Nasilje je kod nas široko rasprostranjeno - u svim sferama društvenog života. U razmatranju geneze domaćeg nasilja ne mogu se zaobići posledice skorašnjih ratova i tadašnjeg opšteg sunovrata, posledice izolacije od sveta i bombardovanja od strane tog sveta. Kada se ovome dodaju "uobičajene" posledice dugog ulaženja u kapitalizam, kao što su nemaština, nezaposlenost, opšte nezadovoljstvo i anemija društva, onda nije čudo što je nasilje postalo naša svakodnevica.
Mladima koji odrastaju u takvoj atmosferi, uključujući i neku vrstu izolacije jer nemaju mnogo mogućnosti da putuju po svetu, nasilje postaje neka vrsta subkulturnog simbola, ventila za pražnjenje frustracija i mehanizam kojim teže, da nasuprot zvaničnom, uspostave svoj princip pravde i sistem vrednosti. Vlasti, ne samo da su nemoćne da spreče vandalizam, već su i odgovorne za stvaranje ovakvog ambijenta. Čak bi se moglo reći da ispadi huligana u izvesnoj meri odgovaraju vlastima, jer se time skreće pažnja sa drugih problema.
Nasilje može se izraziti kao istinska ili zamišljena stavar, sa rečima, sa fizičkim dejstvima, sa štetom koju radimo samim sebe ili nekom drugom, u formi koje društvo ili društvene grupacije to odobravaju ili ne, i kada žrtva nasilja zna ili nezna. (Anastasovski, A. 1998)
Nasilje je ugrađeno u sam sport i u njegovu organizacionu nadgradnju. Dok se na jednoj strani sportisti obučavaju za agresivnost, na drugoj se "organizaciona nadgradnja" kriminalizuje, bilo da kriminalci preuzimaju pojedine klubove, bilo da oni koji vode klubove postaju kriminalci. Skora događanja u našem fudbalu to potvrđuju. Nameštanje utakmica, loše suđenje i novac su jedni od najčešćih faktora koji utiču na nasilje.
"Nekada su ginuli oni u arenama, a zaradjivali oni na sedištima, a sada ginu oni u publici, a zarađuju oni koju su na terenu."
Stariji sportisti veruju da je nasilje sastavni deo sporta i uzvraćaju nasiljem na nasilje, dok su kao dominantni oblici nasilja identifikovani vređanje, psovanje i nasrtanje na igrače i sudije, varanje i svesno kršenje pravila, a poseban paradoks je to što treneri sportiste kažnjavaju dodatnim vežbanjem.
Vidljivo je da su mladi ljudi u velikim problemima zbog neostvarivanja željenog statusa i odgovarajućeg identiteta. U odsustvu rešenja za ta dva plana, sve što je dostupno postaje i prihvatljivo. Traženje odgovornosti onih koji su omladinu doveli do stanja bez statusa i bez identiteta je jednako borbi sa vetrenjačama.
Država, ostvarujući savez sa "najproduktivnijom generacijom" (onima između 35 i 50 godine), dislocira omladinu i stariju generaciju na periferiju socijalnog i političkog interesa - stradaju oni koji nisu ušli u svet rada i oni koji su u tom svetu već izrabljeni. Država je nezainteresovana za uređenje stanja u sportu.
Mediji su jedan od puteva "normalizacije", pa i legitimisanja nasilja. Oni svojim izveštavanjima dovode do toga da se nasilje smatra nečim uobičajenim i normalnim, a publika se navikava na nasilje. Takav status huliganskog nasilja olakšali su njegova opšta vidljivost, pogodnost za podizanje moralne panike i uticaj koji ima na javnost (u direktnoj vezi sa većom gledanošću TV emisija ili većim tiražom novina koje o tome pišu).
Još jedan od paradoksa, kad je nazilje u sportu u pitanju, jeste jezik koji koriste treneri i sportski novinari vidljiv je dokaz nasilnog karaktera sporta i njegovih interpretacija. Često je tu reč o militarnoj terminologiji koja vrvi od krvi i krvoločnosti, od "metafora" koje gotovo da zagovaraju fizičku likvidaciju protivnika, a sve to kroz formu zalaganja za borbenu igru.
