_energetski-izvori-misicne-aktivnosti.jpg "Energetski izvori mišićne aktivnosti")
Energetika fizičkih aktivnosti pretežno se odvija na nivou mišićnog rada. Energija potrebna za vršenje rada, unosi se u organizam iz spoljne sredine putem hrane. Osnovne hranljive materije su šećeri, masti i belančevine. Šećeri i masti su energetske, a belančevine osnovne gradivne materije (učestvuju u izgradnji i obnovi ćelija). Prema redosledu potrošnje prvo sagorevaju šećeri, a zatim masti. Masti ne mogu da sagrevaju bez prisustva šećera i kiseonika.
Svaka fizička aktivnost (prelazak iz stanja mirovanja, u stanje kretanja), samim tim i sportska aktivnost, zahteva određeno energetsko obezbeđenje rada, odnosno energiju neophodnu za kontrakciju mišića. Potrebno je naglasiti, da svaka sportska aktivnost ima svoju specifičnost, odnosno zahteve za energijom. Da bi ovo bilo moguće, organizam čoveka poseduje sposobnost, da na više načina snabdeva mišiće energijom. U organizmu postoje dva osnovna načina stvaranja energije: areobni metabolizam i anaerobni metabolizam.
Kod aerobnog, energija se obezbeđuje sagorevanjem glukoze i slobodnih masnih kiselina. Za tu svrhu koristi se kiseonik iz vazduha. Količina energije, koju je organizam sposoban da stvori za jedinicu vremena, zavisi upravo od mogućnosti pulmonalnog i kardiovaskularnog sistema. Što je organizam sposobniji da više kiseonika potroši u jedinici vremena, biće stvorena veća količina energije za rad. Energetsko obezbeđenje motoričke aktivnosti zavisi u najvećoj meri od intenziteta rada. Prilikom rada malog intenziteta, potrošnja energije i zahtevi organizma za kiseonikom su manji od maksimalno mogućeg. Takav intenzitet se naziva subkritični intenzitet. Kritičnim intenzitetom naziva se rad u kojem su zahtevi organizma jednaki njegovim maksimalnim mogućnostima i iz vazduha se troši maksimalna količina kiseonika. Nivo kritičnog intenziteta utoliko je veći, ukoliko je kod sportiste viši nivo aerobnih mogućnosti. Dalje povećanje tempa izvođenja pokreta i kretanja, dovescće do rada nadkritičnog intenziteta. Zahtevi za kiseonikom mnogo su veći od aerobnih mogućnosti sportiste. Pšto u tom slučaju aerobni izvor više ne može da podmiri potrebe organizma za energijom, organizam je prinuđen da uključi anaerobne izvore, koji u jedinici vrcmena obezbeđuju veću količinu energije. Rad se izvodi u uslovima brzo rastućeg kiseoničkog duga. Maksimalna količina kiseoničkog duga je pokazatelj anaerobne radne sposobnosti sportiste. Prema tome anaerobne mogućnosti zavise od sposobnosti organizma i da energiju stvara u uslovima kiseoničke insuficijencije, sposobnosti da se kompenzuju promene u unutrašnjoj sredini i stepena adaptacije tkiva na uslove hipoksije.
Mišićne ćelije, kao i sve druge ćelije organizma, energiju za rad dobijaju direktno, jedino razlaganjem molekula adenozin trifosfata (ATP). Ovo se može izraziti jednačinom:
ATP = ADP + P (fosfat) + E (energija)
Iz ove jednačine sledi da stalno mora da se vrši resinteza ATP, od ADP sada suprotnim procesom:
ADP + P + E = ATP
Resinteza ATP se vrši anaerobnim i aerobnim procesima. Ovde se radi o tzv. vezanim reakcijama, jer se energija oslobođena pri jednoj reakciji odmah uključuje u drugu reakciju.
Kod anaerobnog izvora postoje, dve frakcije, u zavisnosti od toga, koja se supstanca koristi za stvaranje energije: Alaktatna i Laktatna.
U prvom slučaju (alaktatna frakcija) energija se dobija razgradnjom kreatinfosfata (CP). Rezerve CP-a u ćelijama su male, ali zato se njegovom razgradnjom stvara najveća količina energije u jedinici vremena, što znači da raspadanjem CP-a dobijamo energiju za rad maksimalnim intenzitetom. Njegove rezerve u ćelijama su dovoljne za rad maksimalnog trajanja do 15 - 20 sekundi.
U drugom slučaju (laktatna frakcija), energija se dobija razgradnjom ugljenih hidrata (glikogena) do mlečne kiseline (laktata) i koristi se za rad submaksimalnog intenziteta. Rezerve glikogena u mišićima su takve, da njegovom razgradnjom dobijamo energiju za rad u trajanju do 3 - 5 minuta. Ako rad traje duže, onda počinju da preovlađuju aerobni procesi. Prema tome postoji prirodna povezanost između intenziteta, maksimalnog trajanja neke aktivnosti i energetskih izvora, na osnovu kojih se ta aktivnost odvija.
