_sport-tradicija-i-mladi.jpg "Sport, tradicija i mladi")
Ne postoji nedostatak merodavnih regulatornih i zakonskih propisa. Problem je više kulturne prirode i odnosi se na današnje prevladavajuće društveno shvatanje - a to je i razlog zašto je važno demistificirati takmičaski (profesionalni) sport za vrlo mlade osobe te sprovoditi postojeće zakonske propise.
Kako je Clastres rekao, opisujući različite korake u politici preduzete u vezi s Deklaracijom o pravima deteta i primećujući kako se politika slabo primenjuje u nekim slučajevima: "Deca imaju prava - čak i ako su talentovana za sport." Zlostavljanje dece i loše postupanje s decom ipak su prepoznati na široj dužini u razvijenim zemljama, barem od 19. veka nadalje. Često su se smatrali fenomenima koji se pojavljuju isključivo u okiru porodice ili neposrednom društvenom okruženju dece o kojoj je reč (u školi, na primer), a odgovornima su se smatrale osobe od autoriteta kao što su učitelji. Sport i drugi oblici spotske aktivnosti preretko su bili uključeni u pokušaje praćenja i sprečavanja nasilja kroz nadležne ustanove.
Moramo priznati da su neke stvari veoma očigledne, jer pokušaj vraćanja tradicionalnim temeljima sporta mogao bi biti utopijski ili čak opasan ideal. Ideja fer-pleja, na primer, nije neutralna u istorijskom smislu: ona se izvorno odnosila na određene delove populacije u kasnom devetnaestom veku, pa pokušaj njegove primene danas, iz tradicionalnih razloga, predstavlja ogroman poduhvat.
Štaviše, je li fer-plej uopšte kompatibilan sa sportom na takmičarskom nivou? S obzirom na pitanje dopinga, možemo s pravom zaključiti da nije. Čini se da je danas sve, i to ne samo u vrhunskome sportu, namenjeno postizanju rezultata koji za igrače i sportiste, rukovodioce klubova i sponzore poprimaju oblik društvenog prihvatanja, a za roditelje i sponzore oblik povratka uloženog.
Napetost koja se tu javlja večna je napetost između činjenja (u ovome slučaju to je bavljenje sportom radi pobede ili samo radi rekreacije) i prividnoga činjenja (postizanja statusa prvaka i s njim povezanog divljenja te zarađivanja velikih količina novca), pri čemu izgleda da je to poslednje sve češće prioritet, ne samo kada se ljudi odluče baviti sportom već i kada pribegavaju dopingu.
Uvođenje etičkog kodeksa je vredan korak, iako je danas uobičajen, a u nekim slučajevima i obvezan. Zapravo, postojanje takvih kodeksa za neke je sportove i aktivnosti postalo mesto prodaje. Kod bavljenja sportom kao što je treking upotrebljavaju se zbirke pravila za putnike: one se zasnivanju na određenoj turističkoj etici, ali isto tako daju legitimnost praksi koja može naići na osudu, na primer interesnih skupina za zaštitu okoline. Preporuke o tome šta predstavlja razumnu praksu, kao što smo videli, bitno se razlikuju, u zavisnosti o njihovog ekonomskog i kulturnog konteksta. U našim se društvima shvatanje o tome što je preterano, kao suprotnost umerenome, neprekidno razvija i stoga verujemo da je potreban stalni oprez.
