Dugo je problematika sporta i sportske prakse bila "zapuštena" i teorijski neobrađena. U definisanju se polazilo od najraznovrsnijih kriterijuma. Taj raspon kretao se od određenja sporta kao šale, zabave, igre, "kulta intenzivnog mišićnog napora", borbe, strasti, nagona, pa sve do shvatanja sporta kao institucionalne sfere, koja se uobličila sa nastankom industrijsko-urbanističke civilizacije, gde sport postaje najrazvijeniji institucionalni oblik fizičke aktivnosti.
Postoje mnogobrojne definicije sporta, najčešće protivrečne i paradoksalne. Tome naročito doprinosi neodređeni pojam "sportska igra" i tvrdnje da je sport igra. Jedna grupa istraživača ističe da je sport borba čoveka sa samim sobom, drugim čovekom i prirodnim preprekama (silama prirode). Drugi naglašavaju da je sport vaspitna društvena institucija prožeta igrom a čiji je cilj fizičko i duhovno usavršavanje ličnosti. Treći sport posmatraju kao racionalnu delatnost, sveukupnost dostignuća u određenom području društvenog života i sl.
Da li je sport igra?
Igra se shvata kao delatnost koja podrazumeva zadovoljstvo i ostvarivanje suštine čoveka. Određenje sporta pomoću igre znači da se pažnja ne usredsređuje na objektivne parametre, nego na subjektivne momente koji su povezani sa procesom sporta. Može se reći da se sport ne određuje kroz ono što znači za publiku nego kroz ono šta znači za sportiste, pojedince koji se kativno bave sportom. Može se zaključiti: sport se ne može odrediti kroz igru kao neku neproduktivnu delatnost zato što se okvirima takvog određenja pokušavaju suprostaviti različite stvari - postojeća objektivirana društvena delatnost sa subjektivnim smislom koji ta delatnost poprima u određenoj situaciji. Za sportistu sport nije igra, nije priprema za život; za njega je sport život. Vrhunski sport, je strast, drama, stres, ali i proizvodna delatnost. Elemente igračke delatnosti sport je izgubio kao svoj temelj. U današnjem vremenu definisati sport pomoću igre, čini se, da je pokušaj koji ne vodi sagledavanju njegove suštine.
Da li je sport fizičko vežbanje?
Fizičko vežbanje (šire fizička aktivnost) se često uzima kao suštinska odrednica sporta. Ne treba zaboraviti da sport i fizičko vežbanje imaju različito uporište. Fizičko vežbanje proisteklo je, pre svega, iz radne delatnosti, kao delatnost koja se isključivo koristi za vaspitne ciljeve. Sport svoje početke i svoje načelo zasniva na imitaciji osnovnih kinezioloških radnji na obrascu kulta, inicijaciji i najranijim svetkovinama. Ne može se prihvatiti da je fizičko vežbanje odlučujući kvalitet u definiciji sporta; pa ima mišljenja da ga je moguće izostaviti kao odrednicu sporta. Fizički napor i vežbanje u definisanju sporta ne može biti značajna determinanta za njegovu tipološku soecifičnost, jer i druge delatnosti (privredne, vojne) pretpostavljaju navedene karakteristike.
Da li je sport vaspitna delatnost?
Društvo organizuje aktivnosti da bi pojedinca pripremalo za druge delatnosti. Sportu se pridaje značajno mesto u tim procesima. Vaspitanje znači negovanje, gajenje, to je celokupnost uticaja svih društvenih institucija i socijanih grupa na formiranje ličnosti. Društvo koristi sport kao sredstvo vaspitanja čoveka - konkretnije fizičko vaspitanje. Fizičko i duhovno usavršavanje kao aktivnost sama po sebi, nije odlika, sportske delatnosti. Savremeni sport i njegov razvoj svedoče da se fizičko savršenstvo zanemaruje i redukuje u korist ogoljenog rezultata.
Da li je sport takmičarska delatnost?
Najkarakterističnija specifičnost savremenog sporta je takmičenje. Sport proizvodi pobednike i pobeđene. Ukoliko bi izgubio takmičarski smisao, sport bi, u stvari, negirao svoju temeljnu karakteristiku. Jezgro vrhunskog sporta predstavlja hijerarhizovani sistem takmičenja. Sport najčešće podrazumeva izvestan period sticanja veština, umeća, snage, izdržljivosti, okretnosti, umešnosti, smelosti, što može ići do rizika. Sport je mahom uključivao i pobedničko afirmisanje nad protivnikom, samim sobom, vremenom, prostorom.
