_Kinezioloski_aspekti_stresa_i_antistresa.jpg "Kineziološki aspekti stresa i antistresa")
Fiziološke osnove stresa
Stres se definiše kao sveukupnost stereotipnih filogenetski programiranih nespecifičnih reakcija organizma, koje ga pripremaju za fizičku aktivnost - za borbu ili bežanje. Postoji više definicija stresa, zavisno od toga koji aspekti stresa se stavljaju u prvi plan:
- opšti adaptacioni sindrom,
- svako fizičko ili drugo opterećenje, neočekivana promena situacije, koja zahteva brzo prestrojavanje, preispitivanje, brzo reagovanje i delovanje,
- kompleks svojevrsnih promena u organizmu, kao odgovor na nadražaje i prekomerna stresna opterećenja,
- sistem naprezanja koji prati svaku celishodnu aktivnost ličnosti. Svaka aktivnost aktivira mehanizam stresa u cilju adaptacije,
- prirodna i neophodna komponenta svake aktivnosti, koja se javlja kao rezultat uzajamnog delovanja motiva aktivnosti, s jedne i uslova i sredstava za realizaciju aktivnosti, s druge strane,
- pozitivan faktor, generator povećane aktivnosti,
- prva karika, koja pokreće složeni mehanizam procesa adaptacije na teškoće i opterećenja koja predstavlja stresor.
Svaka stresna situacija izaziva kompleksne fiziološke, biohemijske, psihološke reakcije. Stresno razdraženje fizičke ili emocionalne prirode aktivira znatno lučenje hormona: adrenalina i noradrenalina i hranljivih materija: glukoze i holesterola.
Opšti mehanizam stresa priprema organizam za intenzivnu fizičku aktivnost: hormoni sužavaju krvne sudove u organima za varenje, šire krvne sudove mozga, srca, mišića, nadražuju nervni sistem, izoštravaju vid i sluh. U trenu čitav organizam je spreman za intenzivnu i neočekivanu mišićnu aktivnost.
Stres je uvek psihofiziološka reakcija ličnosti. Reakcija organizma je celovita i obuhvata mnoge funkcionalne sisteme. Razlikuje se fiziološki i psihičko-emocionalni stres.
Fiziološki stres je izazvan realinim stresorima - koji predstavljaju odgovarajuće opterećenje za organizam.
Psihički - emocionalni stres je reakcija kada se predstojeća situacija, na osnovu individualnog znanja i iskustva, ocenjuje kao opasna i teška. Takva ocena izaziva emocije i prestrojavanje organizma kao i drugi realni stresor.
Ova podela je samo uslovna. Fiziološki stres uvek sadrži i psihički i obrnuto. Reakcija organizma je uvek jedinstvena, obuhvata mnoge njegove sisteme i funkcije i zato definicija stresa precizira: celovita psihofiziološka reakcija, u kojoj fiziološke i psihološke komponente mogu biti različito zastupljene.
style="display:block; text-align:center;"
data-ad-layout="in-article"
data-ad-format="fluid"
data-ad-client="ca-pub-3680394444982515"
data-ad-slot="6919562611">
Za razmatranje kinezioloških apsekata stresa i antistresa od posebnog je značaja dvofazni mehanizam stresa, koji je izgrađivan i usavršavan kroz evoluciju:
- prva faza - mobilizacija energetskih i fizioloških potencijala organizma - priprema za odbranu, napad, bežanje;
- druga faza - intenzivna fizička aktivnost - kada u se troše u krv ubačeni hormoni, glukoza, masti.
Ako posle svakog stresa - u svakoj stresogenoj situaciji ili neposredno posle nje, realizujemo odgovarajući kineziološki program potrošićemo višak adrenalina i noradrenalina (na realizaciji motoričkih aktivnosti) i stres neće imati negativnih posledica. Svakom je poznata relaksirajuća aktivnost šetnje, trčanja, plivanja i drugih aktivnosti.
Odgovarajuća motorička aktivnost zamenjuje borbu i bežanje, obezbeđuje odvijanje druge faze stresa - trošenje hormona (adrenalina, noradrenalina), energetskih materija (glukoze i triglicerida), i tako sprečava nanošenje štete organizmu. Kineziološki programi su, u toku stresa ili neposredno posle stresogene situacije, najbolja i efikasna zaštita od pojave distresa.
Ako se zaštitne mere ne primenjuju ili se pokažu nedovoljnim, a stresovi se nastavljaju, dovode do osećaja bespomoćnosti, očajanja, pojave distresa - tako nazvanog psihosomatskog oboljenja (obolevanja pojedinih organa ili sistema) ili opšte slabosti, slabog raspoloženja i sl.
Samo kineziološka aktivnost nije dovoljna da nas zaštiti od distresa. Paralaleno sa kineziološkim programima treba primenjivati i odgovarajuće programe relaksacije - opuštanja radi efikasne zaštite neuroendokrinog sistema. Time treba da se pojačaju procesi oporavka i snizi opšta osetljivost na stres.
Socijalni uslovi života i rada utiču da, svakodnevno u brojnim stresnim situacijama, potiskujemo prirodne reakcije na stres, stavljamo ih pod kontrolu, ponašamo se i reagujemo u skladu sa socijalnim normama i standardima ponašanja. Umesto da na stres reagujemo borbom, bežanjem - fizičkom aktivnošću (kao što su to stotinama hiljada godina činili naši preci) u prvi plan stavljamo društvene norme i standarde ponašanja, nastojimo da ostanemo mirni, ljubazni, kulturni. Najčešće sa većim ili manjim naporom, potiskujemo prirodnu reakciju na stres, izostavljamo drugu fazu - intenzivnu fizičku aktivnost i kao posledica toga u organizmu ostaju nagomilani produkti stresnih prenaprezanja: hormoni, glukoza, masti i dr.
Svakodnevne stresne situacije ne zahtevaju od savremenog čoveka energičnu fizičku aktivnost. Naprotiv traži se smirenost, potiskivanje i kontrola emocija i ograničavanje fizičke aktivnosti. Takvo izostajanje druge faze stresa negativno se odražava na mnoge organe i sisteme organizma.
Koliko izostajanje i potiskivanje druge faze stresa postaje standard i značajan deo civilizovanog ponašanja ukazuje i činjenica da se u teoretskim razmatranjima ukazuje na dve vrste stresa:
- Pasivni stres - označava suzdržavanje od prirodnog reagovanja na stres karakterističnog za naše pretke. Pri pasivnom stresu izostaje druga faza stresa - intenzivna motorička aktivnost,
- Aktivni stres - podrazumeva da se na stres reaguje intenzivnom fizičkom aktivnošću. Aktivan stres podrazumeva prirodnu reakciju na stres, odnosno tu je prisutna druga faza stresa.
Ukazivanje na značaj druge faze stresa, u prevenciji i očuvanju zdravlja, ne znači nikako zalaganje za napuštanje civilizacijskog ponašanja i vraćanje standardima i rešavanjima stresnih konflikata < borbom i bežanjem >. To samo znači da ne smemo zanemariti biološke karakteristike organizma i fiziološku potrebu da se posle stresnih prenaprezanja u toku dana, oslobodimo produkata stresa kroz zdrav i primeren program kinezioloških aktivnosti. Najprirodnija i najkorisnija kompenzacija druge faze stresa je svakodnevni program odgovarajuće kineziološke rekreacije.
Mehanizam stresne reakcije
Reakcija organizma na neuobičajene i iznenadne nadražaje spoljašnje sredine može se uporediti sa svojevrsnim "eksplozijom ili požarom". Reakcija organizma na stres nije haotična. Ona, najpre, zahvata delove centralnog nervnog sistema koji obezbeđuju uzajamno delovanje organizma sa okruženjem. Glavnu ulogu u pripremi organizma za brzo reagovanje na različite stresne nadražaje ima endokrini sistem, naročito hormoni nadbubrežne žlezde. Hipofizno-nadbubrežni sistem se, na signal iz centra, uključuje i ubacuje u krv hormone - adrenalin i noradrenalin. Adrenalin i noradrenalin, u stresnim situacijama, u deliću sekunde, dovode organizam u punu "bojevu spremnost" za adekvatnu reakciju.
Noradrenalin reguliše preraspodelu krvi - sužava krvne sudove kože i trbušne duplje, širi krve sudove mozga i srca, razdražuje centralni nervni sistem, izoštrava vid, sluh, pažnju, tonizira mišiće, aktivira srce. Brine se i o ishrani: ubacuje u krv masti, rezerve glukoze. Zahvaljujući delovanju noradrenalina organizam je u trenu spreman za odbranu, borbu, napad, bežanje.
Tipična stresna naprezanja navijača na sportskom stadionu. On emotivno "radi" celu takamicu i refleksno (nesvesno) pri svakoj oštroj situaciji uključuje hipofizno-nadbubrežni sistem, a sam ostaje neaktivan, prikovan za klupu, fotelju, televizor. Njegov organizam je izložen velikim količinama hormona, glukoze i masti koji se upumpavaju u njegovu krv. A ne troše se. Nema na šta da se potroše, jer odsustvuje druga faza stresa - fizička aktivnost aktivnost.
Adrenalin i noradrenalin su blagi hormoni - "čarobnjaci", u malim i srednjim dozama pomažu, mobilišu organizam, spasavaju život čoveka, u velikim dozama (pri mišićnoj neaktivnosti) aktiviraju naše srce, centralni nervni sistem, žlezde sa unutrašnjim lučenjem.
Adrenalin i noradrenalin:
- ubrzavaju frekvencija srca; povećavaju arterijski krvni pritisak;
- šire vensku arteriju srca (propuštajući 2-3 puta više krvi);
- ubrzavaju koagulaciju krvi (time i sklonost ka formiranju tromba);
- povećavaju protok krvi aktivne mišiće,
- smanjuju protok kroz organe koji nisu potrebni za brzo delovanje;
- povećavaju koncentraciju glukoze u krvi;
- proširuju bronhije: poboljšavaju disanje, razmenu gasova i oksidativne procese;
- poboljšavaju procese oporavka i snižavaju zamor;
- povećavaju radnu sposobnost skeletne muskulature;
- povećavaju tonus centralnog nervnog sistema i dr.
Sve to je simpatička reakcija na stres i predstavlja kompleksnu pripremu organizma za velike fizičke napore i brzu reakciju. Svakako, mlad, zdrav organizam može izaći na kraj sa takvim iskušenjima i bez primene lekova, zato što specijalni fermenti kod njega dovoljno brzo razgrađuju suvišne hormone. A kod starijih, neutreniranih osoba takvih fermenata nema dovoljno, njihova aktivnost je oslabila. Hormoni se ne razgradjuju, deluju dugo. Uz to njihovi krvni sudovi su sklerotični, predodređeni za spazam - snažno i skoro potpuno suženje.
Opasnost spazma, narušavanja ishrane srčanog mišića povećava se pri nedostatku kiseonika, prejedanju, pušenju, konzumiranju alkohola (koji, nasuprot rasprostranjenom misljenju, samo u veoma malim količinama i za kratko vreme izaziva širenje krvnih sudova, posle čega nastupa njihovo povećano sužavanje). Suvišna glukoza i masti, ubačeni u krv za vreme stresa, ubrzavaju aterosklerozu, ako ne usledi neophodna mišićna aktivnost.
Prema tome, za jačanje zdravlja i sigurnu prevenciju spazma krvnih sudova, treba, dvofaznom procesu stresa, izgrađivanom kroz vekove, povratiti drugu, nerazumno odbačenu fazu, - fizičku aktivnost.
Čovek koji sistematski realizuje odgovarajuće sportsko-rekreativne aktivnosti, može bez rizika da, na stadionu ili preko TV ekrana, posmatra fudbalske i druge utakmice. To je za njega prijatan, zdrav odmor, zadovoljstvo. Kod njega se hormoni razgrađuju brze, jer se adaptirao na sistematska fizička opterećenja.
Ljudima koji su izloženi hipokineziji, koji žive uz svakodnevnu motoričku glad i to ne primećuju, ne može se preporučiti da uživaju u sportskim spektaklima. Oni treba da budu oprezni na stadionima i ispred TV ekrana i da se čuvaju.
Za neutralizaciju hormona, glukoze i holesterola, koji se luče u krv za vreme oštrih stresnih situacija, treba koristiti kineziološke aktivnosti. Pre i posle sportskog spektakla preporučava se šetnja ili lagano trčanje, fizička aktivnost, a u toku spektakla (posle gola ili velikog uzbuđenja) čučnjevi, poskoci, pretkloni, zamasi rukama i druge vežbe. Bolje to nego čaša alkohola.
Psihološke osnove stresa
Svaki stres predstavlja, pre svega, emocionalnu rekaciju na bazi ocene stresnog događaja. Otuda na iste stresore različite osobe reaguju različitim intenzitetom
- Stres je prirodna i neophodna komponenta svake aktivnosti, koja predstavlja sistem naprezanja.
- Svako suočavanje sa teškom situacijom predstavlja određeno nervno-psihičko naprezanje ili stres.
Stres se ispoljava kroz tri stadija:
- reakcija uznemirenosti izražava se u mobilizaciji energetskih i funkcionalnih rezervi i kompleksnoj pripremi organizma;
- povećana rezistentnost predstavlja adaptaciono prestrojavanje homeostatskih mehanizama, kada se organizam, zahvaljujući prethodnoj, kompleksnoj mobilizaciji svojih potencijala, uspešno nosi sa štetnim uticajima. Ispoljava se i povećana stabilnost na stres. Međutim adaptacione mogućnosti organizma su ograničene;
- snižena rezistentnost ili iznurenost nastupa ako se predugo ne otkloni i ne savlada delovanje štetnog faktora. Prilagođajne sposobnosti organizma se snižavaju. Organizam se nedovoljno efektivno suprotstavlja novih štetnim uticajima i povećava se opasnost obolevanja.
Emocionalni stres
Događaji koji izazivaju stres, mogu i da neposredno ne ugrožavaju zdravlje, materijalno blagostanje ili život, ali ugrožavaju samoocenu, prestiž, mesto u društvu. Prema tome, stres je uvek psihofiziološka reakcija ličnosti. Niz uticaja koji izazivaju stres deluju duže nego što se ranije pretpostavljalo - i to ne samo hladnoća ili vručina, glad ili bolest, opasnost po život ili ugrožavanje zdravlja, već i uvreda, krivica, ljubomora, stid.
U pojavi i razvoju stresa uočavaju se tri uzajamno povezane karike:
- ocena stresnog događaja, koja često ima izrazito emocionalnu obojenost i u toku koje se međusobno "bore" emocije i razum;
- fiziološke i psihološke reakcije na događaj ali i na njegovu ocenu;
- aktivnost, reakcija ponašanja i emocionalni odgovor usmerena na otklanjanje uzroka i posledica stresa i/ili izbegavanje stresa ubuduće.
Ocena stresa
Odnos prema stresnom događaju često se pokazuje "suštinom" stresa. Nije toliko važno kakva je objektivna opasanost, glavno je kako je ona ocenjena. Lažna opasnost, nepravilna interpretacija postupaka bliskog čoveka, odsustvo realnih vrednosti ili opasnosti, izazivaju tačno iste fizičke i biohemjske promene, koje su karakteristične za stres, kao i realne opasnosti. I ako se čovek "drži" takve pogrešne ocene i ako se one ponavljaju, mogu da izazovu potpuno realna oboljenja.
Greška je moguća i pri oceni svojih mogućnosti suočavanja sa situacijom, pri određivanju "značaja" neophodnih uslova (ja to neću izdržati, i više ne mogu) i td. Ili ako je iza vas iskustvo neuspeha (ili ubeđenost u svoju neuspešnost). Osećaj stresa se pojačava, kada nam potrebna naprezanja izgledaju prekomerna, nesavladiva.
Navedene karike stresa postoje uslovno, samo u šemi. Realno svaki stresogeni događaj munjevito uključuje sva tri navedene sistema. Pa i ocena stresnog događaja munjevito uzima u obzir i veličinu pretpostavljenih naprezanja u savladavanju stresa i različite druge posledice samog događaja.
Ocena "cene" predstojećeg ponašanja ulazi u početno ocenu događaja i u ponašanje. Ponašanje - samo po sebi, i za račun promene situacije - takođe utiće na prve dve karike. Dobija se zatvoreni lanac sa više karika, na koji možemo delovati preko svake karike.
Na taj način, umesto prethodne jednostavne šeme stresa, koju je predložio Sely, prave se mnogo složenije šeme, u kojima psihološki faktori dobijaju sve veći značaj.
Stres se odvija kroz četri faze. Znači da druga faza rezistencije prelazi u fazu iscrpljenosti, kroz fazu unakrsne senzibilnosti. Tako se stadij povećane rezistencije deli na: fazu "unakrsne rezistencije" i fazu "unakrsne senzililnosti"
Faza "unakrsne senzililnosti" karakteriše se selektivnom promenom različitih pokazatelja - pokazatelji značajni za sportsko-tehnički rezultat se povećavaju, a manje značajni se snižavaju. Taj proces preraspodele funkcionalnih rezervi uvek je koristan za organizam. Time se povećava efektivnost sportske (ili neke druge) aktivnosti za koju je čovek prihiološki pripremljen i ako to može ponekad ići na štetu zdravlja.
Mehanizam minimizacije obezbeđuje specifičnu preraspodelu funkcionalnih rezervi organizma u cilju postizanja najviših sportskih rezultata. Ona ukazuje na prisustvo ne samo sportskog stresa, nego i sportske forme. Upravo zbog toga vrhunska sportska forma praćena je povećanom osetljivošću organizma na prehladna, infektivna i druga oboljevanja. Značajno povećanje sportske forme, zbog preraspodele funkcionalnih rezervi, praćeno je oštrim padom niza manje važnih fizioloških i psiholoških pokazatelja ("unakrsna senzibilnost)" - dovodi znači do imuno supresije.
Rasprostranjeno je mišljenje da je stres dezorganizacija složene profesionalne delatnosti. Međutim pri stresu se, na nivou mobilizacije latentnih funkcionalnih rezervi organizma, mogu postići najviši rezultati u različitim aktivnostima, naročito u sportu. Pitanje je samo u kakvoj fazi stresa je to moguće. To je faza povećane rezistencije, dok u fazi iscrpljenosti verovatno dolazi do dezorganizacije aktivnosti.
Negativni efekti stresa
Opšta reakcija na stres, stepen uključenosti endokrinog sistema, osetljivost i uključenost pojedinih organa u stresne reakcije, različite su kod različitih osoba.Te razlike mogu uticati na usmerenost stresogenih obelenja. Reakcije pojedinih organa na stres mogu se vremenom fiksirati i postati stereotipne. Od toga umnogome zavisi koji organi i koliko stradaju od distresa. Predpostavlja se da više stradaju "slabi" organi.
Neke teorije povezuju osobenosti psihosomatike sa svojstvima ličnosti i karakterom stresogenih preživaljavanja (prvenstveno gneva, uvrede, osećaja gubitka, nezadovoljstva, bespomoćnosti i sl.).
Kardiovaskularna oboljenja: hipertonija, ishemična bolest srca, najčešće su prouzrokovana čestim simpatičkim reakcijama koje sužavaju krvne sudove. Razvoj ishemične bolesti srca tesno je vezan sa narušavanjem sna, depresijom, uznemirenošću i hipohondrijom. Aterosklerozne promene: lučenje povećanih količina hormona, masti, glukoze, holesterola, ubrzavanje koagulacije krvi, povećavaju sklonost i rizik za formiranja tromba. Stres, posebno u kombinaciji sa pušenjem, štetno deluje na kardiovaskularni sistem.
Probavne smetnje: čir na želucu ili dvanestopalačnom crevu uzrokovan je prekomernim stresnim opterećenjima i dehidracijom organizma. U toku gneva ili besa povećava se sadržaj kiseline i pepsina u želučanom soku.
Pored navedenog stresna preopterećenja utiću na :
- razvoj alergijskih oboljenja,
- pojavu različitih tegoba: glavobolja, nesanica, loše raspoloženje, depresivna stanja, razdraženje, pojačano znojenje, lupanje srca, osećaj iscrpljenosti,
- napetost i bolove u mišićima, bolovi u lumbalnom i vratnom delu kićme, tok reumatskog artritisa,
- povećavanje nivoa masti (triglicerida) i holesterola u krvi. Ono je proporcionalno stepenu nervno-psihičkog naprezanja i više izraženo kod osoba koje u ishrani koriste masti životinjskog porekla,
- povećavanje apetita i/ili potrebe za pušenjem. Nervno psihička napetost pokušava se potisnuti ili kompenzovati uzimanjem prekomernih količina hrane i/ili pušenjem.
Distress se često ne mainifestuje u konkretnom oboljenju. Hroničan stres dovodi do lošeg raspoloženja, opadanja radne sposobnosti, pasivnosti, tromosti, nesanice, plitkog i nemirnog sna, pojačanog znojenja, lupanja srca i sl. To su karaktristična "prelazna stanja" od zdravlja ka bolesti. Vremenom ona poprimaju znakove ozbiljnih oboljenja: srčane slabosti, čestih glavobolja, nesanice, osećaja iscrpljenosti, osobito ujutro, posle buđenja i dr.
Stres kao rizikofaktor kardivaskularnih bolesti
Mnogi smatraju da je stres osnovni uzrok infarkta miokarda. Sres može da poveća verovatnoću infarkta, ali stres je samo jedan od brojnih faktora rizika kardiovaskularnih oboljenja. Infarkt može da zadesi veoma mirne ljude, a može se proživeti život u stanju veoma snažnog stresa, a da se ne strada od bolesti srca.
Na opasnu situaciju organizam prirodno reaguje, ubacujuću u krv adrenalin, noradrenalin i dofin, koji ubrzavaju rad srca i time nas priprema za borbu ili bežanje. Stresne situacije nisu štetne same po sebi. Važno je kako se reaguje na te stresne situacije.
Stres povećava rizik od infarkta u slučajevima:
- života u stalnoj žurbi i nedostatku vremena;
- stalnoj sekiraciji zbog sitnica;
- lošoj organizaciji rada i odmora, nedostatku opuštanja i odmora;
- stalnom postavljanju pred sebe nerealno visokih zadataka.
Ne postoje gotovi recepti za savladavanje i borbu protiv stresa. Ali postoje metodi kako se treba prilagoditi na stres, kako ga izbeći ili oslabiti, kako omekšati reakciju na stres .
Evo nekoliko korisnih saveta:
- u stresnoj situaciji ne treba žuriti sa reakcijama. Kratka šetnja ili dve minute mirnog i racionalnog razmišljanja mogu mnogo pomoći;
- u stresnoj situaciji treba se okrenite sebi i nastojati promeniti tok razmišljanja;
- treba savladati metode psihološke smoregulacije (autogenog treninga), naučiti se relaksirati, opustiti, razlabaviti;
- sistematski izvodite odgovarajuće programe kineziološke rekracije, jer to deluje antistresno, povećava otpornost i toleranciju na stres;
- ograničiti konzumiranje kafe u toku dana;
- stresne situacije ne treba < savladavati > uzimanjem alkohola ili sedativa.
Literatura:
Agadžanjan N.A., Šabatura N.N.; BIORITMI, SPORT, ZDOROVIE, "Fiskultura i sport", Moskva, 1989.
Aronov, D.M.: SERDCE POD ZAŠČITOJ, "Fiskultura i sport" Moskva, 1982
Baczyk S.: PODSTAWY BIOCHEMII SPORTU, Warszawa - Poznan, 1980.
Bajić, M.: FIZIOLOGIJA NERVNOG SISTEMA, Novi Sad, 1986.
Baranov ,V.M.: FIZIČESKAJA UPRAŽNENIJA V REŽIME TRUDA, "Zdorovije", Kiev, 1984.
Blagajac, M. PROGRAMIRANO VEŽBANJE U SPORTSKOJ REKREACIJI, III Kongres pedagoga fizičke kulture Jugoslavije, Novi Sad, 1987.
Blagajac, M.: PROGRAMIRANI AKTIVNI ODMOR, Beograd, 1994.
Brehman, I.I.: VALEOLOGIA NAUKA O ZDOROVIE, "Fiskultura i sporty", Moskva, 1990.
Dragojević, R.: UTICAJ DOZIRANE FIZIČKE AKTIVNOSTI UMERENOG INTENZITETA NA NEKE ATEROGENE ČINIOCE U INSULIN-NEZAVISNIH DIJABETRIČARA (doktorska disertacija), VMA, Beograd, 1992
Duškov, B. A.: INDUSTRIJALNO-PEDAGOGIČESKAJA PSIHOLOGIJA, "Prosvješćenie", Moskva, 1981.
Exercise and Sport Sciances Reviews, Academic Press, New York, Volumes 1-3, 1973-1975
Hadžiev. N.: SPORT, STRES, ADAPTACIA, Nacionalna sportna akademija, Sofija, 1991
Han, G.: STRES I TREVOGA V SPORTE, Fiskultura i sport, Moskva, 1983
Hollozy, J.: BIOCHEMICAL ADAPTACIONS TO EXERCISE: AEROBIC METABOLISM, Exercise and sport sciences reviews, Vol. 1, 1973.
Kosilov, G.N.: VNUTRENAJA SREDA ORGANIZMA, "Nauka", Moskva, 19783.
Krapivinceva,S.I.: AKTIVNIJ OTDIH V RABOČEME PROCESE, "Medicina", Moskva, 1971
Krisjuhan J.: SUBJEKTIVNIE I OBJEKTIVNIE METODI V DIJAGNOSTIKE UTOMLJENIA, "Gigijena truda", Moskva 1983.
Labzin, V., S., Mihajlenko, A., A., Panov, A.,G.: KLINIČESKAJA NEUROFIZIOLOGIJA I PATOLOGIJA HIPOKINEZII, "Medicina", Moskva, 1981
Matveev, L., Meerson, F.: PRINCIP TEORIII TRENIROVKI I SOVREMENIA POLOŽENIA TEORII ADAPTACII FIZIČESKIM NAGRUZKAM, "Medicina", Moskva, 1988
MEDICINA RADA, Medicinska knjiga, Beograd, Zagreb, 1986.
Medicine and Sciance in Sports and Exercise, 1983. v.15. No1
Meerson, F.Z., Pšennikova, M.G.: ADAPTACIA K STRESSORNIM SITUACIJAM I FIZIČESKIM NAGRUSKAM, "Medicina", Moskva, 1988
Muravov, I.V.: VOZMOŽNOSTI I PERSPEKTIVI ISPOLZOVANIJA FIZIČESKOJ KULTURI V REŽIME DEJATELJNOSTI I OTDIHA, Materiali meždunarodnovo sovešćenija, Kiev, 1971,
Petrovskij, V.V.: KIBERNETIKA I SPORT, "Zdorovie", Kiev, 1973
Popova, S.,N.: LEČEBNAJA FIZIČESKAJA KULTURA, "Fiskultura i sport", Moskva, 1988
Rozenblat, V., V.: PROBLEMA UTOMLJENIA, Moskva, 1975.
Rutman, E.M.: NADO LI UBEGAT OD STRESSA, "Fiskultura i sport", Moskva, 1990
Scand J Soc Med Suppl 29. 1982. str 11-15
Sely, H.A.: SYNDROME PRODUCED BY DIVERSE NOCUOUS AGENTS. Nature (Lond.) 138,32 (1936)
Shephard, R.J.: CARDIO-RESPIRATORY FITNESS, IN; ADVENCES IN EXERCISE PHYSIOLOGY. Medicine Sport, Vol 5. Eds: Jokl E., Anand R., StoboyH. Publ: Karger, Basel, 1976
Stanković, D.: MEDICINA RADA, Beograd, 1981
Vinogradov, M.,I.: FIZIOLOGIJA TRUDOVIH PROCESOV, "Medicina", Moskva, 1966
Viru, A.A., Jurimaz, T.A., Smirnova, T.A.: AEROBNIE UPRAŽNENIA, "Fiskultura i sport", Moskva, 1988.
Volkov, V.M.: OPORAVAK U SPORTU, NIPRO "Partizan", Beograd, 1978.
Živanić, S.: UTICAJ SPECIFIČNOG TRENAŽNOG PROGRAMA NA PSIHOFIZIČKU SPOSOBNOST STAREŠINA RM TOKOM VIŠEDENEVNE PLOVIDBE (doktorska disertacija), VMA, Beograd, 1991
Zolina Z. M., Izmerova N.F.: RUKOVODSTVO PO FIZIOLOGII TRUDA, "Medicina", Moskva, 1983.
Zvonarević, Z.: SOCIJALNA PSIHOLOGIJA, Zagreb, 1976
