U poslednjih nekoliko decenija košarka je naš najtrofejniji sport. Ova zemlja je iznedrila generacije i generacije vrhunskih košarkaša koji su sa mnogobrojnih takmičenja donosili medalje. Međutim, jedno odličje naših košarkaša ima poseban sjaj. Bila je to zlatna medalja sa prvenstva Evrope u Atini 1995. godine. Mnogi od nas su ovo takmičenje doživeli verovatno najemotivnije. Razlog za to su bile sankcije i trogodišnja izolacija naše zemlje.
Nekoliko sjajnih generacija naših sportista na vrhuncu svoje moći bilo je najgrublje sprečeno da učestvuje na mnogim velikim takmičenjima što je predstavljalo nezapamćen presedan. Nažalost politika sile i diktata je odnela prevagu, a mi smo ostali uskraćeni za brojne radosti koje bi nam priredili naši sportski asovi. Zbog svega navedenog ti zlatni dani iz Atine imaju posebnu draž i zato ih se i danas rado sećamo.
Evropsko košarkaško prvenstvo u Atini, 29. po redu, održano je od 21. juna do 2. jula 1995. godine. Bilo je to prvo pojavljivanje reprezentacije S.R. Jugoslavije tj. Srbije i Crne Gore na jednom velikom takmičenju posle ukidanja sankcija. Naime, sportske sankcije su ukinute još krajem 1994. i od tada počinje užurbana aktivnost naše sportske diplomatije kako bi se sportisti što pre vratili na međunarodnu scenu.
Kada je u pitanju košarka, zahvaljujući aktivnosti legendarnog Borislava Bore Stankovića, generalnog sekretara FIBA-e, naša reprezentacija dobija specijalnu pozivnicu za naknadne kvalifikacije, preko kojih je u poslednji čas postala učesnik šampionata u Atini.
Košarkaše je predvodio iskusni selektor Dušan Ivković, koji je sa SFRJ dva puta bio prvak Evrope (Zagreb 1989. i Rim 1991.) Njegovi pomoćnici su bili Željko Obradović i Rajko Toroman, a u Atinu su putovali sledeći igrači: Dejan Bodiroga, Predrag Danilović, Saša Obradović, Zoran Sretenović, Žarko Paspalj, Miroslav Berić, Aleksandar Đorđević, Željko Rebrača, Vlade Divac, Zoran Savić, Dejan Tomašević i Dejan Koturović.
Naša reprezentacija se nalazila u grupi "A" sa domaćinom Grčkom, Italijom, Litvanijom, Nemačkom, Izraelom i Švedskom. Na putu do zlatne medalje savladano je devet prepreka, Litvanci i Grci čak dva puta. Prvi meč na šampionatu obeležio je produžetak i pobeda protiv Grka (90:84) kao i stoti nastup Vlade Divca u nacionalnom dresu. Ova utakmica ostaće upamćena i po najefikasnijem debitantu, kasnijem otkrovenju šampionata, Dejanu Bodirogi koji je postigao 22 poena.
Kasnije su u grupi na red došli Litvanci (70:61), Italijani (87:64), Šveđani (85:58), Izraelci (72:59) i Nemci (92:79), koji su sa Svetislavom Pešićem dve godine ranije uzeli evropsko zlato (uz odsustvo naših košarkaša). U četvrtfinalu su kapitulirali Francuzi (104:89), a u polufinalu ponovo smo se sastali sa domaćinima. Ako je na premijeri protiv Grka bilo tesno, sada su Ivkovićevi momci pokazali snagu, karakter i pre svega kvalitet. Odolevši paklenoj atmosferi karakterističnoj za grčke navijače, kontrolisali su meč od početka do kraja i slavili sa 60:52.
Već pomenuta publika "plavima" više nije mogla da prašta i to su naši momci najbolje osetili na svojoj koži u finalnom meču odigranom 2. jula 1995. godine. A finale, priča za sebe, nije moglo biti odigrano u težim okolnostima. Naši momci su za protivnika ponovo imali Litvance. Predvođeni košarkaškim legendama Arvidasom Sabonisom i Šarunasom Marčuljonisom, bili su željni revanša za poraz u grupi, ali i motivisani da osvoje prvo "samostalno" litvansko zlato.
style="display:block; text-align:center;"
data-ad-layout="in-article"
data-ad-format="fluid"
data-ad-client="ca-pub-3680394444982515"
data-ad-slot="7364782146">
Ništa manje nisu bili motivisani ni naši momci željni da se osvete celom svetu zbog velike sportske nepravde koja im je naneta i nemogućnosti da brane svetsku i evropsku titulu (1990, 1991.). U paklenoj atmosferi atinske dvorane "Marusi" ulogu vođe jugoslovenskog tima preuzima Aleksandar Đorđević i u utakmici karijere postiže čak 41 poen (fantastičnih 75 odsto za tri poena - 9/12). Uvek ćemo se sećati zakucavanja Predraga Danilovića preko Sabonisa, ali i suza istog na klupi za rezervne igrače posle petog prekršaja.
Iako ohrabreni podrškom blizu 20 000 temperamentnih Grka, Litvanci su protiv Ivkovićevih super momaka bili nemoćni. Nezadovoljni suđenjem, napustili su teren nekoliko minuta pred kraj. Na svu sreću Đorđević je uspeo da ubedi Marčuljonisa da se Litvanci vrate na teren, izbegnut je veliki skandal i utakmica je odigrana do kraja. Naši pobeđuju 96:90 i osvajaju prvu evropsku titulu za Srbiju i Crnu Goru. Usledilo je veliko slavlje naših momaka i neverovatno ponašanje grčke publike, besne zbog dva uzastopna poraza njihovih košarkaša.
Posle je došlo do još većeg incidenta kada su hrvatski košarkaši napustili dodelu medalja u trenutku kada su se naši košarkaši popeli na pobedničko postolje. Ovo je bila politička instrukcija direktno iz Zagreba, jer ne treba zaboraviti da je u to vreme još uvek trajao rat na ovim prostorima, a tenzije su bile i dalje visoke. Sve su to naši momci podneli dostojanstveno. Nikakve provokacije i netrpeljivost protivnika nisu uspeli da pokvare osećaj trijumfa i ponosa. Slavili smo i radovali se svi zajedno. Sutradan po povratku iz Atine u Beograd usledio je nezaboravan doček. Košarkaška reprezentacija je sa balkona Skupštine grada Beograda pozdravila 100 000 Beograđana, ali i građana cele SRJ. Bilo je i kasnije tih proslava titula, ali nikada više s toliko emocija, toliko punog srca i duše. Bilo jednom u Atini.
Posle tri godine pauze, puni želje za dokazivanjem, naši košarkaši se 1995. trijumfalno vraćaju na evropsku i svetsku scenu. Osvajanje ove titule je otvorilo put ka Olimpijskim igrama naredne godine u Atlanti, ali je dalo i vetar u leđa ostalim sportistima. Bilo je zlata naših košarkaša pre i posle te julske atinske noći, ali ovo je nešto posebno. U taj naslov prvaka stale su, pre svega, tri godine embarga i ogromne nepravde nanesene svim našim sportistima.
Bili su jači od svih rivala, provokacija, neprijateljski raspoložene publike sa tribina. Uz standardne Divca, Paspalja, Đorđevića i Danilovića, na evropskom nebu zasijale su nove zvezde, pre svih Dejan Bodiroga i Željko Rebrača. U periodu od 1995. do 2002. osvojeno je sedam medalja, od toga čak pet zlatnih. Time se ne može pohvaliti ni jedna druga reprezentacija. Košarkaška družina sa Balkana postala je dugogodišnja noćna mora rivala. Nadamo se da će naša košarka postizati uspehe kao nekada i da ćemo još dugo biti ponosni na nju.
