Opterećenje kome je sportista izložen u aktivnom bavljenju sportom je trostruko: fizičko, emocionalno i mentalno. Upravo zato sportista može istovremeno doživljavati fizički, psihosomatski i psihički zamor. Zadatak trenera je da pokuša da tačno identifikuje izvore umora, i da ih otkloni. Za grupu fizičkih faktora i manifestovanih posledica umora, pored preporučivanja fizičkog odmora, bitno je da ih tačno i na vreme identifikuje, i da ukoliko je to potrebno za njihovo otklanjanje angažuje, i druge saradnike: sportske lekare, masere, terapeute i dr.
Međutim, probleme vezane za ove druge izvore umora, on sam će morati da rešava. Tako, na primer, nedostatak motivacije, kao zadnji navedeni faktor, on sam moraće svojim postupcima da reši. Rad trenera na razvijanju motivacije delovaće i preventivno, u odnosu skoro na sve navedene uzroke umora. Međutim, da bi trener mogao da utvrdi da li su sportisti zaista motivisani ili nisu, koliko je koji motivisan za treniranje i za rad, morao bi pored primene tehnike posmatranja, da primeni i neke instrumente i tehnike koje bi mu omogućile objektivnije merenje i zaključivanje.
Ukoliko utvrdi da je neophodno nešto raditi na jačanju motivacije, Najnberg (1984) tu predlaže niz saveta, koje je neophodno trener da poznaje, koji bi se mogli svesti na šest grupa:
- Pre svega rad trenera na razvijanju unutrašnje motivacije mora da bude vezan sa njegovim nastojanjim da svakom spotisti obezbedi što više pozitivnih iskustava u sportu, svaki uspešan potez, mora dobiti na značaju, mora se primetiti, i javno saopštiti. Posmatranjem trenerske prakse lako je uočiti da su oni više usmereni na identifikovanje greški kod sportiste i na ispravljanje greški, za ono što se dobro uradi prosto misle da se ne treba ni spominjati, međutim, rad na razvijanju motivacije podrazumeva upravo obrnut pristup: umesto negativne usmerenosti na greške, razvijati maksimalno pozitivnu usmerenost na dobre učinke sportista.
- Razvijati odgovornost kod sportiste za sva pitanja vezana za trening. Da bi se odgovornost preuzela neophodno je uvek podsticati otvorenu komunikaciju, razgovor i analizu o organizaciji treninga, opterećenosti u radu, o taktikama i strategijama rada i takmičenja, o pravilima ponašanja na treningu i van njega.
- Isticati posebnu važnost svakog sportiste za ostvareni rezultat, njegov doprinos, isticati upravo one vrednosti, koje doprinose razvoju pozitivnog self koncepta i osećaja vlastite vrednosti kod sportiste.
- Individualizovati rad i nastojati da se u saradnji sa sportistima uvek postave optimalni, realni i ostvarljivi ciljevi, koji su u skladu sa njihovim trenutnim psihofizičkim mogućnostima, ali koji pripadaju zoni optimalnog razvoja, što znači da sportisti da bi ih ostvarili moraju maksimalno da angažuju, sve svoje raspoložive snage.
- Treninge treba organizovati tako da oni sportistima ne budu jednolični: svaki isplanirati tako, da se obezbedi dinamično smenjivanje sadržaja rada, redosleda vežbi, individualnog, grupnog i timskog rada, menjati uloge i zadatke u timskom sportovima, kako bi se doprinelo jasnosti svakom sportisti svake pozicije u timu i sl.
- Na treninzima koristiti što više baterija, testova i raznih instrumenata, da bi se što objektivnije merio sportski učinak, naravno i pojedinačno i timski, da bi se iskoristila pozitivna funkcija povratne informacije, jer će sportisti skoro istovremeno nastojati da pažnju skoncentrišu na dobijeni rezultat, da se maksimalno angažuju, što će voditi potpunoj apsorbovanosti ili uronjenosti u aktivnost i poboljšanje rezultata
