Sport i drugi oblici fizičke aktivnosti ne posmatraju se izolovano od celine društveno-kulturnih pojava, već, naprotiv, u okviru njih ili u vezi sa njima. Sociološki pristupi sportu mogu biti raznovrsni. Sport se, na primer, može posmatrati kao jedna aktivnost u nizu drugih aktivnosti u strukturi društva (strukturalistički pristup). On se takođe može sagledavati kao razvojni proces (istorijski pristup), ali i kao interakcija (međudelovanje) pojedinaca i grupa (interakcionistički pristup). Pristup koji želi da samo opiše sport, naziva se fenomenološkim pristupom, dok funkcionalistički pristup u prvi plan ističe elemente kohezije i ravnoteže društva, ulogu i funkciju sporta u tim procesima.
Društveno-istorijski pristup
Predstavnici ovog pristupa smatraju da je korišćenje savremenih izvora najznačajniji princip objašnjavanja činjenica u oblasti sporta. Istorijski pristup smatra da je razvoj sporta uslovljen određenom istorijskom epohom, društvenim sistemom, tipom kulture i aktuelnim događajima. Za ovaj pristup je karakterističan uzdržan odnos prema pokušajima izgrađivanja teorije koja bi se zasnivala samo na univerzalnim tvrdnjama i koja sva ponašanja pojedinaca i ljudskih grupa u sportu posmatra izvan vremena. Procesi rađanja, razvoja, porasta, napretka i nazadovanja su osnovne kategorije, koje predstavljaju polaznu tačku organizovanja, opisivanja i analize istraživačkog materijala. Sa te taške gledišta, savremeni problemi sporta ne mogu se razumeti bez povezivanja sa tradicijom, a tradicija se ne može rekonstruisati bez posmatranja položaja, uloge, težnji i vrednosti koje karakterišu savremenost i predstavljaju kriterijum izbora empirijskih podataka. Najčešće se pojave iz oblasti sporta posmatraju u integralnoj povezanosti sa činjenicama ekonomske, kulturne i političke prirode. Istorijski pristup vremenski prati sport i njegov razvoj od antičkih vremena pa do danas. Sa aspekta ovog pristupa moguće je analizirati istorijat institucija, dominantnih istorijskih ideja koje su oblikovale temeljne ciljeve sporta, ali i sport kao instituciju; učesnike u ovim procesima, odnosno, šta je sport po svom značenju u toku određene epohe obuhvatao kao svoj sadržaj.
Analitički pristup
Istraživačku pažnju privlači sport, kao obrazac ponašanja, karakterističan za stvaralaštvo savremenog čoveka, dakle "priroda", ili "bit" sporta kao takvog. Bitna karakteristika ovog pristupa je nastojanje da se naučni jezik snabde celim registrom pojmova, kojima savremena sociologija - a u okviru nje i sociologija sporta - operiše. Drugim rečima, sociologe sporta ovog pristupa sa drugim sociolozima spaja sve (istraživački metodi, pojmovna aparatura, specifična vrsta problematike, tačka gledišta), osim jednog, a to je predmet interesovanja.
style="display:block; text-align:center;"
data-ad-layout="in-article"
data-ad-format="fluid"
data-ad-client="ca-pub-3680394444982515"
data-ad-slot="7364782146">
Funkcionalistički pristup
Bitne karakteristike funkcionalističke orijentacije zasnivaju se na principima funkcionalnog jedinastva i univerzalne funkcionalnosti. Prvi se zasniva na ideji da svaka pojava u društvu, u ovom slučaju sport, treba da služi koheziju i integraciji društva. Univerzalna funkcionalnost označava da u društvu nema pojave koja ne zadovoljava neku ljudsku potrebu. U tom smislu sport zadovoljava niz ljudskih potreba, čime doprinosi integraciji društva. Funkcionalistička istraživanja i funkcionalistički pristup razmatraju međusobnu zavisnost sporta, socijalizacije i kulture, pri čemu se sport posmatra kao element društvenog i kulturnog sistema. Sa funkcionalističkog aspekta bitno je u kojoj meri sport saglasan sa ostvarivanjem dominantnih ciljeva društva, oblikovanih preko njega.
Strukturialistički pristup
Ovaj pristup sport vidi kao predmet naizgled samostalnih disciplina koje ga izvajaju kao poseban problem. Sport i slobodno vreme, sport i rad, sport i politika, sport i religija, problemi su istraživanja koje neguju ovaj pristup. Ovaj pristup najčešće ima karakter mehanički ukompovanih elemenata i može biti pogodan za rešavanje pitanja organizacije u okviru funkcionisanja sportskih institucija i obrazovanja kadrova u sportu. Strukturalistički pristup nudi mogućnost istraživanja institucionalne funkcionalnosti pojedinih tipova sporta u odnosu na društvene ciljeve, socijalnu strukturu društva i istorijat razvoja.
Fenomenološki pristup
Fenomenologija se zasniva na načelu "vraćati se stvarima", opisivati, a ne objašnjavati i analizirati. Pomoću fenomenološkog metoda mi želimo da razumemo nešto što već postoji pred našim očima. Fenomenološki pristup sport sagledava u okviru svakodnevnog života, a primer za to je opis sportskog spektakla i ponašanja publike. Ovde se istražuje ono što je stvarno, što se odvija pred očima gledalaca.
Interakcionistički pristup
Po ovom pristupu, svaka akcija ima neko značenje. Značenja nisu čvrsta i jednodimenzionalna, već se konstituišu i dogovaraju u procesu međudelovanjai interakcije, što je naročito vidljivo u sportu. Interakcionistički pristup se usredsređuje na male grupe, na interakciju malih razmera, a ne na društvo kao celinu. Interakcionistički pristup je plodonosan u objašnjenju determinisanosti uspeha i neuspeha sportista. U osnovi ovog pristupa stoji ideja da se ljudi ne prepuštaju slepo socijalnim i psihološkim slikama, već već postaju aktivni stvaraoci sveta i sopstvenog života.
