Treneri se često nalaze u ulozi savetnika, i da bi tu ulogu mogli uspešno da ostvaruju neophodno je da se temeljnije upoznaju sa karakteristikama uspešnog savetovanja, kako bi sa što više verovatnoće, posle ostvarenih njihovih aktivnosti, došlo kod sportista do onih promena, koje su i sportisti i treneri delili. Savetovanje je samo jedan oblik pomoći. Ono sigurno nije sredstvo za rešavanje svih sportskih problema, iako ponekad može biti veoma produktivno i značajno. To je jedan od načina rada pri kome, trener pomaže sportistima da prevaziđu svoje probleme, da razjasne i ostvare svoje ciljeve.
Prema Hopsonu (1981) možemo razlikovati šest tipova ili strategija pomoći:
- Davanje saveta - kada nekome nudimo svoje mišljenje o tome šta bi bilo najbolje da se uradi sa naše tačke gledišta.
- Davanje informacija - kada dajemo osobi informacije, koje su joj potrebne u specifičnoj situaciji. Nedostatak informacija može nekoga činiti vrlo slabim, a pribavljanje informacija može biti izuzetno korisno.
- Direktna akcija - kada radimo nešto što je u interesu nekog drugog ili pokušavamo da obezbedimo nešto, što je drugome potrebno
- Edukacija - pomažemo nekome da usvoji znanje i sposobnosti koji su mu korisni u situaciji u kojoj se nalazi.
- Promena sistema - menjamo i unapređujemo sisteme koji ljudima prouzrokuju teškoće. Ovo je više rad na unapređivanju organizacije, nego na unapređivanju induvidue.
- Savetovanje - pomoć nekome da istraži problem, razjasni konflikte i otkrije alternativne puteve za njihovo rešavanje. To je pomoć nekome da odluči šta da radi sa problemom, odnosno to je pomaganje nekome da sam sebi pomogne.
Ima nekoliko interesantnih sličnosti i razlika između ovih strategija. davanje saveta, informisanje, direktna akcija, edukacija i promena sistema, podrazumevaju da najbolje rešenje zavisi od procene trnera.
Rodžers (1958) je izneo poverljive hipoteze o tome šta određuje uspešno savetovanje. On je smatrao da savetnik mora biti otvoren i da mora biti sposoban da izražava bezuslovnu pozitivan odnos; prihvatanje osobe kao vredne bez obzira ko je, šta kaže i šta radi. Zatim, mora posedovati sposobnost konguencije; treba da koristi svoja osećanja, a verbalno i neverbalno ponašanje treba da bude otvoreno prema osobi i konzistentno. On treba da bude iskren za empatiju; znači da bude sposoban da dozvoli osobi da oseti, kakoo on razume njegov referentni okvir, kako može da vidi svet i problem onako kako ga ta osoba vidi.
Traks i Kerkaf (1967) su proveravali empirijski ove faktore uspešnog savetovanja, kao što su: empatija, poštovanje i pozitivan stav, iskrenost i konkretnost - sposobnost da se bude određen i neposredan,i dobili, ne samo potvrđenje pretpostavke, nego i podatke da savetovanje koje se nije zasnivalo na ovim karakteristikama, može i da odmogne ljudima, kojima je neophodna određena pomoć. Rezultati istraživanja su pored toga ukazali na činjenicu da je odnos između savetnika i subjekta najvažniji. Bremer (1973) tvrdi, da je odnos "ima mnogo sličnosti sa prijateljstvom, ili sa porodičnom interakcijom i komunikacijom"
