Svest o sebi i proces razvoja
Prema Rodžersu (1961) čovek predstavlja fluidan proces, tekuću reku promena, stalno promenljiv skup mogućnosti, a ne čvrst, statičan entitet ili utvrđen kvantitet i kvalitet crta. Za Kapru (1982) on je "Živi samoorganizovani sistem, što znači da njegova struktura i funkcija nisu nametnuti od sredine, jer oni uspostavljaju sami taj sistem".

Iako se interakcija između živih sistema i sredine kontinuirano obavlja, ona ne determiniše njihovu organizaciju. Zato Kapra dalje tvrdi "Ja sam univerzum i ne može biti ništa "napolju" što utiče na moje aktivnosti ...ili ja sam univerzum i ne može biti nikakvih spoljašnjih uticaja, sve moje aktivnosti su spontane i slobodne".

Osnovni smisao navedenih citata je u isticanju principa da je čovek slobodno, promenljivo, samoodređujuće biće, koje jedino samostalno i svesno može birati svrhu i orijentaciju u životu, koje može, drugim rečima, prići životu kao izazovu, mogućnosti i aktivno, ili pomirljivo, prepuštenošću događajima i stvarnosti ili pasivno.

Koje će tendencije kod odraslog čoveka prevladati zavisi od brojnih faktora: od faktora lenjosti, njegovih viđenja životnih mogućnosti, od faktora sredine i od vrednosti koje u datoj sredini budu usmeravale njegove orijentacije. Moris (1956) je organizovao jedno istraživanje sa ciljem identifikovanja životnih vrednosti u različitim kulturama i njihovog uticaja na životna opredeljenja mladih odraslih.

On je, kako to Rodžers (1961) ističe, prvi nastojao objektivnim istraživanjem doći do odgovora na pitanje: Šta je svrha mog života i otkriti životne puteve, za koje su se najradije opredeljivali studenti šest zemalja: Indije, Kine, USA, Kanade i Norveške. Kao što se moglo očekivati pronašao je bitne razlike između životnih ciljeva ovih nacionalnih grupa, ali primenom faktorske analize, istovremeno je uspeo identifikovati i one vrednosne dimenzije, za koje tvrdi da se javljaju u hiljadu pojedinačnih i specifičnih izbora (Moris, 1956).

Pet takvih univerzalnih vrednosnih dimenzija deluje, i pored različitosti kultura, na pojedinačne izbore. Prva, od njih odnosi se na izbor odgovornog, moralnog, uzdržanog života, u kome čovek ceni i održava ono što je već postignuto. Kod druge, je naglašeno oduševljenje za energično savladavanje prepreka.

Time se obuhvata spremnost da se nešto promeni, bilo prilikom rešavanja ličnih ili društvenih problema, bilo prilikom savladavanja prepreka u svetu prirode. Trećom dimenzijom naglašena je vrednost samodovoljnog unutrašnjeg života ispunjenog bogatstvom i uzvišenom samosvešću. Kontrola nad ličnostima ili stvarima se odbacuje u korist dubokog i saosećajnog uvida u sebe i druge.

    style="display:block; text-align:center;"
    data-ad-layout="in-article"
    data-ad-format="fluid"
    data-ad-client="ca-pub-3680394444982515"
    data-ad-slot="6919562611">


Četvrta dimenzija predstavlja vrednost prijemčljivosti ili uspostavljene ravnoteže u odnosima između ličnosti i prirode, kao da se izvori nadahnuća percipiraju izvan samoga sebe, a ličnost se razvija i živi u osećanju odanosti prema tom izvoru. Peta i poslednja vrednosna dimenzija naglašava senzualno uživanje i uživanje u sebi. Jednostavna zadovoljstva života, prepuštanje trenutku, i opuštenost prema životu, je ono što se univerzalno ceni.

Rodžers (1961) razmatra i ukazuje na značaj ovih vrednosnih orijentacija, ali ističe da je za njega ipak prihvatljivije filozofsko stanovište Kjerkegarda (1941) u kome je životni cilj iskazan u vidu ideje "biti onakav, kakav zaista jesi", a do njega se prema Rodžersu (1961) dolazi odgovorima na pitanja "Ko sam ja", "Mogu li ja ikad otkriti moje stvarno ja" i realno postati stvarno svoj.

Sva ova pitanja su vezana sa problemom, koji tek u savremenim uslovima razvoja civilizacije postaje značajan, a koji je vezan za otkrivanje individualnog identiteta. Svi se mi borimo i nastojimo da otkrijemo naš identitet, tj. da otkrijemo kakvi jesmo, i kakvi želimo da budemo. To je veoma složeno traganje, ono obuhvata naše odevanje, našu kosu, i našu pojavu, naš izbor vrednosti, odnose prema roditeljima i drugima, odnose u drštvu i celokupnu našu životnu filozofiju. Problem otkrivanja identiteta je savremen.

Istorijski gledano, u dosadašnjim periodima razvoja ljudske civilizacije, od nikakvog posebnog značaja nije bilo otkrivanje identiteta individue. Možda su oni živeli mnogo opuštenije, jer njihov život i identitet je bio unapred određen. Tako u feudalnom dobu od kmeta se očekivalo da bude kmet, tokom celog života, kao i njegova deca posle njega. Vlastelin je imao tačno utvrđena pravila ponašanja, od njega se očekivalo da bude vlastelin, kao i njegova deca.

Upravo ta rigidnost u definisanim ulogama, ma koliko delovala nama danas restriktivno, činila je život, na više načina, jednostavnijim. Obućar je znao da će on i njegovi sinovi uvek biti obućari, njegova žena i ćerke da će uvek biti, pre svega sluškinje njihovih muževa. Gotovo da nije postojala nikakva drugačija mogućnost, i to je stvaralo određeni tip sigurnosti, koja više ne postoji. To su razlozi, zašto se traganje za sopstvenim identitetom prevashodno, smatra savremenim problemom.

Život individue više nije određen i unapred definisan (iako sredina vrši uticaje), ni porodicom, ni socijalnom klasom, bojom ili nacijom. Mi moramo sami da otkrijemo svoj identitet. Taj proces otkrivanja sopstvenih mogućnosti i njihovog osobenog razvoja, često može da bude veoma težak i bolan. Strah da se otkrije nešto bezvredno i neočekivano, sprečava ljude da se okrenu ovakvim istraživanjima.

Ovako shvaćeno samoistraživanje, samoprihvatanje i samoostvarivanje nije nešto što se može odjednom uraditi, nego je to proces koji traje čitavog života. Rodžers (1961) ističe, "postati ono što neko stvarno jeste, je proces , tendencija, a ne statičko ostvarenje", postajanje određene karakteristike tog procesa.

Ličnost zbacuje svesno ili nesvesno fasadu i postaje bliža i svesnija svojih unutrašnjih iskustava. Ona otkriva da su ta iskustva izuzetno složena i različita, od divljih i "ludih" do društveno prihvatljivih i solidnih. Ona vremenom prihvta sva ta iskustva, kao i činjenicu, da se kao ličnost, po svojim reakcijama razlikuje od svih drugih osoba. Što više priznaje i prihvata sebe, bez straha od unutrašnjih reakcija, to više i celovitije može da oseti i doživi bogatstvo značenja, koje one imaju za nju.

Osnovno je, dakle, da osoba postaje svesna svojih osećanja: blagosti, zadovaljstava, ljutnje, prihvatanja ili neprihvatanja i da ih izražava, ukoliko su negativna bez straha, ukoliko su pozitivna sa zadovoljstvom. Dakle, što više tog unutrašnjeg bogatstva pripada individui, to više i prikladnije ona može postati svoje iskustvo. Tako se, prema Rodžersu (1961), ona razvija u tom procesu postajanja.

Ličnost počinje da voli svoja iskustva i ceni svoje sposobnosti. Ona bliže otkriva i postaje svoja u datom momentu. To je put dolaženja do odgovora na pitanje "Ko sam ja", postajanja ono što neko jeste, i niko to ne može da uradi za drugoga. Čovek u sebi nosi sposobnost i težnju, nekad skrivenu, nekad očiglednu, da ide prema napred, prema zrelosti i višem razvoju sposobnosti. Ona je prisutna u čovekovoj sposobnosti da razume sebe samog, i one strane svog života, koje kod njega izazivaju nezadovoljstvo, prisutna u razumevanju prirode i onoga što on svesno zna o sebi. Ona se manifstuje u težnji čoveka da reorganizuje svoju ličnost, i svoj odnos prema životu, tako da oni postaju zreliji. Bilo da je nazovemo težnjom ka razvoju, nagonom ka samoostvarenju, ili težnjom kretanja unapred, ona uvek predstavlja glavni izvor života.

Taj snažni impuls prisutan je u svakom organskom i ljudskom životu, u vidu nastojanja da proširimo i protegnemo sebe, da budemo samostalni, da se razvijamo, sazrevamo, težnja da izrazimo i pokrenemo sve mogućnosti organizma, do one mere u kojoj će ta aktivnost ojačati organizam, samstvo ili self.

Očigledno je da Rodžers (1961) kad govori o razvoju, misli isključivo na samorazvoj, na promene koje neko može da uradi samo za sebe, ako ih želi i ako zna kako. U nama o tome postoje prirodni porivi. Međutim, oni sa godinama slabe pod uticajem konformističke opuštenosti i spoljašnjih blokada, tako da je odrastao čovek, tek nakon nekog snažnijeg životnog izazova opet spreman na određene napore vezane za samoaktualizaciju.

Rodžers (1961) ističe "ta težnja može biti duboko pokopana ispod slojeva i slojeva okorelih psiholoških odbrana, može biti skrivena izmenjenom spoljašnošću, koja poriče njeno postojanje, ali postoji u svakoj osobi, i potrebni su joj samo odgovarajući uslovi, da bi se oslobodila i izrazila".
 
Autor: N/A
Objavljeno: 06.07.2014.


PROČITAJTE JOŠ...

LISTA KOMENTARA
Trenutno nema komentara u sistemu

OSTAVITE VAŠ KOMENTAR
Ime:
Prezime:

Tekst komentara:
POGLEDAJTE JOŠ I...
+ O nama
+ Kontakt
+ Pravna pouka
+ Uslovi korišćenja
+ Postanite saradnik
+ Često postavljana pitanja

POVEZANI TEKSTOVI...
> Princip individualizacije u sportu
> Navike u sportu
> Umor u sportu i procesi motivacije
> Ličnost sportista i vrhunskih sportista
 
> Preporučeni tekstovi

AKCIJE
Ako podjednako volite sport i da pišete o njemu, odnosno znate nešto novo i zanimljivo o nekoj sportskoj temi,  a uz to želite da svoje znanje iz oblasti sporta nesebično podelite sa drugima, javite nam se. Čekamo Vas!
Zanimaju Vas informacije o određenoj sportskoj manifestaciji (turniru, prvenstvu, akciji, seminaru, itd.), pogledajte najave aktuelnih sportskih manifestacija u okviru našeg Sportskog kalendara...
Ukoliko vodite neku sportsku organizaciju (savez, klub, asocijaciju i sl.) ili ste organizator neke sportske manifestacije (turnir, akcija, seminar, sl.) i želite da je medijski promovišete, odnosno sa njom upoznate širu javnost, Savremenisport.com može postati Vaš Medijski partner...
Osetite deo atmosvere sa najzanimljivijih već održanih sportskih manifestacija putem slika koje smo zbog Vas zabeležili u okviru Foro galerije...