Naša struka je stara koliko i ljudski rod, jer je direktno vezana za kretanje i ponašanje čoveka u svom okruženju. Međutim, početak stvaranja moderne struke, može se vezivati za stvaranje moderne države Kraljevine Jugoslavije, koja je imala nekoliko elemenata, koji su bili temelji buduće fizičke kulture: "Soko" organizacija za negovanje telesne kulture i Ministarstvo za fizičko vaspitanje naroda od 1938. i prvu kadrovsku školu: Visoka škola za telesno obrazovanje.
Promenom društvenog sistema, posle 1944. godine, menja se i pristup fizičkoj kulturi. Ona se prvo naziva Fiskulturom, a potom Fizičkom kulturom. Zbog nedostatka kadrova otvaraju se i odgovarajuće škole: Srednja fiskulturna škola, Viša pedagoška škola i Državni institut za fiskulturu, čuveni DIF, koji je i danas popularan. One stvaraju izanredan kadar koji uspeva da od jedne u sportskom smislu, anonimne zemlje, naprave svetski poznatu sportsku silu. Za takav uspeh ni do danas nismo dobili adekvatna priznanja i tretman.
Promenom društvenog sistema posle 2000. godine nastupaju crni dani za fizičku kulturu. Ona se stavlja na "led" i svim društvenim sredstvima se nastoji da se zameni pojmom sport. Ako se u tome uspe, to će za našu kulturu značiti korak unazad, a za fizičku kulturu totalni zaborav, za decenijske napore i dostignuća jedne struke koja je rezultatima svoje teorije i prakse bila među vodećim u svetu. Danas, kadrovskih škola ima više desetina sa nedovoljno jasnim profilima stručnosti, sa veoma malim izgledima za dobijanje odgovarajućeg posla, profesionalni sport nije u stanju da obezbedi finansijska sredstva za svoju delatnost, a za amaterski sport nema para u maloj i siromašnoj zemlji.
Struka
No i pored svih nedaća sa kojima se danas suočavaju stručnjaci za fizičku kulturu u našoj zemlji, mi još uvek funkcionišemo po staroj šemi. Kvalifikovani stručnjaci, koji uspešno realizuju ciljeve i zadatke fizičke kulture, organizujući i sprovodeći trenažne procese u sportu, fizičkom vaspitanju i rekreaciji zvanično se nazivaju: treneri, profesori i rekreatori, a vode se pod zajedničkim imenom Pedagozi fizičke kulture ?
Mada su vaspitanje i obrazovanje, pedagoški procesi, termin je neadekvatan, jer zamislite da profesore matematike, koji rade u školama, nazovete pedagozima matematike ili inžinjere pedagozima tehničkih nauka.
Zbog toga je najadekvatnije, stručnjake za fizičku kulturu nazvati treningolozima jer se oni u sva tri organizaciona vida fizičke kulture bave organizovanjem i sprovođenjem procesa fizičkog vežbanja - treniranja.
Pojam trening, toliko je uobičajen u našem životu da ga je čak i Ana Bekuta, naša poznata estradna umetnica prihvatila. Ona je u jednom, nedavnom intervjuu na RTV-1 između ostalog rekla "...ja posle treninga "letim"..."a pošto se radilo o njenom rekreativnom vežbanju, mogla je reći "... ja posle rekreacije "letim"..." ili "... ja posle vežbanja "letim"..."". Ipak ona je upotrebila pojam trening, mada je svima bilo jasno da je tom prilikom mislila na fizičko vežbanje. Ako je tako, onda je krajnje vreme da i mi, stručnjaci za fizičku kulturu, prihvatimo ovaj termin kao simbol naše struke i nauke.
style="display:block; text-align:center;"
data-ad-layout="in-article"
data-ad-format="fluid"
data-ad-client="ca-pub-3680394444982515"
data-ad-slot="7364782146">
style="display:block; text-align:center;"
data-ad-layout="in-article"
data-ad-format="fluid"
data-ad-client="ca-pub-3680394444982515"
data-ad-slot="7364782146">
U skladu sa prethodnim, budućim stručnjacima za fizičku kulturu, tokom studija treba jasno ukazati na to: šta treba da znaju a šta treba da izučavaju. Šta treba da savladavaju kao osnovno stručno i opšte obrazovanje a šta treba da otkrivaju, izučavaju, kako bi što uspešnije obavljali svoj posao. Dosadašnje iskustvo ukazuje da bar deset godina po završetku studija, većina naših stručnjaka, opterećena znanjem iz: fiziologije, psihologije, sociologije, sportske medicine, kineziologije, motorike i genetike, ne znaju šta su, ko su i šta treba da rade. Zbog toga ih je neophodno u toku studija na to uputiti.
Iz napred iznetih razloga, bez kritičkih ambicija, i sa najboljim namerama, usudićemo se da damo predlog kategorizacije predmeta koji se predaju na našem matičnom fakultetu u Beogradu.
Primarni predmeti
- Teorija fizičke kulture
- Istorija fizičke kulture
- Antropomehanika
- Teorija i metodika elementarnih igara
- Teorija i metodika sportskih igara
- Teorija i metodika atletike
- Teorija i metodika individualnih sportova
- Teorija i metodika borilačkih sportova
- Teorija i metodika fizičkog vaspitanja
- Teorija i metodika rekreacije
- Teorija i metodika plesova
- Teorija i metodika fizičkog vežbanja starih
- Teorija i metodika fizičkog vežbanja gojaznih
- Uvod u naučno - istraživački rad
Sekularni predmeti
- Didaktika
- Psihologija
- Funkcionalna anatomija
- Fiziologija fizičke aktivnosti
- Biologija razvoja čoveka sa funkcionalnom dijagnostikom.
- Antropomotorika
- Statistika
Pod pojmom primarni predmeti misli se na osnovu stručnog obrazovanja, koje kadrovi za fizičku kulturu treba da dobiju, kako bi što bolje obavljali svoj posao, ali i na osnovu za dalje izučavanje svoje struke i nauke.
Sekundarni predmeti treba da obezbede nivo akademskog obrazovanja studenata, ali i da ukažu na multidisciplinarni rad i korišćenje naučno istraživačkih rezultata ovih nauka za unapređivanje naučno istraživačkog rada u fizičkoj kulturi.
Nauka
Kada je naučno istraživački rad u pitanju, u fizičkoj kulturi, najveće probleme čine: kompetentnost i multidisciplinarnost. U ostalim naukama, ti problemi su davno rešeni, a u fizičkoj kulturi se i dalje potenciraju. Ovo je zbog toga što većina intelektualaca u zemlji i svetu, ne prihvata fizičku kulturu, zato što je ne poznaje, a o nauci neće ni da govori. U takvoj situaciji, ne ostaje nam ništa drugo, nego da sami rešavamo te probleme.
Da bi se lakše razumeli, iznećemo nekoliko eklatantnih primera, koji će najbolje ilustrovati kompetentnost. Nekih, devedesetih godina prošlog veka, Medecinski fakultet iz Beograda je poslao dopis Fakultetu za fizičku kulturu u Beogradu sa zahtevom da ukine predmet Kineziterapija, jer nije kompetentan da ga drži. Pomenuti fakultet je to prihvatio i posle nekoliko decenija, veoma uspešnog vođenja istog, po kome je bio poznat u zemlji i inostranstvu, kineziterapija je prestala da se izučava na našem matičnom fakultetu. Ne tražeći krivce, mora se konstatovati da Medicinski fakultet nije bio u pravu, jer na njemu se nije izučavalo, i do danas se ne izučava fizičko vežbanje, pa oni ne mogu biti kompetentni za lečenje onim što ne poznaju. Na suprotnoj strani je potpuno drugačije. Studenti Fakulteta za fizičku kulturu su veoma obilno proučavali medicinsku problematiku kroz sledeće predmete: anatomiju, biohemiju, fiziologiju, higijenu, biologiju razvoja čoveka, sportsku medicinu. I, mada time nisu dostigli nivo znanja jednog lekara, imali su, sasvim sigurno, dovoljno znanja da vode Kineziterapiju. Na žalost u ovom slučaju, nije pobedila logika i realnost, već primitivna snaga i sujeta.
Danas, preplitanje kompetentnosti je mnogo obimnije i složenije nego u vreme o kom smo malo pre govorili. Posebno usložnjavanje ovog problema čini činjenica da profesionalni sport i komercijalna rekreacija ne pripadaju kulturi već biznisu, pa se kod njih ne mogu primenjivati principi fizičke kulture, ali zato problematika trenažnih procesa ostaje ista, a njih u ovim društvenim delatnostima mogu sprovoditi samo kvalifikovani kadrovi za fizičko vežbanje - treniranje, treningolozi.
Znači fizičkoj kulturi ostaje da se brine o: amaterskom sportu, olimpijskom sportu, fizičkom vaspitanju u školi, fizičkom vaspitanju naroda i rekreativnim delatnostima koje pokriva društvena zajednica.
Slične probleme imamo i sa multidisciplinarnošću. Naime, multidisciplinarni rad u nauci je neosporna činjenica, pa se kao takav mora sprovoditi i u fizičkoj kulturi. Međutim, u našoj stvarnosti nešto je drugačije. Pomenute nauke, koje se uče u našim kadrovskim školama, mada neophodne u izučavanju trenažnih procesa, nisu primarne u tome, već samo pomažu Treningolozima da uspešnije rešavaju svoje složene probleme. Međutim, u praksi one se nameću kao nauke bez kojih se ništa ne može valjano uraditi. To nanosi ozbiljne probleme u realizaciji trenažnih procesa, jer mnogi od saradnika nemogu ili neće da shvate i prihvate, da je Treningolog vodeći stručnjak u kreiranju i realizaciji trenažnih procesa, odnosno, stručnom i naučnom radu u fizičkoj kulturi.
Iz prethodno iznetog proizilazi da je fizička kultura dobila svoju autohtonu nauku, Treningologiju i tri naučne grane: nauku o sportu, nauku o fizičkom vaspitanju, i nauku o rekreaciji. Prostorno je ostala u istim, društvenim okvirima, amaterizmu.
Stručni rad se veoma proširio. Sada pokriva: amaterizam, profesionalizam, komercionalizam, vojnu obuku, samozaštitu, zdravstvenu terapiju, turizam, industrijsku tehnologiju...
Naučni rad je dobio svoju authotonost, kompetentnost i multidiciplinarni, timski rad.
Ostaje da se preduzmu odgovarajuće formalno pravne mere i da se treningologija prihvati kao authotona nauka, a da naš matični fakultet promeni ime u Treningološki fakultet.
