_sport-i-emotivna-stabilnost-nestabilnost.JPG "Sport i emotivna stabilnost/ nestabilnost")
Lepe i manje lepe emocije su sastavni deo života. Bio pozitivan ili ne taj emotivni naboj ne zaobilazi nikoga. Prema rečima stručnjaka ne postoje ljudi koji na emotivni naboj neće odreagovati. Naravno reakcije se razlikuju od individue do individue, ali vidljive su. Sport je oblast, posebno kada govorimo o njemu na vrhunskom nivou, gde publika pomalo naivno očekuje da njihovog omiljenog sportistu (košakraša, tenisera, fudbalera.) ništa ne može da pogodi i da ono što je na privatnom nivou ne sme nikako da utiče na njegov učinak na terenu.
Međutim u realnosti je sasvim drugačije. Verovali vi ili ne i sportisti su ljudi od krvi mesa, da nije tako ne bi onako srčano osvajali sve one medalje i ne bi im se publika toliko divila da nije tog emocije i te fantastične energije koju iznose na teren. Da li su očekovanja prevelika ili je život totalno nepredvidiv pitanja su na rangu filozofskog razmatranja, ali profesionalni sportisti su veoma često razapeti između očekivanja kako svojih tako i drugih i tih emotivnih i lepih i ružnih stvari koje im se dešavaju kada izađu sa terena i odu kući. I svi se pitaju imaju li sportisti prava da jednostavno budu ljudi.
Zamislite samo sliku bilo kog vrhunskog spotriste koji upravo izlazi na teren maše publici, ljudima koji ga obožavaju, koji mu se dive i očekuju da baš tad da svoj maksimum, a njeumu se u istom tom trenutku ruši svet, on je preživeo smrtni slučaj najdraže i najbliže osobe i potpuno je slomljen, a mora, da se smeje, da igra i da pobedi naravno, jer to drugi od njega očekuju u suprotnom sledi bujica negativnih komentara. Mišljenja stručnjaka su po pitanju šta u tom trenutku treba, a šta ne treba uraditi podeljena. Jedni zastupaju tezu da privatni problem ne sme nikako da utiče na ishod na terenu, dok su drugi u neku ruku blaži u svom stavu i veruju da je i sportista čovek i da kada preživljava neki takav lom koji ga drži daleko od profesionalnih interesa, treba da napravi kratku pauzu i da se naravno osnažen vrati na teren.
Brojni su primeri i svetski i domaći, da sportisti bez obzira na emotivne šokove ipak izlaze na teren, ali je česta pojava, da upravo tada ne daju svoj maksimum, jer su odsutni i dekoncentrisani. Njihove misli su na nekom drugom mestu i zato upravo u tim trenucima najviše razočaravjau one koji od njih najviše očekuju, a to je publika koja je platila kartu da dođe da vidi svog sportskog idola i umesto kvalitetne pobede i igre najčešće ne dobije ništa. I negde je logično da sledi osuda, jer je i publika emotivno vezana za osobu ili tim za koji navija, a ne može ni da pretpostavi šta se u tom trenutku odvija u glavama onih koji su samo fizički prisutni na terenu.
Govorimo o prelomnim trenutcima u životu jednog profesionalnog spotriste gde mu od svih pre svega treba podrška. Tu veliku ulogu igra trener i porodica, ako je sporista ima. Trener mora da ima savršenu komunikaciju sa svima sa kojim radi i da zna i da oseti šta i kada može, a šta ne. Međutim u praksi to nije uvek tako. Ima primera, kada se baš na dan nekog velikog meča sportisti desi velika tragedija i šta u tom trenutku učiniti, posebno, ako je pojedinac okružen nerazumnim ljudima koji gledaju samo profesionalnu stranu i u krajnjem aspektu i korist i dobit, a pitanje je kako bi se oni ponašali da su u takvoj situaciji.
Na posletku sportista je taj koji odlučuje da li će izaći na teren ili ne i ako izađe, a ipak nije psihički sposoban da se maksimalno skoncentriše na meč usledice fijasko. I ono što je najvažnije i što nikako ne treba zaboraviti, a to je da su i sportisti ljudi i da imaju dušu, što nas opet vraća na početak teksta što je nekako konstatacija i za zaključak, a glasi upravo zato su i najbolji i zato ih svi mi i volimo, te ne bi bilo loše da smognemo snage i volje da ih u takvim trenucima i razumemo.
