_odnos-medija-prema-fenomenu-nasilja-u-sportu.jpg "Odnos medija prema fenomenu nasilja u sportu")
Stilski, retorički i žanrovski posmatrano novinski tekstovi koji se bave nasiljem u sportu, odnosno njegovim veoma specifičnim fenomenom - nasilnički organizovanim i okupljenim navijačima - veoma podsećaju na novinske tekstove posvećene kriminalu - u okviru tzv. "crne hronike".
Pa ipak, oni prvenstveno pripadaju sportskoj rubrici dok se u "crnu hroniku" presele samo prilikom suđenja. Time je sport, kao, odvojen od kriminala i njegovih posledica. Ovakva vrsta organizacije novinskog prostora nasleđe je, naravno, određene tradicije gde u rubriku "kriminal ili crna hronika" idu i elementarne nepogode poput poplava, oluja, požara...
Fenomen nasilja u sportu, a posebno navijača, u poslednjih nekoliko godina dospeva i u unutrašnje-političke i društvene rubrike, ali isključivo u obliku komentara ili šire društveno-političke analize. Na ovim rubrikama nikada nećete naći izveštaj ili vest o onome što se upravo odigralo, osim ukoliko neko ne pogine. Tendencija ozbiljnijih novina da se "parira" onim drugim veoma je prisutna, posebno kad je reč o plasmanu i obimnosti opisa dogadjaja.
Dogadjaji se, naime, prate iz dana u dan. Oni se ne ispuštaju tako lako iz prostog razloga jer za pojedine novinare oni predstavljaju osnovnu temu. Bez toga, oni nemaju baš o mnogočemu da pišu. Ovo je stanje, naravno, povezano i sa opštim stanjem u srpskom sportu - padom kvaliteta, interesa i popularnosti. Samo pojedine međunarodne utakmice i takmičenja privlače brojniju publiku, dok je tiraž čisto sportskih novina veoma opao.
Popularnost tenisa, koji se ranije doživljavao kao suštinska suprotnost pravom "muškom" timskom sportu, otkriva ne samo kako proces promena obuhvata sve šire segmente društva nego i kako se menja kulturološka tipologija bitna za identifikaciju i idealizaciju cele jedne generacije.
Rasistički incidenti, koji su počeli da budu i sinomim Balkana, uz zvanično zgražavanje sportskih funkcionera uvek imaju i svoje medijske tumače koji osudjujući rasizam uvek imaju neko posebno objašnjenje, ali rasizam nije karakteristika ovog podneblja (ako sledimo primer Chelsea na zadnjoj utakmici za Manchesterom na Stanford Bridgu gde je i sam Abramovič tražio od kluba da pronađu navijača koji je "ismejavao" Welvecka). Najčešće je publika bila izazvana nekim nesportskim gestom. Osim toga, u ratu najvijača uvek postoji opasnost da su se protivničke strane preobukle - zamenile svoje "uniforme", da bi optužba, pa i kazna, pala na protivničku stranu. Ta vrsta strategije u nekim medijima se posebno ističe, ne bez izvesnog zadovoljstva.
Energija mržne i netrpeljivosti svakako je najživlja kad su u pitanju odnosi između suseda - Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije, Crne Gore i Makedonije. Čak se i u Sloveniji dešavaju bliski susreti nepomirljivih suseda, kako i izraz nacionalizma. Svaki sportski susret - pogotovo u timskim sportovima, između današnjih suseda, predstavlja bezbednosni rizik. Sport na taj način ne samo da ne povećava razumevanje i toleranciju nego sve više insistira na nepomirljivim razlikama i nepodnošljivoj prošlosti koja nikako da se prevlada.
Na našu veliku žalost sami mediji veoma aktivno učestvuju u formiranju negativnog javnog mnjenja ističući u prvi plan ponašanje suprotne strane, budući da izveštaji sa komentarima predstavljaju uobičajeni žanrovski model sa ovakvih dogadjaja.
