Princip individualizacije u sportu

Princip indivualizacije u sportu se odnosi na pristup pojedincu, vodeći računa o njegovim individualnim karakteristikama. Ovaj pristup se svodi na poentiranje svakog pojedinca unutar grupe, a u cilju pronalaženja njegove najbolje uloge u grupi. Kako se radi sa individuom zavisi od karaktera tog pojedinca, u smislu motivacije, mogućnosti prihvatanja informacija, pa bi kao osnovni princip naveo odvojeni pristup tj. tretiranje svakog pojedinca metodom u kojoj se on najbolje oseća i može da pruži najbolje rezultate.

U osnovi ovog principa je pomoć trenera sportisti radi postavljanja ciljeva, kako kratkoročnih, realnih, tako i dugoročnih, racionalnih ili čak iracionalnih. Sportista mora da spozna koja je svrha njegovog bavljenja sportom i da na osnovu toga postavi ciljeve. U kontekstu postojanja osobenosti svakoga, ovi ciljevi pomažu sportisti da njih prilagodi ciljevima grupe, a da pri tome ne izgubi svoju ličnu satisfakciju kroz ispunjenje kolektivnog cilja.

Kada smo došli do ciljeva, sledeći korak su metode i načini da bi se pojedinac doveo do mogućnosti da ispuni cilj. Lični metodi,  kojih sportista mora da se pridržava, tako i trenerski, koje trener mora da prati da bi svaki sportista stavljen u službu grupe, kao individua doprineo ukupnom rezultatu. Metode koje se koriste u trenerovom pristupu pojedincu su preventiva (priprema), razgovor, demonstracija, ponavljanje i valorizacija.

• Preventiva (priprema) je prva metoda koju bi svaki trener trebao da ima u radu. Ovaj metod podrazumeva predstvaljanje plana rada sportisti i očekivanja od njega, kako u dnevnom, tako i u nedeljnom, mesečnom, tromesečnom, ili godišnjem ciklusu rada. Na ovaj način se prevenira mogućnost da u bilo kom trenutku sportista „ne zna šta treba da radi“.

• Razgovor je metoda koja je puno olakšana ako je bazična, prva metoda ispunjena. Ona obuhvata davanje smernica u procesu rada (na treningu, van treninga, na utakmici...), radi pravilnijeg rada kako bi se predviđeno vreme iskoristilo konstruktivno i na taj način se u kraćem vremenskom periodu postigli bolji rezultati. Takođe, ovaj metod podrazumeva i davanje šanse sportisti da iznese svoja zapažanja o sebi, svom radu, i svom udelu u grupi.

• Demonstracija (Metod koji se tiče isključivo samog terena). Svaka stvar koja ima veze sa konkretnim problemima na terenu, a iznesena sportisti kroz prvi ili drugi metod mora da se demonstrira na terenu. Da se pokaže kako se konkretna aktivnost ili pokret izvodi.

• Ponavljanje je metod koji je neophodan i u verbalnom i u smislu demonstracije na terenu, jer se obrađivane stvari moraju sklopiti u celinu i tako ostvarivati napredak.

• Valorizacija. Imamo postavljene ciljeve, kvalitetnu pripremu, sprovođenje plana i programa na terenu i van njega, stalno ponavljanje radi usavršavanja i napredovanja i na kraju svega toga dolazi valorizacija, odnosno procena onoga što smo sa sportistom uradili u određenom vremenskom periodu. Mogu se razlikovati dve vrste. Prva je procena trenera onoga što je igrač uradio kako bi dostigao svoje i ispunio ciljeve grupe. Druga je, možda i važnija, a to je samovrednovanje, tj. prepoznavanje da li je sportista u okviru jednog ciklusa postavio pravilno ciljeve, imao maksimalan pristup u svakom trenutku, i da li je to na kraju dovelo do lične satisfakcije, ispunjenja cilja.

Na kraju, kao zaključak se nameće da je princip individualizacije u kolektivnom sportu, ukoliko se ovom principu pravilno pristupi, i pravilno se postave stvari unutar njega izuzetno važan. Uspevanjem da se maksimizuju svi kvaliteti pojedinca i stave u funkciju ekipe, gde se pri tome neće izgubiti lična satisfakcija pojedinca je za trenera situacija koja je najbliža idelanoj i kroz koju se ostvaruju najbolji rezultati.