Menadžerska ekonomika podrazumeva korišćenje ekonomske teorije (mikroekonomike i makroekonomike) i analitičkih metoda nauke o odlučivanju radi što efikasnijeg ostvarivanja ciljeva organizacije. Ekonomska teorija obuhvata mikroekonomiku i makroekonomiku. Mikroekonomikase odnosi na izučavanje ekonomskog ponašanja pojedinačnih jedinica odlučivanja kakve su individualni potrošači, posrednici resursa i poslovne firme u sistemu slobodnog preduzetništva. Makroekonomika označava izučavanje ukupnog ili agregatnog proizvoda (output), dohotka, zaposlenosti, potrošnje, investiranja i cena određene matematičke ekonomike i ekonometrije. Osnovne principe menadžerske ekonomike izražava: Teorija firme; Pojam ekonomskog profita
Teorija firme - polazi od saznanja da firme postoje zato što pozitivni ekonomski efekti (dobici) koje one stvaraju u proizvodnji ii raspodeli (distribuciji) pružaju velike koristi preduzetnicima, radnicima i drugim vlasnicima resursa. Teorija firme polazi od toga da je prvenstveni cilj firme da maksimizuje bogatstvo ili vrednost firme. Priroda i funkcije profita - menadžerska ekonomika razlikuje dve kategorije profita: Poslovni profit; Ekonomski profit
Poslovni profit koji predstavlja ukupni prihod firme (kluba) minus eksplicitni troškovi (stvarni izdaci koje firma isplaćuje na ime zapošljavanja, rada, pozajmljivanja kapitala, zakupa zemljišta i zgrada i kupovine materijala (sirovina i sl.)
Ekonomski profit je jednak ukupnom prihodu firme minus eksplicitni i implicitni troškovi(su novčane vrednosti inputa. Koje firma ima u vlasništvu ili koje koristi u svojim procesima proizvodnje i usluživanja). Ekonoski profit može da proistekne iz neočekivanih rizika, ili iz nadprosečne efikasnosti menadžmenta, preuzimanja rizika, ili iz kombinacije ovih okolnosti.
Ponuda i potražnja - strategije komunikacije, prognoza potražnje.
Analiza potražnje je drugi značajni aspekt menadžerske ekonomike. Firma ne može biti osnovana niti može opstati ako ne postoji ili ako se ne može stvoriti putem reklamiranja dovoljna potražnja njenih proizvoda ili usluga. Potražnja s kojom se firma susreće na tržištu svojih proizvoda ili usluga zavisi od ukupne tržišne potražnje koja predstavlja zbir potražnje odgovarajućeg proizvoda ili usluge od strane svih potrošača koji stupaju na tržište.
Cenovna elastičnost potražnje - označava osetljivost količine potražnje neke robe ili usluge na promenu njene cene. Cenovna elastičnost potražnje meri se procentom promene količine potražnje robe podeljenim sa procentom promene cene iste robe.
Dohodovna elastičnost potražnje u strategiji konkurencije
Označava osetljivost potražnje neke robe ili usluge na promenu potrošačevog dohotka.
Korišćenje elastičnosti potražnje u strategiji konkurencije
Analiza faktora ili varijabili koji utiču na potražnju i pouzdana procena njene količine koja utiče na prodaju (elastičnost), važne su za donošenje odluka firme o sopstvenom kratkoročnom delovanju i dugoročnom razvoju. Firma može da utiče na cenu robe koju prodaje kao i na nivo izdataka za reklamiranje, poboljšanje kvaliteta i za usluge potrošačima. Ali firma ima neznatan uticaj na nivo dohotka potrošača, na formiranje cena konkurentskih firmi i na njihove izdatke za reklamiranje i dr. Firma može da koristi elastičnost potražnje varijabili pod svojom kontrolom da odredi najbolju politiku kojom može da maksimizuje profite uli vrednost firme. Elastičnost prodaje usluga firme u odnosu na faktore koji su izvan njene kontrole, takođe je važna za njenu sposobnost da odgovori efikasno na politiku konkurenata i da planira svoju najbolju razvojnu strategiju.
Metodi istraživanja tržišta i prognoze tražnje
Potražnja prodajnih programa (roba i usluga) neke firme može se utvrditi primenom nekoliko istraživačkih postupaka: Anketom kupaca; Kliničkim postupkom; Tržišnim eksperimentima
Ankete kupaca se izvode primenom upitnika za uzroke kupaca sa zadatkom da se utvrdi kako bi oni reagovali na posebne promene cena određene robe i sa njom vezanih roba, na promene dohotka i na promene drugih determinanti potražnje.
Klinike kupaca su labaratorijski eksperimenti u kojima se kupcima daje određena suma novca i od njih se traži da ga potroše u simuliranoj prodavnici da bi se videlo kako će da reaguju na promene cene robe, pakovanja, načina izlaganja, na cene konkurentnih roba i na ostale faktore potražnje.
U tržišnom eksperimentu istraživač menja cene robe i na ostale determinante potražnje pod kontrolisanim eksperimentalnim uslovima (vrsta pakovanja i promocije) u posebnoj stvarnoj prodavnici i izučava reagovanje kupaca na ove promene. Na osnovu navedenih metoda daju se kvalitativne prognoze buduće potražnje pojedinih roba i usluga.
Troškovi, nivo aktivnosti i profit - strategija proizvodnje
Osim odlučivanja u nastupanju firme na tržištu, menadžerska ekonomika daje uputstva za odlučivanje o problemima proizvodnje - transformacije inputa u očekivane rezultate. Izbor kombinacija faktora proizvodnje (inputa) koje omogućuju najveći rezultat uz najmanje moguće troškove, nalazi se neprekidno u fokusu pažnje svake firme.
Priroda troškova - pokazuje se ako se zapazi razlika između ekonomskih ili oportunitetnih troškova i računovodstvenih troškova (tiču se samo stvarnih rahoda firme, ili tzv. eksplicitnih troškova). Računovodstveni ili istorijski troškovi su značajni za finansijske izveštaje za potrebe firme ili za poreske potrebe.
Ekonomski troškovi obuhvataju eksplicitne i inplicitne troškove. Implicitni troškovi se odnose na vrednost inputa u vlasništvu i upotrebi firme u njenom sopstvenom procesu proizvodnje. Vrednost ovih inputa se procenjuje prema onome što oni mogu da donesu u njihovom najboljem alternativnom korišćenju.
Analiza troškova - obima - profita ili analiza prelomnog događaja omogućava donošenje odluke o minimalnom obimu ili nivou aktivnosti firme od kojeg ona počinje da ostvaruje profit.
Menadžment zaliha - inventara
Sve sportske organizacije moraju da nabavljaju i raspolažu - upravljaju materijalnim resursima kao sastojcima svojih aktivnosti. Kao uslužno - operativni sistemi, ove organizacije, u svom procesu proizvodnje, koriste naročito dve vrste takvih resursa: Trajna dobra - inventar; Zalihe
Trajna dobra - nepokretnosti i oprema koji pružaju usluge tokom dugog perioda vremena i čine deo fizičkog objekta/materijalno tehničke baze sportske organizacije.
Zalihe - obična dobra (potrošni materijal) koja ne čine deo procesa transformacije ali na neki način ga pomažu. Ovim sredstvima je neophodno upravljati svrsishodno jer u suprotnom dolazi do neefikasnosti i rasipanja. Menadžment materijalnim resorsima obuhvata: kupovanje (nabavke), skladištenje, kontrola i transport. Ove aktivno uključuju: Specifikovanje što tačnije potreban kvalitet i količinu; Utvrđivanje najpovoljnije cene i najpouzdanijeg dobavljača; Održavanje, dostavljanje dobara i materijala u transformacioni proces i skladištenje neupotrebljenih zaliha do momenta korišćenja.
Nabavne politike - formuliše i sprovodi ekonomat sportske organizacije neposredno ili uz oslonac na trgovca - agenta kome se ova funkcija može poveriti. Radi uspešnog izvršavanja nabavljačke funkcije, zaduženi organ može da se orijentiše sledećim politikama: Izrada u sopstvenoj režiji ili kupovini; Direktna kupovina od prodavca; Kupovina unapred; Ugovaranje; Aukcija; Vezana kupovina. Nabavljačke aktivnosti uvek sadrže sledeće postupke: Specifikacija; Trebovanje; Izbor dobavljača; Kupovina
Kontrola inventara i zaliha - to je sistematski metod prikupljanja podataka i izveštavanja o kretanju dobara i materijala kroz sportsku organizaciju (objekt), od zaprimanja (prijema od strane magacionera) do konačne upotrebe u transformacionom procesu. Praćenje ovog kretanja takođe omogućuje kontrolu promene troškova u različitim etapama celokupnog procesa aktivnosti. Naziva se takođe kontrola inventara. Znači pojmovi u vezi ovog sistema kontrole unventara su: Trošak čuvanja; Nabavni trošak; Vreme čekanja; Sigurnosna zaliha; Sistem popunjavanja zaliha; Periodični sistem popunjavanja zaliha; Tačka obnavljanja porudžbine
Principi ekonomskog uticaja - multiplikator, direktni, indirektni i indukovani efekti sportskog događaja. Makroekonomski pristup u manadžerskoj ekonomici omogućuje procenu ekonomskog uticaja sporta na sticanje neto dohotka lokalne zajednice koja organizuje sportski događaj. Na osnovu takve procene organi lokalne zajednice koja organizuje sportski događaj, i centralne državne administracije kao i sponzori, dobijaju signale o efikasnosti ulaganja (alokacije) novca u sportske događaje. Makroekonomski koncept multiplikatora omogućuje razumevanje mehanizma i procenu efekata rasipanja i povlačenja novca u velike sportske događaje na nacionalni dohodak lokaliteta u kojem se takav događaj zbiva. Pojam multiplikatora se odnosi na ekonomski uticaj koji rashodi ekonomskih subjekata imaju na zapošljavanje resursa. Uticaj sportskog događaja obuhvata ekonomske/ finansijske, socijalne, kulturne i ekološke aspekte. Ekonomski uticaj sportskog događaja definisan je kao neto promena u bruto domaćem proizvodu ekonomije domaćina kao rezultat izdataka - injekcije novca - namenjenih događaju. Ukupni ekonomski podsticaj sportskog događaja sastoji se od direktnih uticaja, indirektnih i indukovanih uticaja na ekonomsku aktivnost.
Direktni ekonomski uticaj - sastoji se od transakcija koje se odnose na događaj. One obuhvataju: Izgradnju objekta; Rashode gostiju. Takođe se mora uzeti u obzir onaj deo budžeta zajednice domaćina koji je posebno namenjen sportskom događaju a koji ne bi bio utrošen u toj zajednici ukoliko sportski događaj ne bi bio organizovan.
Indirektni ekonomski uticaj - obuhvata lanac ekonomskih transakcija koji proističe iz direktnih uticaja.
Indukovani ekonomski uticaj - odnosi se na efekte početnih rashoda koji nastaju kada agenti, koji proizvode za sportski događaj ili ga snabdevaju, zapošljavaju više osoba ili isplaćuju dopunske zarade.
Konačna procena ukupnog ekonomskog uticaja sportskog događaja obuhvata kombinaciju direktnih, indirektnih i indikovanih ekonomskih uticaja.
