_Sport i stres.jpg "Sport i stres")
Postoji izreka koja kaže: Ljudi su poput vrećica čaja, ne znate njihovu jačinu sve dok ih ne stavite u vrelu vodu". U stresnim situacijama uverenja, snaga pojedinaca i njegove barijere stavljeni su na probu. I u takvim situacijama, stres postaje izazov koji je neophodno pozitivno razrešiti. Kada se suočimo sa izazovnim situacijama, mozak obavlja brzu pretragu.
Homeostaza centralnog nervnog sistema narušena stresnim signalima dovodi do promena u neuroendokrinoj osovini. Nadbubrežne žlezde odgovaraju tako što izlučuju prvi od glavnih hormona stresa - adrenalin - za klasičnu reakciju "bori se ili beži". Puls počinje da se ubrzava, kako adrenalin ubrzava otkucaje srca, šaljući dodatnu krv u mišiće i organe, kiseonik nadolazi, bronhije u plućima se šire, a mozak oslobađa prirodne analgetike koji se zovu endorfini... Ova faza, u kojoj adrenalin igra vodeću ulogu, predstavlja momentalnu reakciju na stres.
Osećaj psihičkog, ali i fizičkog balansa (takozvani ekvilibrijum) vratiće se u ravnotežu u zavisnosti od svesne procene postojeće situacije i prethodnih iskustava. Spremnost da se suočimo sa situacijom i razrešimo je, uslovljava nivo stresnog odgovora. Odgovor na stres je, u stvari, emocionalni odgovor. Ako procenjujemo različite adaptacione mehanizme pojedinca, dijapazon tih mogućnosti je ograničen onda kada su spoljni uslovi u izrazitoj suprotnosti sa čovekovim osobinama. Tada čovek reaguje bekstvom iz tih uslova u neurozu i različite oblike mentalnih poremećaja. Bilo da je izazivač stresa mala promena stava ili napad koji je opasan po život, mozak određuje kada je unutrašnja ravnoteža tela narušena i započinje mere za vraćanje u ravnotežu. Mozak, dakle, odlučuje šta je preteće a šta nije.
Dosadašnja istraživanja ukazuju na to da reakcije na stres mogu biti bihejvioralne, somatske, psihološke tj. emocionalne, kognitivne i socijalne.
Bihejvioralne se najviše ogledaju u povišenim ili sniženim nivoima aktivnosti, upotrebi ili zloupotrebi supstanci kao što su alkohol i droge, teškoće u komuniciranju ili slušanju, javljaju se razdražljivost, agresivnost, nekontrolisani izlivi besa, svadljivost, narušavanje radne discipline, ali i nesposobnost da se čovek u stresnim situacijama odmori i opusti, što se reflektuje na njegove radne (mentalne i fizičke) sposobnosti. Kod bihejvioralnih reakcija mogu se javiti i napadi plača, preteran oprez, narušen odnos usmeravanja i održavanja pažnje i izbegavanje aktivnosti, mesta, pa čak i osoba koje izazivaju određena osećanja.
style="display:block; text-align:center;"
data-ad-layout="in-article"
data-ad-format="fluid"
data-ad-client="ca-pub-3680394444982515"
data-ad-slot="6919562611">
Somatske reakcije mogu da se jave u vidu gastrointestinalnih problema, tenzionih glavobolja i ostalih bolova u telu ili mišićima, smetnji sa vidom, kao gubitak ili porast telesne težine, pa čak i kao osećaj jeze ili znojenja. Takođe, mogu se pojaviti i tremor ili trzanje mišića, hroničan zamor ili poremećaji spavanja, kao i celokupan poremećaj imunog sistema.
Najčešće, i one koje u većini slučajeva prepoznajemo i "krstimo" kao rekacije na stresogene situacije i faktore jesu psihološke, to jest emocionalne reakcije kao što su tuga, osećanje "potištenosti" ili "loše volje", anksioznost ili strah, razdražljivost, osećaj krivice (najčešće zbog neuspeha ili nepostizanja nekog rezultata, očekivanja i sl) i time uslovljen osećaj manje vrednosti, beznadežnost, apatija i u velikom broju slučajeva depresija.
Međutim, istraživanja su pokazala da su učestali i poremaćaji kognitivne prirode: opsesivne misli i razmišljanja, smanjeno pamćenje, loša koncentracija, teškoće pri odredjivanju prioriteta ili donošenju odluka, gubitak objektivnosti.
Najzad, tu su i socijalne reakcije koje se ogledaju u izolaciji, samooptuživanju, odbijanju podrške i pomoći i traženje krivice u drugima.
Kada je odgovor na stres aktivan tokom dužeg vremenskog perioda, može doći do oštećenja kardiovaskularnog, imunog i nervnog sistema. Ljudi razvijaju šeme reakcija na stres koje su različite onoliko koliko se i pojedinci razlikuju, jer one jednostavno sugerišu potrebu za korektivnom merom radi limitiranja njihovog uticaja. Istraživanja su pokazala da izvestan broj sportista ne uspeva da se izbori sa pritiskom javnosti i teretom slave, željama i očekivanjima koja se projektuju na njega. Stres bez oslobađanja može da dovede do izgaranja ("burnout"), koje ima dramatične, kontraproduktivne efekte na mišljenje i funkcionisanje. Izgaranje se može posmatrati kao akutni model stresa u kojem su zdravlje i kvalitet života bitno narušeni. Ako trener, sportista ili njegovo okruženje ne prepoznaju ovo stanje, granica prelaska u anksioznost i depresiju postaje gotovo nevidljiva... Ovo je trenutak kada stres prerasta u krizu.
Uspešno upravljanje stresom je kombinacija podrške zajednice, izazova okruženja i individualnog treninga. Neprirodno je zamisliti sredinu bez stresa, kao i pojedinca u takvom okruženju. Iz tih razloga optimalan "terapijski" pristup je usmeren na razumne korake koji se preduzimaju da bi se povisio prag spremnosti na promene kod pojedinca i okruženja.
