Kapoera (port. Capoeira) je borilačka veština, nastala među afričkim robovima u kolonijalnom Brazilu. Opasne borbene tehnike su kamuflirane u lep, moćan akrobatski ples, podržan tipičnom kapoira muzikom i pesmama koje određuju tempo igre, od bezopasnih razmena tehnika do opasnih, snažnih udaraca. Kapoira je bila zabranjena u Brazilu, i tokom vremena postojala je stalna borba da se ta zabrana održi, kao i da se održi kontrola nad siromašnima i kriminalcima koji su je najviše praktikovali. Za njih kapoira nije bila samo igra, već i način samoodbrane i preživljavanja. Sve do 1937. kapuera je bila zabranjena u Brazilu. Od tada, kapuera se brzo širila i danas je praktikuje hiljade ljudi svih godišta i oba pola. Za neke ona je hobi, za druge ona je stil života. Kapoiru možete sresti širom Brazila, ali je danas sve više ljudi u ostatku sveta privučeno ovoj veštini zahvaljujući njenoj vitalnosti, ritmu i magiji.
Tokom 16. veka, priobalni Brazil je, kao Portugalska kolonija, postao daleko najveći proizvođač šećera i ostalih sirovina u zapadnom svetu. Takva potreba za robovima je naterala Portugal da iz već porobljene i trgovinski razrađene zapadne Afrike, započne i njihov transport u južnu Ameriku. Od ukupnog broja porobljenih crnaca koji su transportovani u Novi Svet, Brazil je bio procentualno najveći uvoznik robova sa preko 40%. Ne zna se koliko je tačno afričkih crnaca bilo deportovano u Brazil, ali uoči ukidanja ropstva 1888. godine, u Brazilu je bilo oko 3 miliona ljudi crne puti a ukupan broj stanovništva tada je dostigao 5 miliona ljudi. Mada su se u Brazilu ljudi crne puti mešali terirorijalno i sa belcima i jedni sa drugima, bili su naseljeni u znatnoj meri prema etničkim grupama. Da bi sprečili ujedinjenje različitih etničkih grupa i njihove pobune, robovlasnici su podsticali razvijanje elemenata plemenskih kultura koje su ih razdvajale. Bez obzira na to, u takvoj situaciji mešanje različitih kultura je bilo neizbežno, što je i bio uzrok stvaranju mnogih kulturnih tvorevina, između ostalog i kapuere.
Postoji mnogo teza koje pokušavaju da daju odgovor na pitanje gde je i kako nastala kapoera: neki oblik kapoere je već postojao u Africi ali je u Brazilu poprimio sadašnju formu i naziv; kapoera je nastala mešanjem afričkih naroda i njihovih kultura u ruralnim delovima Brazila (Salvador, Rio de Žaneiro...). Za svaku od ovih teza ima mnogo argumenata ali se o njima i danas vode polemike. Kapoera je brazilska, i tokom vremena se menjala, toliko je sigurno. Nastala je kao vid otpora porobljivačima, kroz koji se provlači mnogo toga istovremeno. Tako su robovi mogli da vežbaju i borbene tehnike, i da pomoću muzike i pesama prenose tradiciju, istoriju, slave velike vođe ustanaka, a da to u očima gazda izgleda bezopasno. Ipak, na mnogim imanjima, od 1814. godine, kapoera i ostali oblici Afričke kulture su bili zabranjeni.
Posle oslobođenja, ljudi crne puti u Brazilu su postajali punopravni građani. Od tog trenutka, slobodni ljudi su krenuli da naseljavaju veće gradove u potrazi za poslom. Kako posla nije bilo dovoljno za sve, mnogi od bivših robova su osnivali ili su se priključivali kriminalnim bandama. Nastavili su da se bave kapoerom, koja je sada postala povezana sa kriminalom i aktivnostima koje su bile usmerene protiv vladajuće klase. Kao rezultat toga, kapoera je bila zabranjena zakonom (1892), i onima kojima koji su je praktikovali bile su izricane velike kazne. Igre kapoere su često održavane na mestima odakle je lako pobeći, a postojao je i poseban ritam (kavalarija) koji se svirao u slučaju da dolazi policija. Da bi se što lakše sakrili od zakona, kapoeristi su često imali i po nekoliko različitih nadimaka, kojim bi sakrivali svoje stvarne identitete. Taj običaj je ostao i danas. Skoro svaki kapoerista ima svoj nadimak (apelido).
Kapoera je priznata kao nacionalni sport 1937. godine, kada je u Salvadoru, majstor Bimba (Manoel dos Reis Machado) otvorio prvu školu koja je registrovana pred zakonom. Škola se zvala Centro de Cultura Fisica Regional (Regionalni centar fizičke kulture). Sistematizovano učenje majstora Bimbe koje je nazvano Capoeira Regional, je izvršilo veliki uticaj na svet kapuere. 1942. godine majstor Paštinja (Vicente Ferreira Pastinha - mestre Pastinha), je otvorio prvu kapoera Angola školu . Zajedno, ova dva majstora se smatraju očevima moderne kapuere: Capoeira Regional i Capoeira Angola.
Osnovno načelo kapoere je - protivnika ne treba povrediti, nego pobediti. Cilj kapoeriste nije da protivnika povredi. On svoj udarac karikira ne završavajući ga i na taj način u hodu (krugu) demonstrira svoju nadmoć. Napadi u Kapoeri su uglavnom udarci nogom, čišćenja i udarci glavom. Kako se u Africi veruje, ruke služe za kreativnost a noge za destrukciju. U kapueri postoje i udarci rukom ali se retko viđaju (galupante, telefono...).