_Sport-kao-univerzalna-drustvena-pojava.jpg "Sport kao univerzalna društvena pojava")
Sport je kao društvena institucija nastao vrlo kasno. Razvio se s pojavom industrijalizacije kao korišćenje slobodnog vremena u radničkoj klasi. Pre toga je bio povezan za visoku klasu koja je mogla više svog vremena posvetiti rekreaciji i bavljenju nekim sporednim stvarima jer nisu bili determinirani borbom za svoju egzistenciju.
Razvoj masovnih medija i tehnologije prati i unapređuje sport u univerzalnu društvenu pojavu. Razvoj masovnih medija donosi lako dostupne informacije o sportovima i vizualno prikazivanje sportova, koje su postala zabava za široko mase i ukorenila se u društvu tako da se pojedinci emocionalno vežu uz neke sportiste i timove. Oni su jako emocionalno vezani uz njih makar nemaju nikakve veze s tim sportistom osim simpatije (veze mogu biti orijentisane po nacionalnosti ili određene mestom prebivanja).
Razvoj tehnologije je napravio pojavu mnoštva sportova koji zavise od savremene tehnologije, u kojima je danas gotovo nezanislivo njihovo odvijanje bez unapređenih rekvizita (vezanih za neki određeni sport) koji pomažu postizanju boljih rezultata.
Tehnologija je takođe, dovela do razvoja medicine i sredstava koji pomažu pacijentima da se brže oporave ili prikriju tragove bolesti ili povrede. Te su se stvari počele primjenjivati u sportu i označile psihološke i fizičke prednosti nekih sportista nad drugima, ali su i donele negativne učinke na zdravlje. Zbog toga je Međunarodni Olimpijski Komitet doneo odluke o zabrani upotrebe nekih sredstava zbog štetne posledice po zdravlje i neetičkog poštovanja drugih sportista, a zabranjeno sredstva su nazvana dopingom. Iako će sport i dalje napredovati i razvijati se, kao i tehnologija, i sve veći novac će se ulagati u njega zarad što bolje postignutih rezultata, ljudsko telo ipak je determinirano svojim mogućnostima i bez dopinga (nedozvoljenih supstanci) ne može preko granice tih mogućnosti.
Sport se pretvorio u profesiju koja kao i svaka profesija u društvu, želi steći svoj ugled. Ljudi u njoj su tu radi novca, manje zbog ljubavi prema tom sportu. Vrednuje se kvalitet izvedenog posla što u ovom slučaju znači izvođenje sportista u samom takmičenju. Oni sportisti koji se pokažu kao bolji i kvalitetniji ulaze u sve uži krug sportista koji mogu zbog onoga što rade zaraditi mnogo novca u kratkom roku i steći ugled u društvu koji će im omogućiti bolji i lagodniji društveni život.
Pojedinac koji postigne vrhunski rezultat postaje uzor u društvu u kojem se nalazi i njegov život i mišljenje se shvata kao putokaz za mnoge mlade ljude. Mnogi sportisti upravo to žele i nastoje da to i ostvare, a razlika između prvog i poslednjeg, između slave i anonimnosti može biti samo par stotinki sekunde. Sportisti se u takvim situacijama dovode do pozicije gde se konstantno nalaze pod pritiskom javnosti, trenera, porodice, prijatelja i svojih želja da naprave bolji rezultat. Pojedinac dolazi u dilemu da li koristiti zabranjene metode ili živjeti u anonimnosti, što je svakako pogrešno.
Mišljenja društva prema savremenom sportu su zastarela, oni ga još uvek vide kao rekreaciju, zabavu i zdrav život, a ne kao profesiju koja se sve više birokratizuje. Za njih su sportisti junaci koji su naporno trenirali i postigli što su hteli u životu, i da oni poseduju veliku salvu i novac i imaju lagodan život.
Sport je nekada bio deo slobodnog vremena bogataša i radnika, danas, njegovom profesionalizacijom postao je profesija i izvor zarade. Institucionalizovanje sporta, razvoj masovnih medija i tehnologije napravili su od sporta društveni fenomen, ali su ga pretvorili i u posao koji donosi veliki novac. Pojedinac se u novonastaloj situaciji može u potpunosti posvetiti sportu, odnosno celo svoje radno vrijeme i pri tome može zaista dobro egzistirati.
Šta jer ono što bi mogli zaklučiti iz ovoga: Sport je profesija koja se pojedincu uz veliki trud može višestruko isplatiti i doneti mu slavu i novac. Zbog toga, sve veća konkurencija tera pojedine sportiste da se više trude i više troše svoje telo, kako bi došli do uspeh i rezultata.
Ukoliko bi sportisti (sportski radnici) sportu prišli i u njega ušli kao u nešto što vole, i što je samo sebi cilj, verovatno bi došli u situaciju da vremenom imamo mnogo manje oborenih rekorda, ali bi sa druge strane pojedinci bili oslobođeni pritiska za postizanjem određenog rezultata, i ne bi bili izloženi korišćenju raznih nezkonskih metoda za uspeh, dok bi sa druge strane, društvo bilo pošteđeno varanja sportista i njihovog idealizovanja.
