_Savremeni_sport_i_doping.jpg "Savremeni sport i doping")
Savremeni sport je propularna industrija. Uz bok savremenom sportu stoje industrije oružja, nafte, gasa, kompjutera, ali i farmaceutska industrija. Savremeni sport vodi poreklo od čovekove potrebe da se takmiči na raznim poljima, pobeđuje ili gubi. Da bi sigurno i redovno pobeđivao pojedinim ljudima, sportistima, potrebna je, između ostalog, još veća fizička snaga od one koju inače imaju. Bilo je i uvek će biti sportista, koji će biti spremni da koriste stimulativna sredstva da bi postigli što veću fizičku snagu. Koreni dopinga u savremenom sportu sezali su još u antičko doba, jer je i tada bilo sportista, kao i danas, koji su bili spremni da rizikuju život, zdravlje i sopstvenu budućnost da bi došli do slave, do pobede.
Opisanu potrebu nekih sportista uočila je farmaceutska industrija. Ona je našla poslovni interes da proizvodi i stavlja u promet farmakološka sredstva i metode dopingovanja sportista. Pojava dopinga u savremenom sportu zabeležena je najpre u razvijenim zapadnim državama, ali ubrzo, poput mode, pojava se proširila i na istočnoevropske države. U osnovi pojave dopinga u savremenom sportu ležao je novac i počasti uz to ili obratno.
Za prvu pojavu dopinga u savremenom sportu obično se uzima primer danskog bicikliste Kurta Enemara Jensena, koji je umro za vreme takmičenja na Olimpijskim igrama u Rimu 1960. godine. Medicinska komisija Međunarodnog olimpijskog komiteta (skraćeno: MOK) u svojoj analizi otkrila je da se radilo o prekomernom unošenju amfetamina i roniakola u organizam tog sportiste. Bio je to prvi dokazani primer dopinga u savremenom sportu.
Usvajanjem prve liste zabranjenih supstanci u Tokiju 1964. god. ne samo da na međunarodnom planu počinje borba protiv dopinga u sportsko-političkom smislu te reči, nego se sve više javljaju ideje kako da se propisima i aktivnošću države stane u kraj bespoštednoj borbi unutar farmaceutske industrije u vezi sa proizvodnjom i prometom farmakoloških sredstava i metoda za doping. Od 1964. god. liste zabranjenih sredstva i metoda dopingovanja revidirane su više puta.
Posle Tokija iz 1964. god., Savet Evrope se prvi osetio pozvanim i odgovornim u pogledu izgradnje međunarodnih pravnih izvora o dopingu u sportu. Savet Evrope je bio najstarija međunarodna organizacija u Evropi, a i danas je međunarodna organizacija sa najvećim brojem država članica iz Evrope. U periodu 1967. do 1989. godine Savet Evrope doneo je jedan broj rezolucija o sportu, uključujući i doping u sportu. Najzad, u sedištu Saveta Evrope, u Strazburu, 16. novembra 1989. god. zaključena je Evropska konvencija protiv dopingovanja u sportu.
Sociolozi sporta uveravaju savremenike da se u primeni dopinga u savremenom sportu otišlo vrlo daleko i u tom smislu citiraju Vildora Holmana, kao jednog od vodećih nemačkih sportskih lekara. On smatra da su rezultati, koje postižu sportisti, došli do fizioloških granica i da "nikada više, čak ni u dalekoj budućnosti, nećemo imati vrhunski sport bez dopinga".
