Maratonske priče: Pobediću Multipla sklerozu

Zovem se Jotić Slobodan imam 39 godina i osetio sam potrebu da vam predstavim svoju priču i razlog zbog čega sam se prijavio za 29. Beogradski maraton! Znam da svako ima različit motiv i cilj zbog čega želi istrčati maraton, pa tako i ja. Ja pokušavam svojim trčanjem da pobedim po medicini neizlečivu bolest! Naime od 2006. godine bolujem od autoimune bolesti multipla skleroze! To je progresivna bolest koja napada ljude izmedju 20-30 godine života, ne utiče na dužinu života već na kvalitet. Najčešće napada motorne funkcije pa tako u roku od 10 godina bolesti 80% ljudi ima probleme sa hodanjem, od nemogućnosti hodanja (inv. kolica) do hodanja sa štakama, štapom, otežanim govorom i gutanjem, gubitkom vida, vrtoglavicom, otežanom kordinacijom i još puno simptoma, zbog toga ovu bolest još nazivaju i "bolest sa hiljadu lica".

Moja priča kao što sam i naveo počinje 2006. godine, posle gubitka vida na jednom oku i jakih vrtoglavica primljen sam u bolnicu gde mi je uradjena magnetna rezonanca glave, posle par dana došao je doktor neurolog u moju sobu i tihim tonom mi rekao sledeće: "Sine ti si oboleo od teške i neizlečive bolesti mozga koja se zove multipla skleroza"! U tom trenutku te njegove reči su me probole kao mač, čuo sam za multipla sklerozu (ms) ali nisam konkretno znao kakva je to bolest! Naredni trenuci bili su najteži u mom životu, pokušavao sam nešto da kažem ali reči nisam mogao reći! Posle par trenutka sam se pribrao i pitao doktora jedno veoma prosto pitanje: "Doktore, kažite mi iskreno, koliko mi je ostalo života?" Tada mi je doktor u kratkim crtama objasnio da je to bolest koja nije zarazna, ne utiče na dužinu života već na kvalitet života (potencijalni gubitak funkcija nogu, ruku, govora, vida...). Posle tog kratkog pojašnjenja, zamolio sam sve (doktora, bolničko osoblje, moju porodicu) da napuste sobu i da me ostave da razmislim šta i kako dalje! Bilo je to dugo razmišljanje, možda moje najduže i najbitnije razmišljanje u životu!? Posle određenog vremena doneo sam konačnu odluku i pozvao sam sve da se vrate u moju sobu kako bi im to i saopštio! Rekao sam im:"Draga porodico, dragi doktori, ja sam odlučio, POBEDIĆU tu neizlečivu bolest!"

To je bilo lako reći, ali sam te reči moramo pretvoriti u delo! Prvo sam počeo studirati bolest, od stručne literature do interneta, upoznao sam bolest do tančina. Jedan od najdražih komplimenata mi je kada mi stručna lica-doktori kažu da imam znanje kao da sam specijalizirao neurologiju! Ali kao što sam već rekao sve je to bilo lako reći i naučiti ali je bolest iz dana u dan pokazivala svoju surovost. Bolest me je obarala na kolena nekoliko puta, od potpunog gubitka vida (sada na jednom oku ne vidim dok je na drugom oku vid uz pomoć naočara 70%), gubitak osećaja i funkcije desne ruke, vrtoglavice, otežani hod, brzo umaranje (posle 200 metra hoda obavezan je bio odmor), hronični umor... Ali sam se ja iz svih tih pogoršanja vraćao psihički jači i sa jednim ciljem da pobedim ovu bolest! 2010. godine prof.dr.Paolo Zamboni je obelodanio svoju teoriju uzroka i pogoršanja bolesti Cerebro Spinalna Venska Isuficijencija (CCSVI) suženje juglarnih vena vrata koje dreniraju krv iz mozga nazad u srce, kod 90% obolelih od multipla skleroze je pronađeno ovo suženje vena! A problem se rešavao invazivnom metodom balon diletacijom. Zahvaljujući vaskularnom hirurgu dr. Draganu Miliću koji je primenio tu intervnciju na vaskularnoj hirurgiji Kliničkog centra u Nišu. Struka i dalje vodi polemiku da li ovo ima veze sa multipla sklerozom ili ne! Nekima je ova intervencija pomogla nekima na žalost ne! Ja sam imao sreće da je u mom slučaju ta intervencija pomogla i zaustavila progresiju bolesti. Od te 2010.godine moje zdravstveno stanje se stabilizovalo, sa kraćim i prolaznim simptomioma bolesti! Prošle godine sam počeo sa eksperimentalnom terapijom lečenja visokim dozama vitamina D3 i od tada moje zdravstveno stanje ide uzlaznom putanjom! Iako se osećam zdravo, iako ne osećam ni jedan simptom bolesti, ožiljci (gubitak vida na desnom oku) mi ne dozvoljavaju da zaboravim svoje obećanje sa početka moje bolesti. Pobedom ću smatrati kada pored naziva bolesti multipla skleroza bude pisalo IZLEČIVA bolest, sve dok to ne bude tako ja imam obavezu da se borim i zbog sebe i zbog drugih!

A sada malo da se okrenem trčanju, jer ovu priču pričam zbog trčanja! U aprilu 2015. godine na sugestiju mog prijatelja sam odgledao dokumentarni film Mladena Matičevića "Kako postati heroj" o njegovoj maratonskoj priči i poželeo sam i ja da ostvarim nešto za ovakvu bolest još uvek nemoguće ili teško moguće, da istrčim maraton! U svetu postoji jedna žena iz Danske koja je istrčala maraton sa dijagnozom ove bolesti ali sa dosta kraćim „stažom” bolesti i ja nisam uspeo da saznam da je još neko to uspeo. Rodila mi se želja posle odgledanog dokumentarca da istrčim maraton i tako pokažem svim ljudima da ništa ne može biti jače od volje za izlečenjem i volje za pobedom! Tako ja od aprila prošle godine živim sa jednom idejom, da istrčim Beogradski maraton! Uh, odužio sam ovu priču kao da je maratonska trka u pitanju! :-) Počeo sam tako prošle godine prvo sa laganim šetnjama (1km. 2km. 5km...) onda sa laganim trčanjem. Prvo sam kombinovao više hodanje-trčanje pa kasnije više trčanje-hodanje pa samo trčanje i tako sam podizao kilometre. U trenutku dok ovo pišem ostalo je još 38 dana do 29. Beogradskog maratona, svoje pripreme privodim kraju, treninzi su sve naporniji ali ih ja sve lakše i sa većim zadovoljstvom završavam, jer mi je cilj sve bliži i bliži. Jedno sam shvatio dok se pripremam za ovaj performans, da sam jako zavoleo trčanje i da sada ne mogu zamisliti život bez trčanja. Sigurno neću stati sa trčanjem na cilju Beogradskog maratona nastaviću da trčim jer je trčanje pokret, a pokret je smisao života! Ovo je bila moja priča, ljudi iz mog okruženja je već znaju ali sam ja osetio potrebu da je podelim sa svima, ako sam uspeo ovom pričom da motivišem makar jednu osobu onda ovo moje trčanje ima još veću težinu!