_osnovna-svojstva-hrane.jpg "Osnovna svojstva hrane")
Od najstarijih vremena do danas, šarolikost živog sveta sve je veća i veća, međutim, milijarde različitih oblika života imaju bar dve zajedničke osobine - život svake jedinke održava se ishranom i drugim životnim procesima, a opstanak vrste, održava se reprodukcijom. Materija koja konzumiranjem čoveku obezbeđuje rast i razvoj organizma naziva se hranom. Međutim, ova definicija i nije baš potpuna.
U najužem smislu, hranom smatramo samo čvrst obrok; U užem smislu, hranom smatramo samo one supstance koje procesom varenja daju nutrijente, a od njih metabolite. Metaboliti ćeliji daju masu i energiju, a dobijaju se iz nutrijenata. Da bi dobila jedan metabolit, ćelija koristi u svojim metaboličkim procesima jedan ili više nutrijenata u zavisnosti od metaboličkog puta, takođe, od jednog nutrijenta, ćelija može stvoriti jedan ili više metabolita. Dakle, pomoću varenja organizam stvara nutrijente, a daljom razgradnjom od njih stvara energiju i metabolite, čija masa se koristi za obnovu ćelija. U ovom slučaju voda i vazduh nisu hrana, jer se ne mogu variti, ne daju energiju (iako se bez njih ne može). Voda se može shvatiti kao rastvarač hrane, a vazduh kao "gorivo" za pokretanje mnogih procesa; Dok u najširem smislu, hranom možemo smatrati sve, što na bilo koji način utiče na procese razmene materije organizma i okoline, koje jednim imenom zovemo metabolizam. U tom slučaju, vazduh i voda su takođe hrana.
Najvažnija svojstva hrane su organoleptička svojstva i tu ubrajamo sva svojstva koja možemo osetiti čulima: miris,ukus, boju, oblik, agregatno stanje, teksturu i slično. Ova svojstva pomažu nam da odaberemo hranu i da vremenom "naučimo" da nešto volimo da jedemo, a nešto ne. Organoleptička svojstva važna su samo dok hranu ne progutamo. U mirisu i ukusu uživamo dok hranu žvaćemo i to nam donosi odredjenu satisfakciju, međutim, ova svojstva prestaju da budu važna kada se hrana proguta (Za naš organizam potpuno je sve jedno da li je nešto plavo ili crveno, da li miriše na vanilu ili na kokos!).
Kada se hrana proguta jedino su važna nutritivna svojstva hrane-hemijski sastav, svarljivost i mogućnost iskorišćenja onoga što je varenjem dobijeno. Dakle, važan je sadržaj makronutrijenata (ugljeni hidrati, masti i proteini) i mikronutrijenata (mineralne materije i vitamini), zatim je važno koliki procenat od unete hrane se može svariti i koliki procenat od toga što je varenjem dobijeno ćelije mogu iskoristiti za obavljanje svojih funkcija, koje biohemičari često u šali zovu još i program ćelije.
Vrlo je važno znati da organizam ne može iz hrane uvek stvoriti nutrijente, zato što hrana nije uvek 100% svarljiva. Primer su biljna vlakna, za koje naš organizam tokom svoje evolucije nije stvorio enzime, koji bi ih razgradili. Ova vlakna, naravno, ne treba izbegavati u ishrani, jer imaju svoju pozitivnu ulogu u procesu varenja - usporavaju kretanje hrane kroz creva i time sprečavaju takozvani šok, koji bi se desio ako bi sve svareno odmah dospelo u krv. Sa druge strane, pomažu stvaranje kiseline u debelom crevu, koja ubija truležne bakterije i štiti debelo crevo od kancera.
Na žalost, mnogo je primera koji pokazuju da konzumiramo organoleptički interesantnu hranu za nas, ali nutritivno ni malo vrednu za organizam, gazirana bezalkoholna pića su možda najbolji primer za to: dok ih pijemo uživamo u aromi, boja je uvek zanimljiva, gaziranost takodje ima svoju "draž", ali od njih organizam dobija samo CO2 , koji mora što pre da izbaci napolje; gume za žvakanje ili ti narodski rečeno žvake, takođe su organoleptički primamljive, osvežavaju dah, imaju određenu prijatnu aromu, ali nutritivno nisu vredne.
Zašto je to tako?
Kada se rodimo, imamo urodjen refleks da se hranimo, pošto pripadamo grupi Sisara, najpre je to majčino mleko, a zatim vremenom uz pomoć roditelja i okoline naučimo da se hranimo i drugačijom hranom, odnosno na neki način mi samo sledimo proces ishrane koji smo nasledili genima i naučili u toku života.
Pored ovih stvorenih (nasleđenih-naučenih) navika, postoje i još dva fenomena, koja nas stalno teraju da se iznova hranimo, a to su osećaj gladi i apetit. Prvi osećaj nastaje nesvesno usled pražnjenja želudca i ukoliko ne unesemo nove količine hrane, organizam će početi da troši energetske zalihe i u krajnjem slučaju da razgrađuje sam sebe, sa druge strane Apetit je svestan osećaj, koji se stvara u mozgu, koji šalje određene signale i mi tada imamo pojačanu želju za hranom.
