_Jujutsu.jpg "Jujutsu")
U prevodu na naš jezik prvi karakter JU oznacava pojam za meko, nenasilno izbegavanje napada nesuprostavljanjem, a drugi karakter JUTSU, oznacava prakticnu primenu uvežbane tehnike podignute na nivo umetnosti. Po široj definiciji, JU JUTSU ( neki je još nazivaju i Yawara), je goloruka veština samoodbrane gde se kod odredenog napada ( hvatom, udarcem, oružjem ), pravovremenim i adekvatnim uklapanjem u protivnikom napad, primenjuju uvežbani i povezani elementi tehnike udaraca , bacanja, poluga. Tu se tehnika i veština suprostavljaju snazi sa ciljem da se otkloni opasnost od napada i uspostavi kontrola nad protivnikom, najmanje opasnim po napadaca, tehnickim elementom ju jutsu-a - polugom.
Jujutsu je deo jednog zaokruženog sistema japanskih borilackih veština pod nazivom BU JUTSU. Bu jutsu sistemi su se sastojali od više borilackih veština. Generalno su bili podeljeni u dve velike grupe - borilacke veštine sa i bez upotrebe oružja, koje su u periodu gradanskih ratova u feudalnom Japanu najviše praktikovali Samurai (Aristokratski borci - Bushi). Veštine bez upotrebe oružja su koristili da sacuvaju svoje živote u situacijama kada ostanu bez svojih primarnih oružja - helebarde, koplja, luka i strele i najpoznatijeg dugog maca - KATANE.
Za razliku od mnogo novijih i poznatijih DO (put ili staza) vestina, gde se potencira duhovno - filozofska spoznaja veštine, usavrsavanje covekovog duha, pobeda nad protivnikom kroz nenesilje i ljubav, JUTSU vestine su imali za cilj da potpuno onesposobe napadaca za dalji nastavak borbe, tako što bi ga opasno ozledili ili u krajnjem slucaju ubili. Veština JU JUTSU je kroz vekovni razvoj konstantno menjana i dopunjavana u tehnickom i filozofskom smislu. Tehnicki je usavršavana i dopunjavana novim elementima zavisno od porodice tj. klana koji je cuvao, a filozofski je prilagodavana istorijskim i socijalnim uslovima vremena i prostora kojim se širila. Iz nje je izvedeno na desetine borilackih pravaca i na stotine stilova, ali je njen samoodbrambeni karakter ostao nepromenjen do danas.
Istorija
Rana istorija vestine dju-djutsu (jujutsu) gubi se u izmaglici legendi. U trecem veku pre nove ere zabeleženo je da je carski dvor organizovao turnire u odmeravanju snage, poznate kao Chikara Kurabe. Istoricari ovo smatraju prvim tragom japanskih borilackih veština, istinskim izvoristem dva cisto japanska borilacko - sportska sistema, kasnije poznata kao sumo i jujutsu. Dalji razvoj ratnickog staleža prouzrokovao je i razvoj takvih borbenih veština kao što je yoroi kumiuchi, borenje pod punim ratnim oklopom. Pretpostavlja se da je ova neophodnost izrodila i specificne tehnike i strategije koje su imanentne onome što danas prepoznajemo kao jujutsu.
Najstariji istražen i zvanicno dokumentovan stil jujutsua bio je Takenouchi Ryu, osnovan od strane Takenouchi Hisamorija 1532. godine. Posle uvodenja vojne vlasti pod Tokugawa shogunatom, pocetkom 17. veka, dugo razdoblje neprekidnih feudalnih ratova u Japanu privedeno je kraju. Tokom predstojeceg relativno mirnog perioda, od 17. do 19. veka, razvijeno je preko 720 novih jujutsu škola, odnosno stilova. Bilo je to "zlatno doba" srednjevekovnog jujutsua.
Jujutsu je danas generalno podeljen u dve velike grupe: postoje tradicionalne (koryu) škole i stilovi, i moderne (gendai) škole i stilovi. Ova je klasifikacija nacinjena prema vremenu nastanka i razvoja pojedine jujutsu škole (stil - Ryu). Uspostavljanje Meiji reformacijom (1860-ih godina), u Japanu je ukinut feudalizam, zakonom je zabranjno nošenje maca samurajima, i najveci brojh škola je zatvoren, ugašen. U takvom novom socijalnom okruženju, samurajska klasa je morala da se prilagodjava i novim zahtevima. Svi stilovi i veštine kreirani posle Meiji reformacije (ukljucujuci i Kodokan Džudo, Aikido, itd) smatrani su novim, "gendai" stilovima.
Pojedine stare škole su ipak preživele. Iako ih je bilo malo, kao sto su Kito Ryu, Tenjin Shinyo Ryu i Yoshin Ryu, one su bile dovoljna inspiracija Dzigoro Kanou da razvije sopstveni stil "Kano Ryu Jujutsu", mnogo poznatiji kao Kodokan Džudo. Posle nekoliko javnih prikaza džudoa, za vecinu preostalih "koryu" jujutsu majstora bilo je prirodno da svoje škole i ucenike pridruže Kodokanu. Na ovaj nacin, dzudo je zamenio i ujedinio vecinu tih jujutsu stilova.
Na zapadu su u 20. veku razvijenu brojni neo-klasicni stilovi. Medju Japanskim emigrantima i emisarima na zapadu bilo je dosta džudo i djudjutsu instruktora. Veliki broj zapadnjaka je zahvaljujuci ovome upoznao jujutsu još u periodu pre Drugog svetskog rata. U Japanu, tokom posleratne okupacije od strane saveznika, sve stare, tradicionalne škole bile su zatvorene. Zabranjeno je sve što je sadržalo rec "jutsu" u svom imenu. Ovaj "poslednji udarac" starim stilovima oterao je jujutsu u svojevrsnu ilegalu. Samo nekoliko koryu stilova je sacuvano.
Konacno, jujutsu kao da je rodjen iznova u Severnoj Americi i Evropi posle rata, najcešce restauriran od tragova veštine sacuvanih u drugim borilackim sistemima. Savremeni, moderni jujutsu (gendai jujutsu) tako zapravo pociva na ostacima starih stilova.
