termini nisu sinonimi (19).

To isto važi i za termin sportska rekreacija(2) ako neko igra tenis u rekreativne svrhe, pliva , trči, skače... on se ne bavi sportom već fizičkim vežbanjem – treniranjem. Ne može se naša  delatnost (oblast) nazvati sport za sve, jer po prirodi stvari, sport je selektivan, u njemu se neguje agresivnost i arogantnost, pa u njemu mogu učestvovati samo, izuzetno sposobni. Ne sposobnima nema mesta u sportu. Ako država hoće da uvede sportsko vaspitanje u škole, onda može da promeni samo ime predmeta, jer savremeni sport nije više igra, već sportrska igra, odnosno zanimanje, profesija i pripada drugoj društvenoj oblasti.


Pored toga, bavljenje sportom ne može biti obaveza svakog učenika, pošto svi učenici nisu sposobni, nemaju iste mogućnosti, potrebe i želje da se bave sportom, pa bi u tom slučaju, za 90 - 95% učenika,  vaspitno - obrazovna komponeta u potpunosti izostala, a nehumana selekcija postala primarna, tako da bi se obuhvat učenika sportom sveo na 5 – 10%, dok bi ostali učenici bili zapostavljeni.


Pored ne priznavanja autohtonosti naše struke i nauke, permanentno su nametali svoju filozofiju i terminologiju. Tako se u  zadnje vreme, u  našoj terminologiji skoro ne upotrebljavaju termini: fizička kultura, fizičko vežbanje, fizičko vaspitanje, upravljanje trenažnim procesima, fizička rekreacija... Mada su objavljeni mnogobrojni radovi u kojima je iscrpno obrazložena opravdanost korišćenja specifičnih termina naše struke.(7,1o,12...).

Eskalacija se i dalje nastavlja. Insistira se da se u škole uvede sportsko vaspitanje, što je potpuno ne prihvatljivo, zbog njihovih, različitih ciljeva i zadataka, ali i zbog: socijalnih, motivacionih i emotivnih razloga. To isto važi i za termin sportska rekreacija jer, ako se neko skija ili jaše konja u rekreativne svrhe, ne znači da se bavi sportom, jer skijanje i jahanje, samo po sebi nisu sport, već potreba i fizičko vežbanje.


Terminu  menandžment, posvećena je, čak, jedna međunarodna konferencija, iza koje stoji: Ministarstvo za nauku i kulturu i Olimpijski komitet Srbije, na kojoj je uvodni referat podneo, naš istaknuti naučnik iz oblasti fizičke kulture (31.). Pretpostavljamo, da su organizatori smatrali da dosadašnje upravljanje sportom nije bilo dobro, da mu treba dati novi naziv i novu dimenziju, koja će našem sportu otvoriti vidike ka još većem uspehu. Daj Bože, ali menandžment nam sigurno u tome neće pomoći, jer, mi smo i pre nastajanja management-a, odlično rukovodili našim sportom, na šta se ponosimo. Mada je vreme, kada je važilo pravilo da onaj koji želi da se bavi naukom, mora da poznaje latinski a onaj koji želi da se bavi diplomatijom, francuski jezik, davno prošlo,  pritisak  se i dalje nastavlja ali sada u korist engleskog jezika.


U sadašnje vreme sve više autora koristi termin  kretranje ili fizička aktivnost , umesto termina fizičko vežbanje, to je nelogično i anahrono, jer pored ostalog kretanje ili fizička aktivnost je filozofsko – mehanička kategorija a fizičko vežbanje -  treniranje je biološko  - pedagoška kategorija. Isto tako, stav da je: „Bivstvo naše struke je „fizička  AKTtivnost“ kao teleološka kategorija „ljudskog DELOvanja.“(4). Ovom stravu, pored ostalog, nedostaje stručna odrednica, jer su pojmovi: fizička i aktivnost, univerzalnog karaktera a mi, svojom stručnom delatnošću pokrivamo (izučavamo) samo jedan segment te delatnosti. koji nazivamo fizičko vežbanje – treniranje (9,11.12.15).

Ako pođemo od pojma fizička, što znači: telesna, prirodna ili ljudska aktivnost, onda ne možemo osporiti da je to univerzalna delatnost, čijim se izučavanjem bave mnoge nauke, pa možemo i mi, ali ne možemo tu delatnost proglasiti za „Bivstvo naše struke“(4) . Mi se bavimo: osmišljenim, planskim, programiranim, sistematskim, stručno vođenim, procesima fizičkog vežbanja – treniranja, sa ciljem što uspešnijeg realizovanja postavljenih ciljeva i zadataka fizičke kulture. Mi smo za ovo kvalifikovani a ovim se bavimo od vajkada. Svako ko poštuje našu struku,treba da poštuje i našu terminologiju, koja je sa velikom mukom i ogromnim naporima usvojena a veoma uspešno funkcioniše. Čime se mi bavimo, nije teško pogoditi. a ipak, jedan broj naših vrhunskih stručnjaka za fizičku kulturu, prosto se utrkuje ko će više napisati o: kinetici,kibernetici, genetici, menandžmentu a da fizičku kulturu i fizičko vežbanje i ne pomene.


Predhodnom treba dodati: da je sam ljudski život  fizička AKTivnost, zar čistač ulica, dirigent simfonijskog orkestra, ribar, vajar... svojom fizičkom AKTivnošću ne obavljaju soju osnovnu delatnost, ali oni se ne bave fizičkim vežbanjem – treniranjem, niti njihova delatnost pripada fizičkoj kulturi a mi smo zaduženi i kompetentni za tu vrstu ljudske delatnosti, pa zašto bi se, onda,  bavili onim što niko od nas ne traži, što nije naša delatnost,struka ni nauka.

U genezi razmišljanja o fizičkoj aktivnosti: bacanje kamena,  prvo moramo poći od predmeta našeg interesovanja a potom dati ime toj aktivnosti, koja se u lingvističkom smislu naziva bacanje  a u stručnom vežba: bacanje kamena. Početak naših razmišljanja, počinje od momenta želje da kamen koji nam je pri ruci, bacimo  što dalje. Pošto se ta želja, obično, ne završava jednim pokušajem, svaki novi pokušaj je vežba, sa ciljem da se baci dalje, bolje, više, lepše... Ako naša potreba ostane na tome da samo bacimo kamen, onda se ta radnja može računati kao fizička aktivnost. Međutim, ako kamen želimo da bacimo što dalje ili bolje od drugih, onda je za to potrebno ponavljanje – vežbanje, sticanje iskustva, usavršavanje već postignutog tehničkog i intelektualnog znanja...što je u svakom slučaju mnogo više od fizičke AKTivnosti i što jeste naš osnovni predmet bavljenja i izučavanja.

Ako na starost naše struke i nauke gledamo sa akademskog stanovišta, onda smo još u pelenama. Međutim, ako na našu nauku gledamo sa stanovišta života, onda njen početak moramo tražiti u prapočetku ljudske civilizacije. Evolucija čoveka, počinje njegovim kretanjem, izazvanim egzistencijalnim potrebama. Šta je prvo nastalo, kretanje ili mišljenje to za nas nije važno, ali tvrdimo da je ljudska civilizacija nastala, kretanjem čoveka i ponavljanjem već učinjenog, njegovim učenjem, odnosno fizičkim vežbanjem. Opravdanje za ovakvo mišljenje imamo u činjenici rađanja ljudske jedinke. Zar čovek kad se rodi kretanjem – vežbanjem ne počinje da uči sve što mu je za život potrebno a taj proces traje do kraja njegovog života.

Ljudska civilizacija je nastala, permanentnim nastojanjima čoveka da okolinu koja ga okružuje prilagodi svojim potrebama. To je mogao učiniti samo učenjem – sticanjem iskustva a iskustvo je mogao steći smo permanentnim ponavljanjem - vežbanjem, učenjem na greškama i na taj način obogaćivanjem svog znanja koje mu je omoguilo odgovarajući progres. Znači, samo permanentno, umno i fizičko vežbanje čoveka stvorilo je osnovne uslove za stvaranje ljudske civilizacije. U tom procesu mi smo brinuli samo o fizičkom vežbanju. Mi ovako gledamo na pitanje postojanja i starosti naše struke i nauke. 

Dok je na početku civilizacije, sposobnost i kvalitet njegovog kretanja, bila presudna za njegov opstanak, danas, zbog nedostatka potrebe za kretanjem, ono ugrožava njegovu egzistenciju, njegov opstanak kao živog bića. Danas, kao u praistoriji, moramo, čoveku  da pružimo široki dijapazon mogućnosti za negovanje prirodnih kretanja i održavanje fizičkih sposobnost na ekzistencijalnom nivou u protivnom, za nekoliko milenijuma, potreba za današnjim čovekom  će nestati.

Najnovija teorija fizičke kulture u Srbiji, zastupa tezu da u oblasti fizičke kulture nemamo ontološku nauku, već zbir nauka O fizičkoj kulturi i zbir nauka U  fizičkoj kulturi. Ovakav pristup naučno istraživačkom radu, davno je poznat i naziva se multidisciplinarni rad, pošto se davno došlo do zaključka da ni jedna nauka ne može sama rešavati svoje probleme već za to mora koristiti saznanja i tražiti  pomoć i drugih nauka. Taj način rada se toliko razvio, da je doveo do toga da recimo u fizici i hemiji je teško utvrditi granice, šta izučava jedna a šta druga. Matematika takođe ima problema sa tim, jer kako drugačije opravdati matematičku grešku od 12,500 puta veću snagu eksplozije prve atomske bombe, nego zanemarivanjem saznanja drugih nauka o tome.

Teško je shvatiti razmišljanja autora pomenute teze,  ako se zna da u skoro jednovekovnoj , akademskoj teoriji i praksi fizičke kulture, postoji značajan broj autora koji su branili tezu: nauke o fizičkoj kulturi, među kojima je i jedna naučna studija, koja je posvećena samo tom problemu, (17.), dođe do totalnog zaokreta i napuštanja svega što smo do sada, na tom planu, postigli. I umesto da se nastavi sa daljim usavršavanjem naše teorije i nauke, sada se govori o naukama o/u fizičkoj kulturi, Umesto fizičkog vežbanja, upotrebljava se termin fizička aktivnost i vraća se na sam početak, kada se na našem matičnom fakultetu govorilo: ”Kada položiš anatomoju i fiziologiju, završio si DIF.” ili u doba stvaranja:”Enciklopedije fizičke kulture Jugoslavije” u kojoj je Redakcija za pojam fizička kultura, obezbedila prostor od 10 strana u kom prostoru je “Fizička kultura kao naučna oblast”, zauzela 1 stranu  a pojam anatomija i fiziologija 12 stranica.(7).

Povodom nastojanja da se uvede novo shvatanje problematike naše nauke, moramo reći i sledeće: Ne ulazeći u pravopisnu problematiku, upotrebe jednine i množine u našem jeziku, smatramo da “Jezgro nauka o fizičkoj kulturi… : 1. Filozofija (opšta teorija fizičke kulture) 2. Teorije srednjeg obima a) Teorija fizičkog vaspitanja. b) Teorija sporta. v)Teorija rekreacije. 3. Teorija motorne delatnosti („nauka o kretanju“), predstavlja zbir heterogenih teorija, pa njihova delatnost, ne može biti jezgro jedne, autohtone delatnosti i izražavati u jednini. Pored toga, ne mogu teorije predstavljati  nauku(4 ).

Kreiranje teze :“... a za naučnu disciplinu koja izučava tu delatnost  NAUKE O FIZIČKOJ KULTURI.“ (4 ) je odsecanje glave našoj  nauci, odnosno ukidanje svakog  legitimiteta sa perspektivom  ilegalnosti i delovanja u senci nauka o/u fizičkoj kulturi. Pored toga, nije prihvatljivo da se jedninom imenuje množina.

Što se tiče stava da nemamo ontološku nauku, odgovor je: imamo je i ona se zove Treningolojija (17.). Kad se govori o naukama u fizičkoj kulturi, one su nam neophodne ali samo povremeno i parcijalno, shodno aktuelnoj problematici koju treba da rešimo pa ih zbog toga nazivamo, pomoćne nauke i ne mogu činiti strukturu nauke o fizičkoj kulturi. Ako ovako nastavimo, nikada nećemo našu struku dovesti do nivoa nauke.


ZAKLjUČCI:
1. Kada se govori o Fizičkoj kulturi, ona se mora razmatrati sa tri aspekta:društveni, stručni i naučni. Prema tome, fizička kultura, kao društvena delatnost , obezbeđuje materijalne i duhovne uslove za sprovođenje svog osnovnog zadatka: da vodi brigu i neguje fizičke sposobnosti čoveka uz pomoć fizičkog vežbanja – treniranja.  Sa stručnog: planira, kreira, sprovodi, i neguje  fizičko vežbanje – treniranje, radi održavanja i unapređivanja: prirodnih kretanja, stvaranja navika za svakodnevnim fizičkim vežbanjem,  sticanja sportsko - tehničkih znanja, postizanja vrhunskih dostignuća  i održavanja fizičkih sposobnosti, savremenog čoveka, na neophodnom, egzistencijalnom nivou. Sa naučnog: izučava procese fizičkog vežbanja – treniranja.

2. Školovanje kadra je predimenzirano i heterogeno. U našoj (siromašnoj) zemlji, taj posao obavlja: pet državnih i jedanaest privatnih fakulteta. Od toga, samo dva državna i jedan privatni nose naziv:” Fizička kultura". U vezi sa tim, veoma je značajno napomenuti, da ni naš, matični fakultet, ne nosi to ime. Najprikladniji naziv za naše fakultete je: Fakultet za fizičku kulturu i sport. Ovo zbog toga što savremeni sport: vrhunski i profesionalni ne pripadaju društvenoj oblasti fizičke kulture, već ekonomiji i biznisu, ali u stručnom i naučnom smislu ostaju i dalje deo fizičke kulture.

3. Fizička AKTivnost je univerzalni, filozofsko – mehanički pojam  a fizičko vežbanje je specifičan biološko – pedagoški pojam, stručno kreiran, organizovan i sprovođen sa heterogeno postavljenim ciljevima i zadacima. Za procese fizičkog vežbanja – treniranja   važi,ona, latinska maksima. Repeticio est mater studiorum  (Ponavljanje je majka učenja). U pravilno shvaćanje ovog pojma, podrazumevaju  se i sva sportska takmičenja, jer šta je na primer bacanje kugle na takmičenju, nego ponavljanje jedne te iste vežbe. To  isto važi i za sportske igre, odnosno sva sportska takmičenja.  Prema tome, za izučavanje pomenutih procesa može biti kompetentna samo ona nauka koja za svoj ontološki  predmet izučavanja ima fizičko vežbanje – treniranje, a to je za sada, jedino, treningologija.

4. Ontološka nauka fizičke kulture je treningologija sa svoje tri grane: Nauka o fizičkom vaspitanju, Sportologija i Nauka o fizičkoj rekreaciji. To su fundamentalne nauke naše struke. Ime ontološke nauke je izvedeno iz osnovnog predmeta izučavanja naše struke i nauke.. Prema tome, treningologija je nauka o fizičkom bežbanju – treniranju. Ona izučava zakonitosti trenažnih procesa koji imaju za cilj negovanje i unapređivanje fizičkih sposobnosti čoveka.

5.  Kreiranje teze : “... a za naučnu disciplinu koja izučava tu delatnost NAUKE O FIZIČKOJ  KULTURI.“ (4 ) je odsecanje glave našoj  nauci, odnosno ukidanje svakog  legitimiteta sa perspektivom  ilegalnosti i delovanja u senci nauka o/u fizičkoj kulturi.

6. “Jezgro nauka fizičke kulture”, ne može se prihvatiti, jer strukturu tog jezgra čine tri teorije, koje ne mogu pretstavljati nauku.

7. Jedino se fizičkim vežbanjem mogu neutralizovati negativne posledice savremenog načina života (nedostatak kretanja) a najmanje 50% bolesti se može lečiti fizičkim vežbanjem. Otuda ne vidimo razlog zašto se struka, koja se bavi izučavanjem fizičkog vežbanja ignoriše. Sport ne može rešiti ove probleme, jer mu, između ostalog to nije cilj. Pored toga, za bavljenje sportom neophodno je posedovanje osnovnih predispozicija, sportsko-tehničkog znanja, odgovarajuće pripreme, uslovi i rekviziti a sa tim raspolaže  5 – 10 % populacije, što je beznačajan broj, da bi se mogle očekivati bilo kakve značajne promene na planu pozitivnih promena. fizičkih sposobnosti naroda.

8.  Znamo da  fizička kultura nije postojala na prapočetku ljudske civilizacije, ali fizičko vežbanje,  svakako jeste, kao i sada. Vežbanje je prapočetak sticanja znanja u kome je fizičko i umno, predstavljalo celinu, ali je čovek prvo morao više puta da pomeri dva kamena da bi na kraju shvatio njihov zbir. Znači, čovek je prvo morao fizički da vežba pa u toku tog procesa, umnim sposobnostima da dođe do odgovarajućeg zaključka.  

9.  Krajnje je vreme da već jednom, iskritališemo naše stavove o tome šta treba da znamo a šta da izučavamo. Što se tiče znanja, treba da znamo sve što je relevantno o poznavanju ličnosti čoveka a izučavamo fizičke (prirodne) sposobnosti čoveka: hodanje, trčanje, skakanje, bacanje, dizanje, plivanje, skijanje, plezanje, igranje... putem fizičkog vežbanja – treniranja. Osnovno sredstvo za sprovođenje tih procesa je: fizička vežba u našoj terminologiji a osnovni metod je fizičko vežbanje - treniranje. Ciljevi tog vežbanja su različiti i zavise od postavljenih zadataka.

10. Generalno, imamo sledeće ciljeve: stvaranje navika za svakodnevnim fizičkim vežbanjem, sticanje sportsko – tehničkih znanja, postizanje vrhunskih, sportskih rezultata, relaksacija putem fizičkog vešbanja, održavanje fizičkih sposobnosti na zadovoljavajućem nivou i zadovoljavanje: bioloških, kulturnih, socijalnih i egzistencijalnih potreba čoveka.

11.  Na osnovu svega iznetog, jasno je, da je briga o fizičkim sposobnostima naroda potpuno zapostavljena, da su posledice toga dramatične i evidentne a da  rešenja idu u pogrešnim pravcima i da se  traže na pogrešnim mestima.

12.  Davno su prošla vremena, kada su važila pravila: da onaj koji želi da se   bavi naukom, mora da govori i piše latinski a onaj ko želi da se bavi diplomatijom, francuski. Međutim, pritisak na našu terminologiju i dalje traje, ali sada anglo – saksonskog  govornog područja. Pod tim pritiskom je i došlo do opredeljenja za termin  AKTivnost, jer je prilikom  analize , zaključak donet na bizi termina koji se koriste  u tom govornom području a potpuno zanemaren naš i nama srodni jezici.

13.  Prilikom razmatranja problematike fizičke kulture, posebnu pažnju, treba posvetiti nacionalnoj istoriji fizičke kulture, muzeju fizičke kulture i stvaranju  uslova za izdavanje rečnika i enciklopedije fizičke kulture.

14. Nastojanja naše nauke, treba da prevaziđu  ulogu i značaj koji su nam drugi odredili  i  sve napore  da usmeri ka onome šta treba da budemo, odnosno, da pronađemo sebe u prostoru, koji  možda, u našem društvu više ne postoji ali u egzistencijalnom smislu je uvek postojao, postoji i uvek će postojati, za koji smo se školovali, negovali , unapređivali i kome smo dali ime FIZIČKA KULTURA. 



LITERATURA
1. Anastasovski, I,:“Fizička kultura i sport“, Internet, Savremeni sport kom
2. Blagajac, M.:Teorija sportske rekreacije, Beograd, 1994.
3. Blagajac, M.: Prilog  opredeljivanju predmeta nauke o fizičkoj kulturi, u:Nauka u fizičkoj kulturi, Savetovanje, Banja Kanjiža, 1987.  
4. Bokan,B.: Nauke o fizičkoj kulturi – interdisciplinarni pristup – kao –    „nova“-„stara“- paradigma. Fizička kultura, br. 1-4, Beograd, 2oo3./2004.
5.  Vasiljević, M. : Definicija fizičke kulture, Internet,Savremeni sport kom.
6. Vujaklija, Leksikon stranih reči i izraza, Četvrto izdanje,Prosveta, Beograd, 1991. 
(*). Vučćić, V,, Ivanović, D. : Fizika, Nučna knjiga, Beograd, 1983. 
7. Enciklopedija fizičke kulture, Jugoslovenski leksikografski zavod, Zagreb, 1975.
8.  Živanović,:Prilog epistemologiji fizičke kulture, Godišnjak FFK, broj 2, 1990.
9. Ivanić,S.: Trenažni proces kao predmet izučavanja autohtone nauke, Fizička kultura, br.3, Beograd, 1992.
10. Ivanić,S. Osnovne funkcije sporta u školi, Zbornik radova: “ Sport u školama Srbije” Beograd, 199o.
11. Ivanić, S.: Istraživački prostor treningologije, FFK, godišnjak br.5, Beograd, 1993.
12. Ivanić,S.: Neprihvatljivi pojmojvi za našu struku i nauku, Godišnjak, br.5, FFK, Beograd, 1993.
13. Ivanić, S.: Kriterijumi za procenu fizičko razvoja i fizičkih sposobnosti dece i omladine uzrasta od 7 – 19 godina (normativi), Gradska samoupravna zajednica fizičke kulture,  Beograd, 1998.
(**) Ivanić, S.: Istraživanje fizičkog razvoja i fizičkih (motoričkih) sposobnosti učenika i učenica između 11 i 15 godina u nerazvijenim opštinama: Novi Pazar, Vranje i Prokuplje metodom longitudinalnog preseka. (Disertacija), Beograd, 1984.
14. Ivanić,S.:Antropološke dimenzije fizičkih sposobnosti, XXXII/1 Kongres  antropološkog društva Jugoslavije, Novi Sad, 1994.
15.Ivanić, S.:Osnovni postulati stručnosti. Zbornik radova,Naučni skup:“Pripremanje nastavnika fizičkog vaspitanja za realizaciju nastavnih planova i programa dece i omladine“. FFK u Novom Sadu, Novi Sad, 1994.
16. Ivanić,S.: Naučna osnova treningologije, Međunarodni simpozijum, FIS komunikacije  94, Filozofski fakultet u Nišu,Studijska grupa za fizičku kulturu, Niš, 1994.                 
17. Ivanić, S.:Treningologija, Republički zavod za sport, Beograd, 2oo1.(75o9)
18.  Ivanić, S. : Predselekcija, Republički zavod za sport, Gradski sekretarijat za omladinu i sport Beograda,  Beograd, 1999.. 
19. Ivanić, S: Fizička kultura ili sport, Internet, Savremeni sport. kom,2o14.
20. Internet, Vikipedija, slobodna enciklopedija,2014.
21. Jugoslovenski zavod za fizičku kulturu,:Fizički razvitak i fizičke sposobnosti školske omladine SFRJ sv. 1. Beograd 1964.
22. Jugoslovenski zavod za fizičku kulturu,: Fizički razvitak i fizičke sposobnosti školske omladine     SFRJ, sv. 2. Beograd ,1965. 
23. Jugoslovenski zavod za fizičku kulturu, : Fizički razvitak  i fizičke sposobnosti odraslih zaposlenih građana SFRJ, Beograd, 1966.
24. Jugoslovenski zavod za fizičku kulturu,: Teorija fizičke kulture, Beograd, 1969. 
25. Jugoslovenski zavod za fizičku kulturu i medicinu sporta, Unifikacija testova i metodologije testiranja vrhunskih sportista, Beograd, 1984.     
26. 15. Kristan, S.: Još jedan potsticaj za terminološko raščišćavanje, „Fizička kultura“, br.4, Beograd, 1987. 
27.  Kurelić, N. i sar. Struktura i razvoj morfoloških i motoričkih dimenzija omladine. Institut za naučna istraživanja, Fakulteta za fizičko vaspitanje U niverziteta u Beogradu, Beograd, 1975.   28.  Lumpkin, A.:Introduction to Physical Educacion,Exercise Science, &Sport Studies, Ninth Edition?
29.  Mala enciklopedija Prosveta, Opšta enciklopedija, Drugo izdanje, Prosveta, Beograd, 1969.
30. Malacko,J. :Osnovi sportskog treninga, kibernetski pristup, Novi Sad, 1991.
31.   Malacko, J,: Menadžment u sportu, Nučni skup u organizaciji Ministarstva za nauku i kulturu i Olimpijskog komiteta Srbije, Internet,2011. 
32.  Matić,M.: Opšta teorija fizičke kulture, FFK, Beograd, 1992.                 
33.  Mitrović, M. Tripković, M. Koković, D.: Sociologija, Naučna knjiga,Beograd. 1987.
34.  Momirović,K.: Uticaj naučne zasnovanosti fizičke kulture na njenu društvenu zasnovanost u: Teorija fizičke kulture, JZFK,NIP Partizan, Beograd, 1969. 
35.  Mraković,M.:Polazišta u definiranju mjera unapređenj znastvenog i stručnog rada u području fizičke kulture, Fizička kultura br. 2, Beograd, 1984.
36.  Nišavić,M.: Skica koncepcije funkcija i sistema fizičke kulture, „Fizička kultura“, br.3-4, Beograd, 1969.
37.  Polič, B. Teorijske osnove fizičke kulture, Bograd, 1967.
38. Polič, B.:Humanizacija fizičke kulture, JZFK , NIP Partizan, Beograd, 1967.
39.  Polič, B.: Fizička kultura u samoupravnom socijalističkom društvu,NIP Partizan, Beograd, 1969. 
40.  Polič, B.: Poreklo i pojava funkcionalizma i tehnokratizma u fizičkoj kulturi, NIP Partizan, Beograd, 1974.   
41.   Polič, B. Sportsko vaspitanje u školi,“Fzička kultura“, br.2, Beograd, 1983.
42.  Rezolucija Savezne skupštine o fizičkoj kulturi, Enciklopedija fizičke kulture, Jugoslovenski leksikografski zavod, Zagreb, 1975. 
43. Rodić, N.:Teorija fizičkog vaspitanja, Internet, Savremeni sport. Kom
44. Strel,J., Šturm,J.: Model informacionog sistema za ustanovljavanje  i menjanje motoričkih sposobnosti i morfoloških karakteristika školske omladine u SR Sloveniji Fizička kultura, 35, 1981. 
45.  Stojković, Sr. J.: Fizičko vaspitanje i njegove reforme, Beograd, 1897. 
46.  Chantal Amade – Eskot,: Physical Educacion,Toulouse,AIESEP 2OO8.World Congres. 
47. Tomić,D.:Naziv fizička kultura ili protiv njega,Fizička kultura,Br.4,     Beogra, 1993.
48.Horvat,B.:Razvoj i struktura kinezioologije, Fizička kultura, br.3, Beograd, 1984. 

Autor: Prof. dr. Sava Ivanić
Objavljeno: 21.08.2015.


LISTA KOMENTARA
19.05.2017. - Pokret je zivot
Svaka cast na radu!
 

OSTAVITE VAŠ KOMENTAR
Ime:
Prezime:

Tekst komentara:
POGLEDAJTE JOŠ I...
+ O nama
+ Kontakt
+ Pravna pouka
+ Uslovi korišćenja
+ Postanite saradnik
+ Često postavljana pitanja

POVEZANI TEKSTOVI...
> Aktuelni termini u savremenom sportu
> Fizičko vežbanje - treniranje
> O struci i nauci u fizičkoj kulturi
> Treningologija
> Teorija fizičkog vaspitanja
 
> Preporučeni tekstovi

AKCIJE
Ako podjednako volite sport i da pišete o njemu, odnosno znate nešto novo i zanimljivo o nekoj sportskoj temi,  a uz to želite da svoje znanje iz oblasti sporta nesebično podelite sa drugima, javite nam se. Čekamo Vas!
Zanimaju Vas informacije o određenoj sportskoj manifestaciji (turniru, prvenstvu, akciji, seminaru, itd.), pogledajte najave aktuelnih sportskih manifestacija u okviru našeg Sportskog kalendara...
Ukoliko vodite neku sportsku organizaciju (savez, klub, asocijaciju i sl.) ili ste organizator neke sportske manifestacije (turnir, akcija, seminar, sl.) i želite da je medijski promovišete, odnosno sa njom upoznate širu javnost, Savremenisport.com može postati Vaš Medijski partner...
Osetite deo atmosvere sa najzanimljivijih već održanih sportskih manifestacija putem slika koje smo zbog Vas zabeležili u okviru Foro galerije...