_Huligani_nisu_iznad_zakona.jpg "Huligani nisu iznad zakona")
Počelo je suđenje ubicama tragično stradalog navijača Tuluza Brisa Tatona. Sam početak suđenja, označen je nevidjenim huliganskim pirom usred sudnice, jer je grupa huligana otvoreno skandirala usred suđenja ubicama nedužnog francuskog navijača, koji je stradao uoči utakmice Lige Evrope između Partizana i Tuluza, koja je odigrana jesenas u Beogradu. Neverovatno je kako ovakvi, najnoviji ispadi ne nailaze u mas medijima u Srbiji, sem u obično protokolarnim saopštenjima raznih stranaka, vladinih i nevladinih organizacija na bilo kakav konkretan osvrt, a pogotovo čin moralne osude.
To je jedino što drustvo može konkretno da učini u borbi protiv narastajućeg nasilja na tribinama sportskih borilišta. Imao sam prilike da, sticajem okolnosti, u prošlosti upoznam ljude koji su svojim životnim putem bliski idejama huliganizma. Ne bih iz objektivnih razloga nabrajao njihova imena, ne zbog nekakvog, kod nas uobičajenog straha od odmazde, koliko zbog ličnog stava da im navođenjem imena čovek pridaje mnogo veći značaj i publicitet, nego što zaslužuju. Zato je najbolje da ostanu bezimeni, jer su i stvari koje rade bezdušne, a oni sami bezlični.
Dakle, jedan je eks huligan Partizana i ima blizu 40 godina, a išao je kao komšija iz kraja u školu sa mojom sestrom, drugi je danas zagazio odavno u tridesete godine, studirao je sa mnom istoriju i danas je situiran čovek, kao direktor jedne turističke agencije, a bio je huligan Zvezde. Trećeg, opet bivšeg huligana Zemuna, u slobodno vreme i vokala jednog muzičkog benda poznajem iz sportske kladionice, a još jednog čoveka koji je završio svojevremeno DIF, kao bivšeg huligana OFK Beograda. Šta je zajedničko tim ljudima koji su mladost, najbolje godine života i silnu energiju usmerili u pogrešnom pravcu, vođeni negativnim psihološkim nabojem, koji su akumulirali u sebi i ispoljavali ga na javnom mestu?
Iako se njih četvorica međusobno verovatno uopšte ne poznaju, ali ja ih spletom okolnosti znam iz različitih životnih situacija i epizoda, zajednička, polazna crta im je loše porodično i društveno okruženje. Onaj najstariji, bivši Partizanov huligan je žrtva porodičnih odnosa, pa je komplekse i frustracije "lečio" kroz huliganizam, želeći da bar negde bude "mangup", bar u pokušaju. Zvezdin eks huligan je dete razvedenih roditelja, od malih nogu prepušten sam sebi i prirodnom instiktu samoodržanja koji poseduje svaki pojedinac u društvu. Pa, ukoliko kao maloletnog nema ko da ga pravovremeno usmeri i životnu energiju usmeri na pravi način, tinejdžer se sam orjentiše u vremenu i u prostiru i često i zaluta. Isti slučaj, kao preslikan ispod indiga, je i sa eks huliganima Zemuna i OFK Beograda. Nesređeni porodični odnosi naveli su ih na "zakon ulice", a tamo gde počinje "zakon topuza", psihologija zdravog razuma unapred gubi bitku i osuđena je na poraz.
Sem toga, psihologiji mase je imanentno da, ne baš uvek, ali u ogromnom broju slučajeva, sledi primer rđavog, ukoliko za takvo ponašanje nije društveno sankcionisan na adekvatan način. To još neformiranim ličnostima u puberteti i adolescenciji daje privid kako se nasilje isplati i kako, recimo, oni štreberi i šlihtare u školi imaju sve petice u školskom dnevniku, ali su, na primer fizički slabiji, pa već u tom uzrastu teže osvajaju simpatija devojčica, a kao što lepo kaže psiholog Žarko Trebješanin u svojim oogledima "Interpersonalne komunikacije ličnosti" na kraju se ispostavi da se cela priča svede na onaj filozofski "cirkulus viciozus" (začarani krug). U lavirintu nedosrelih stremljenja, mangupi, koji u tom uzrastu regrutuju buduće huligane, zavide onim "šlihtarama" i "štreberima" što su ovi pametniji, a ovi zavide mangupima sto su fizički jači. Onda svako na svoj način, što bi u jednoj svojoj knjizi opisao i Miloš Vasić, svako od njih pokušava da bude ono što nije, gubeći vreme i vrteći se u krug, umesto da bude samo ono što jeste.
style="display:block; text-align:center;"
data-ad-layout="in-article"
data-ad-format="fluid"
data-ad-client="ca-pub-3680394444982515"
data-ad-slot="7364782146">
U svemu ovome leži i objektivna odgovornost društva za ponašanje sportske publike. Ne možemo očekivati da se huligani drugačije ponašaju na javnom mestu, ako su im od neuralgičnih devedesetih godina lažne životne i morlane vrednosti plasirane putem mas medija, a nasilje podsticano idejama folk kulture i subkulture. Pre nekoliko godina gledao sam rukometnu utakmicu između Zvezde i slovenčkog Celja na Banjici. Najvatreniji huligani su skandirali Slovencima parole koje su aludirale na njihovu seksualnu "opredeljenost". Zaboravio sam rezultat meča i ne sećam se više ni ko je pobedio, ali mi je ostala u sećanju ta scena kako je počelo i kako je prestalo skandiranje istog trenutka kad je slovenački golman odbranio u roku od 10 - 15 sekundi tri do četri čista zicera Zvezdinim rukometašima. Znači, huligani u dvoranama i stadionima skandiraju i orgijaju samo na osnovu onoga što im u kući, školi, na ulici serviraju stariji. Ako im je ratnička najava utakmice u medijima jedina "lektira" i ako to čitaju, recimo, u gradskom prevozu, pred početak utakmice kao Sveto pismo, zašto se onda sami "proizvođači" huliganizma čude takvom asocijalnom ponašanju?
Zato je huliganizam i objektivna i subjektivna pojava. Mnogi od onih koji danas ne žele da javno osude neviđene ispade današnjih huligana, prepoznaju sebe u incidentima koje priređuju njihovi "naslednici." Oni huliganski "doajeni", bez obzira na društveni poziv i struku kojom se bave, rekli bi samo kako su se "deca malo više zaigrala, pa porazbijala prozore". Ako tako nešto izgovore javno, pred TV kamerama javne ličnosti, onda to i jeste poziv mladim, još neformiranim ličnostima na buduće "akcije" sa nesagledivim posledicama. Zato se huligani onako kabadahijski ponašaju i u sudnici. Koreni sadašnje violentnosti nisu iznikli preko noći. Javne pretnje, uvrede, psovke u Sklupštini, TV studiju, potezanje hladnog i vatrenog oružja, pesničenje nasred ulice u centru grada su uzrok, a huligansko orgijanje su posledica takvih uzročnika huliganizma.
I umesto zaključka, koji bi svako mogao pojedinačno da izvede iz svega do sad nevedenog i opisanog, izdvojio bih još dva ilustrativna primera. Nedavno smo imali priliku da u Novom Sadu vidimo transparent, raširen preko čitave tribine stadiona Vojvodine: "Red Firm - treća generacija". Malo posle toga, dvojica huliganskih veterana na rukometnoj utakmici Vojvodina - Crvena zvezda naneli su teške povrede treneru Crvene zvezde Igoru Butuliji, a na kup utakmici fudbalera Partizana i Vojvodine, gostujući huligani su teško povredili nedužnog foto reportera. Treba li podsećati na ubistvo nevinog 18 - godinšnjeg Radovića, jedva punoletnog klinca koji je prvi i nažalost poslednji put gledao derbi Zvezda - Partizan na stadionu Partizana već daleke 1999. godine i tragično malu zatvorsku kaznu na koju je ubica s predumišljajem osuđen, ili na slučaj Uroša Mišića, ili najnoviji slučaj ranjavanja Igora Vrelića, pa da slika o beskonačnom nizu huliganizma postane nepregledna.
I dok mnogi u svetu politike, duboko umešane u pore sporta, po ko zna koji put izbegavaju konkretne reči osude, relativizujući pojave oko kojih ne može biti ozbiljnijeg sukoba mišljenja, to huliganima daje podstrek za dalju ekspanziju. To ponašanje u sudnici i ne može biti objašnjeno drugačije nego jednom bizarnom slikom koju sam opet video pre tri dana u zubarskoj ordinaciji, čime bih definitivno ilustrovao poruku transparenta "Red Firm - treća generacija." Čovek koji se godinama života primakao, rekao bih, kraju pete decenije, nasred hodnika davao je podršku trojici, po stajlingu, govoru i bahatom ponašanju, "pečenih" huligana. "Momci, evo vam kinta da kupite gajbu piva o mom trošku", reče taj koji, po sadržaju one novosadske parole Red Firm, sigurno pripada prvoj generaciji i može ovoj trojici koji se naočigled svih međusobno tuku, vređaju i psuju, da bude makar otac. On je prepoznao njih, a oni su prepoznali njega, kad je ušao u ordinaciju i nastavio "dijalog" sa zubarom kod koga je predugo čekao na red.
Da li su Stari Rimljani uzalud bili mudraci kad su izrekli onu čuvenu sentencu: "Similes similem gaudet" ("Sličan se sličnom raduje"). Da li ova drevna izreka ima i drugu, parafraziranu konotaciju, tipa: "Sličan sličnoga ne osuđuje", pogotovo za postupke koje je, možda i sam činio u mladosti, pa se prepoznaje u radnjama nekih novih klinaca, opet zaključite sami. Imena opet ne vredi apostrofirati. Lako se percepiraju ponovljenim i učestalim radnjama, iz generacije u generaciju. Ko se 1985. godine divio prizorima Hejsela, samo zato što je "navijao" za Liverpul, a ne za Juventus, 2010. godine, sigurno je onu trojicu novih, regrutovanih huligana častio gajbom piva. Ova trojica tad još nisu bili ni rođeni. Traženje alibija je oduvek bio obrazac privremenog eskiviranja i sabotiranja istine. I ubice nesrećnog Brisa Tatona danas traže alibi u ponašanju ubijenog koji ih je svojim ponašanjem isprovocirao. Oni koji su se sami proglasili "zaštitnicima nacionalnih svetinja", pod svojim lažnim plaštom misle da mogu da zlostavljaju one koji neće da im se pridruže. To su osnovni postulati huliganizma kao pokreta. Bivši huligani uvek će svoje "naslednike" braniti kao "socijalni pokret." Ali, takva verbalna gimnastika, samozvanih " javnih advokata" huliganizma neće im pomoći da svoje ponašanje i postupke "ozakone" kao društveno prihvatljivo.
