_sport-mediji-i-propaganda.jpg "Sport, mediji i propaganda")
Budući da je sport oduvek uživao simpatije kod većeg dela populaciije, javila se potreba da se osposobe kadrovi koje će prenositi uspehe i probleme u ovom područu čovekovog dostignuća i delovanja (Anastasovski, A., Anastasovski, I. 1995 str. 85).
Gotovo otkako je izumišljena, televizija je igrala važnu ulogu u političkoj propagandi, a svakako otkako je prvi put primijenjena na sportskim terenima i u sportu. Zaista stoji da je od začetka televizije trojac politika-sport-propaganda pronašao je sredstvo samoobogaćenja, gde se svaka komponenta napaja drugima. Upotreba sporta kao političkog oruđa u Europi se koncentrirala oko velikih sportskih događaja čiji su prototip bile berlinske Olimpijske igre (Ricard 1987).
Dana 23. marta 1935. u Berlinu je uvedena prva regularna televizijska služba, koja je na 180 linija emitovala dvadeset pet slika u sekundi. U Sjedinjenim Državama, gde je radio bio vrlo popularan i gde se razvijao, vladala je uzdržanost prema širenju te nove tehnologije, ali u Europi su Olimpijske igre 1936. televiziji pružile političku legitimnost. Narod na ulicama Berlina možda nije imao prilike baviti se sportom, ali Hitlerov režim pružio mu je priliku na dvadeset osam ekrana raspoređenih po gradu da iz dana u dan gleda kako njegovi sportisti na priredbama osvajaju nova odličja. Bilo je zabeležano da ih je svakoga dana pratilo 150 000 ljudi (Ricard 1987: 81).
Ovde se same po sebi javljaju dve primedbe. Upotreba sporta na televiziji predstavljala je kombinaciju dvaju važnih faktora čiji su nasilni oblici vidljivi tek nakon raščlanjivanja i kritičkoga razmatranja. Kao prvo, u poslovanju političke i ideološke propagande fenomen sporta uz novu tehnologiju stavljen je u službu političkoga režima koji nije imao skrupula oko iskoriščavanja javnoga interesa masa za sport kao sredstva pravdanja uspona i uspostave svoje korumpirane ideologije. Kao drugo, kao što je istaknuo Jean-Marie Brohm, operacija je takođe bila zacrtana tako da stvori "opijum za narod" (Brohm 1992). Okupljajući učinak sporta, tehnološki pojačan emitovanjem slika i višestruko povećan čarolijom ekrana, privlači sve veći broj posmatrača pretvarajući ih u krotke "gledaoce".
Da li se s vremenom izgubilo to delovanje narodne razonode?
Na to pitanje lako je odgovoriti kad se prisetimo velikih javnih ekrana postavljenih u Francuskoj radi prenosa Svetskog kupa 1998., prenos su na taj način tokom nekoliko nedelja pratili desetine hiljada ljudi (uz one koji su utakmice gledali kod kuće ili na stadionima). Premda se, srećom, ne može uporediti politika režima na vlasti u ta dva slučaja, sport i dalje obavlja istu ulogu za okupljanja ljudi i skretanja njihove pažnje. Uspeh turnira iz 1998. u Francuskoj bez sumnje je sportski uspeh, ali je takođe imao mnogobrojne političke posledice (jer je vlada iskorišćavala pozitivni dojam sportskih pobednika, a pobednička francuska ekipa isticana je kao primer integracije kroz sport).
