Budućnost sporta i njegovih dostignuća

Inspiracija za ovaj rad, dobijena je posle gledanja emisije na RTS1, koja se emitovala u ranim večernjim časovima 27.O2.2019. Emisija je nosila naziv: ”Živeti sa 300 kilograma." Tema   je multidimenzionalna, ali mi je nećemo razmatrati sa tog aspekta, to ćemo ostaviti kompetentnijim od nas a mi će mo se zadržati na aspektu TRENINGOLOGIJE, (1) koja za svoj osnovni predmet izučavanja ima: IZUČAVANJE FIZIČKIH SPOSOBNOSTI ČOVEKA, odnosno: izučavanje, unapređivanje, negovanje, praćenje i razvoj fizičkih sposobnosti čoveka, putem fizičkog vežbanja – treniranja sa osnovnim ciljem, održavanja istih na egzistencijalnom nivou.

Polazeći sa tog aspekt, mi apstrahujeko gojaznost kod čoveka, kao savremenu bolest čovečanstva, koju savremena medicina ne može da spreči, (2) već gledamo drugu stranu medalje, koja demonstrativno pokazuje, da gojazni ljudi imaju neke fizičke sposobnosti na nivou, pravih svetskih čuda. Pre svega, oni mogu da žive sa telesnom masom od 300 kilograma. Ta činjenica, nameće drugi aspekt razmatranja, pomenutog problema, njihovu fizičku sposobnost.

Iz pomenutih razloga, ovaj tekst bi trbalo da bude skica za naučnu studiju o latentnim potencijalima čoveka, koji su još ostali neotkriveni u ljudskom organizmu a mogu se iskoristiti za postizanje boljih rezultata u sportu bez, upotrebe stimulativnih sretstav (droge). Za čudo, koje se naziva gojazni ljudi, realne su sledeće pretpostavke: 1. Adekvatno povećanje mišićne mase. 2. Povećanje broja mišićnih vlakana. 3. Nepoznate energentske supstance, koje imaju samo gojazni ljudi. 4. Drukčija struktura mišićnog, koštanog i vezivnog  tkiva...

Poenta priče je u sudbini jedne, četrdesetogodišnje žene, koja živi u Americi, ima izraženu želju i potrebu za nenormalnim konzumiranjem hrane, što je izazvalo njenu preteranu gojaznost, izraženu u telesnoj masi od 300 kilograma.(3). Naša hipoteza neće biti problem njene gojaznosti već fenomen njene fizičke sposobnosti.

Možda će to nekima izgledati apsurdno, ali sposobnost, pomenute da bez većih poteškoća, normalno hoda, sedne na stolicu i ustane sa nje, da normalno legne u krevet i ustane sa njega, da hoda u dužini i trajanju od njenih 1000 koraka, za one koji se bave Treningologijom, prosto je neverovatna. Evo iz kojih razloga: da bi pomenuta žena ustala sa stolice, snaga njenih mišića nogu i kičmenog stuba, čvrstina njenih kostiju, zglobova i zglobnih veza, moraju da savladaju ostatak njene telesne mase veće od 200 kilograma i dignu je do stojećeg položaja. To je pravo čudo, jer ako taj podvig, komparirate sa drugom ženom, koja je takože čudo, Natalijom Truhinom, koja je apsolutni svetski rekorder u svim disciplinam dizalja tereta i može da digne i više od toga ali je njena masa tela od 92 kg., ako se isključe organi, sastavljena od samih mišića. mišićnih i zglobnih veza i kostiju a dizanje tegova joj je glavna životna preokupacija. Njene performanse su jasno vidljive.

N a t a l i j a  T r u h i n a, apsolutni svetski rekorder u svim disciplina dizanja tegova, stara 23.g. visoka168 cm. Teška 92 kg.:Mrtvo dizanje = 240 kg. Benč = 170 kg.Internet sajtovi: "Svetski rekordi u dizanju tegova za žene."

Predhodno izneto, nameće logično pitanje: Pa kolika je mišićna masa pomenute gojazne žene, kad može da digne toliki teret? Možda komparacija nije prikladna ali za nas je fundamentalna, jer po nama, pomenuta žena, koja pretstavlja "brdo" sala i kostiju, da bi ustala sa stolice, mora svojim mišićima nogu i kičmenog stuba treba da podigne istu težinu, kao Natalija, koja pretstavlja "brdo" mišića i kostiju. Drugo, ako bi Nataliju, na bilo koji način opteretili sa 200 kilograma, ne verujemo da bi mogla da se kreće kao pomenuta žena, jer ona svoje tegove diže za nekoliko sekundi a pomenuta ih nosi svakog sekunda u svom životu. Ne možemo da verujemo da bi bilo koji šampion u dizanju tegova mogao sa bilo kako raspoređenom pomenutom težinom, mogao da pređe 1000 koraka, što svakodnevno uspeva pomenuta.

Izneta komparacija iznuđuje realnu hipotezu da u strukturi mišića, tetiva, kostiju, zglobova i zglobnih veza, gojaznih osoba postoji značajna razlika, nego kod normalnih ljudi, što im omogućava takav "podvig."  Hipoteza, možda nije interesantna za većinu ljudi ali za one koji se bave planiranjem, kreiranjem i realizacijom trenažnih procesa, to mora biti enigma od prvorazredne važnosti, iz sledećih razloga:

Treningolozi, veoma dobro znaju, da je za kreiranje i realizaciju trenažnih procesa do prve polovine prošlog veka, bilo dovoljno poznavati procese fizičkog vežbanja - treniranja, adekvatnu ishranu i zdrav život. U drugoj polovini istog veka, svima je bilo jasno da bez stimulativnih sretstava, nema napretka u sportu.

Olimpijski ideali: amaterizam i parola "Važno je učestvovati" nestali su sa sportske scene. Shodno predhodnom u prvoj polovini ovog veka, moraju se dogoditi značajne promene na planu fizičkih sposobnosti čoveka, ako se želi kontinuirani napredak sportskih dostignuća a to je egzistencijalno pitanje sporta, jer sport može da postoji samo ako ide napred. Za sport, stagnacija je ne prihvatljiva i može značiti samo, njegov nestanak sa svetske scene.

Da bi obrazložili ovu tezu, moramo se osvrnuti na neke od mnogobrojnih podatka, koji će poslužiti kao indikatori na osnovu kojih se ona zasniva. (4,5,6,7,8,10.). Naime, već danas je, svima onima koji se bave trenažnim procesima, dobro poznaju njihove zakonitosti i mogućnosti, dobro poznato da samo fizičkim vežbanjem – treniranjem, više nije moguće postizati napredak u sportskim  rezulatatima. Danas, bez stimulativnih sretstava, više nije moguće ostvarivati vrhunske sportske rezultate. Oni koji su predhodno izneto prihvatili kao realno, kao dobri poznavaoci ove problematike, pitaju se, šta će biti u budućnosti, jer dobro znaju da je upotreba stimulativnih sretstava (droge) počela u drugoj polovini prošlog veka, pa i nešto ranije.  Takođe je poznato, da farmacija i medicina, nemaju dovoljno pouzdane stavove i sretstva, za korišćenje stimulativnih sretstava kod sportista i lečenje mnogih bolesti. To i jeste pravo pitanje na koje, ova studija ima nameru da da odgovor a ako u tome ne uspe, bar da ukaže na pravce kojim treba ići u rešavanju problematike trenažnih procesa u savremenom sportu. Zašto je to neophodno? Pa, zato što se savremeni sport nalazi u velikoj krizi i mora da pronađe rešenje za svoj opstanak. U dosadašnjem razvoju sport je doživeo nezamislivu ekspanziju i transformacije. Od društvene delatnosti, transfomisao se u vrhunsku privrednu delatnost, od zabave bogatih pretvorio se u egzistencijalnu delatnost siromašnih, ideali olimpizma, odavno su zaboranjljeni: parola  "Važno je učestvovati", amaterizam i zdrav život su samo bajke, koje ostareli Olimpijci pričaju svojim unucima.

Biznismeni koji danas vode sport, savremene probleme su rešavali klasifikacijom sportova, koje su podelili u profitabilne i neprofitabilne. Brigu i organizaciju profitabilnih sportova poverili su bogatim a neprofitabilne siromašnim državama. To je dovelo do  toga da neki sportovi polako izumiru. Mnogobrojni svetski i državni rekordi ostaju ne promenjeni više decenija. To naravno, njima ne ide u prilog, jer profit je za njih osnovni zakon opstanka ali zato nisu odustali od svojih kriterijuma i pronašli su rešenje: uvođenje novih sportova. Rešenje je zaista genijalno. Uvođenjem novih  sportova uvode se novi sportisti, nova publika, nove države, novi sponzori... obrt kapitala se povećava a shodno tome i profit, bez koga sport ne može da opstane.(7 )

Pri ovakom stanju u savremenom sportu, postoji i druga strana medalje: fizičke  sposobnosti čoveka (sportista) i njegovo zdravlje. Da bi se adekvatno sagledao problem  gojaznosti, on se mora gledati samo sa aspekta fizičkih sposobnosti čoveka. Njegov zdrastveni aspekt, mora biti zapostavljen, jer on nije predmet izučavanja ove studije. Sa pomenutog aspekta fizičke sposobnosti gojaznih ljudi su neviđeni fenomen, koji sa ovog aspekta niko i ne razmatra a može se iskoristiti  za unapređivanje mnogobrojnih problema u trenažnim procesima savremenog sporta i životu. Očigledno je da organizam gojaznog čoveka ima "sposobnost" da razvija ogromnu snagu svojih mišića, mišićnih i zglobnih veza, kostiju a da ne povećava njihovu masu, što kod normalnog čoveka nije slučaj.

Ima li humanih rešenja za dalji napredak u sportskim rezulatatima? Ima, ali taj problem moraju rešiti svemoćne fumdamentalne nauke ne dirajući u genetiku već u energetiku savremenog čoveka, genetiku neka ostave Prirodi i njenim zakonima. Moraju pronaći šta je to specifično u organizmu gojaznih ljudi, što im omogućava NEMOGUĆE i da li to može pozitivno uticati na poboljšanje fizičkih sposobnosti čoveka? U strukturi tela gojaznih ljudi mora postojati neka suspstanca koja omogućava savladavanje ogromnog tereta, koje normalni ljudi ne mogu da savladaju?. Očigledno je da masa mišića kod gojaznih, nije adekvatna masnom tkivu ali je zato višestruko snažnija nego kod normalnih ljudi. Takva pojava nije nepoznata. U prirodi postoje živa bića, koja su sposobna da savladaju višestruko veću masu od mase vlastitog tela. To je tajna koju treba otkriti i mnogobrojni problemi savremenog sporta biće rešeni, bez upotrebe stimulativnih sretstava.  Svemoćnim, fundamentalnim naukama ne ostaje ništa drugo, nego da ovaj, krucijalan problem reše na taj način, što će pronaći "pilulu", koja će hranu koja se pretvara u masno tkivo, tako kanalisati da se ravnomerno pretvara u sva korisna tkiva u ljudskom organizmu i na taj način vladati ljudskom vrstom – Sportom. Stvoriće ekstra sportiste, nadljude ili, možda, džinove i na taj način obezbediti permanentni napredak sportskih rezulatata nezamislivih vrednosti i važnije od toga, obezbediti fenomenalni obrt kapitala i još veći profit. Šta će biti sa čovekom? Teško je predvideti. Da li će to priroda dozvoliti? Još teže je reći? Na društvenom planu se takođe neće ništa promeniti. Bogati će biti još bogatiji. Profitabilni sportovi će biti pod kapom bogatih a neprofitabilnim će se baviti siromašni po svim zakonima Demokratije.

Osnovna namena ove studije je da ukaže na veoma tamnu budućnost sporta sa njegovog humanog aspekta. Pri sadašnjem statusu u kome se zanemaruju fizičke sposobnosti čoveka i zahtevima sporta, njegove prirodne mogućnosti su već davno iscrpljene a dolazi vreme kada ni stimulativnim sretstvima neće moći da se zadovolje zahtevi sporta. Dolazi vreme, kada će samo drogirani sportisti moći da ispunjavaju zahteve savremenog sporta.To je realnost na koju nas upućuju mnogobrojni primeri u današnjem sportu. Radi toga, navešćemo samo nekoliko: Đoković, najbolji sportista svih vremena, zbog povrede lakta, već je završio karijeru. Potom se na volšeban način ponovo uzdigao do nebesa. To jeste uspeh medicine  farmacije i fundamentalnih nauka, ali je istovremeno, poraz humanosti i ljudske civilizacije. Đoković više nije čovek kakvog ga je majka rodila, već biološki robot kakvog su ga stvorile fundamentalne nauke. Zar nije bilo dosta 5,5 sati za trajanje jednog meča? Hoćemo li da stvaramo novu kategoriju super sportista, Đoković je to već postao, ali dokle će to da traje, videćemo. Tenis je davno prestao da bude igra a danas više nije ni sportska igra. To je spektakl na kome se zarađuju velike pare a za profit ne postoje granice. Kada je Šarapova, bila diskvalifikovana, zbog uzimanja nedozvoljenih stimulativnih sredstava uzviknula je!!!: "Pa šta je to? Ja sam i prošle godine uzimala ista sredstva i prošla na svim doping kontrolama?".  Naš olimpijski prsaš, Kurbanović danas u 72 godini, ne može normalno da hoda, mora da menja kolena, jer sa onima sa kojima se rodio, to više ne može. Prof. dr Nastasić, vrhunski kardio hirurg i sportista, danas hoda uz pomoć veštačkih kukova. Da ne pričamo dalje, ima ih dosta sa sličnim problemima ali zato moramo napomenuti, da je kranje vreme da se sport vrati humanosti a ne da služi, isključivo obrtu kapitala i zgrtanju profita.

Na osnovu do sada iznetog, moraju se prihvatiti dve veoma značajne činjenice. Prva, vreme  stimulativnih sretstava u sportu je na izmaku. Da bi se i dalje postizali bolji rezultati, moraju se preduzimati radikalnije mere, koje će menjati dosadašnju funkcionalnu  strukturu čovekovih, pojedinih organa, da bi on mogao postizati bolje sportske rezultate. Medicinske nauke, za sada nisu našle radikalna rešenja za taj problem. Đoković je najbolji dokaz za to. Druga se sama nameće, ali je za sada niko i ne primećuje. Naime, radi se o savremenoj bolesti civilizovanog čoveka, koju nazivamo gojaznost, Međutim, za naš  problem to je samo jedna komponenta pomenute bolesti. Sa aspekta Treningologije, postoji i druga, koja se slobodno može nazvati čudom, jer fizičke sposobnosti gojaznih ljudi prevazilaze i čovekovu maštu a kad ih samo ozbiljno razmotrite, realne su, postoje među nama a mi ih i ne primećujemo. Ta čudesna moć, mišićne mase, gojaznih ljudi, ako bi otkrili njihovu tajnu, mogla bi rešiti, poboljšanje  sportskih rezultata za sva vremena. Mi malo znamo o: mišićima, broju mišićnih vlakana , kostima, zglobovima, tetivama i zglobnim vezama kod gojaznih ljudi?

Na osnovu svega do sada iznetog, mogu se izvući sledeći zaključci:

1. Treba utvrditi ulogu i značaj mišićne mase kod gojaznih, odnosno, da li se ona značajno razlikuje od mišićne mase normalnih ljudi i u čemu?

2. Da li postoji neka nepoznata biohemijska suptanca kod gojaznih, koju normalni ljudi nemaju?

3. Ispitati mišićnu masu gojaznih i utvrditi na osnovu čega ona ima tako veliku snagu?

Naravno, Treningologija taj problem ne može rešiti a to i nije njen predmet izučavanja. Njega mogu rešiti samo svemoćne fundamentalne nauke, kao što rešavaju i sve druge probleme savremenog sveta, ali to će moći da učine, tek kad shvate da ova bolest, sve više dobija epimiološki karakter (2) a može se iskoristiti za poboljšanje fizičkih sposobnosti (zdravlja) čoveka.