Košarkaški klub Partizan iz Beograda je najtrofejniji srpski košarkaški klub i jedan od najboljih košarkaških klubova bivše SFRJ. Tokom svog postojanja osvajao je brojne trofeje: nacionalno prvenstvo 17 puta, nacionalni kup 11 puta, regionalnu Jadransku ligu 4 puta, kup Radivoja Koraća 3 puta.
Međutim, najvažniji trofej u svojoj bogatoj istoriji Partizan je osvojio 1992. godine u Istanbulu. Bio je to tadašnji Kup evropskih šampiona. Trojkom kapitena Aleksandra Đorđevića u poslednjoj sekundi meča pobeđen je španski Huventud sa 71:70. Tako je Partizan postao prvi srpski ,odnosno četvrti jugoslovenski klub (K.K. Bosna Sarajevo, K.K. Cibona Zagreb, K.K. Jugoplastika/ POP 84 Split) koji se popeo na evropski košarkaški vrh.
Međutim, ovaj trofej dobija na težini zbog specifičnih okolnosti pod kojima je osvojen. U dosadašnjoj istoriji ovog takmičenja ne postoji klub koji je pod težim uslovima postao prvak Evrope. Stoga se Partizanova evropska titula može okarakterisati kao pravi podvig.
Još krajem 80-ih godina prošlog veka Partizan je pod vođstvom tadašnjeg direktora, slavnog košarkaškog asa Dragana Kićanovića, stvorio sjajan tim. Stasala je generacija Aleksandra Đorđevića, Vlade Divca, Žarka Paspalja, Ive Nakića, Miroslava Pecarskog, uz podršku nešto starijih Željka Obradovića, Milenka Savovića i Gorana Grbovića, predvođena mladim trenerom Duškom Vujoševićem. Ta generacija je 1987. godine postala prvak Jugoslavije, a sledeće 1988. obezbedila učešće na Fajnal foru u belgijskom gradu Ganu. Posle poraza u polufinalu od Makabija iz Tel Aviva (82:87), Partizan je pobedom nad solunskim Arisom (105:93) osvojio treće mesto u Evropi.
Posle odlaska generacije Divca, Paspalja, Savovića, Grbovića, Partizan je pred sezonu 1991./ 92. stvorio novi mladi tim, čije su nove zvezde bili Aleksandar Đorđević i Predrag Danilović. Uprava je za trenera izabrala dotadašnjeg kapitena ekipe i reprezentativca, Željka Obradovića. U to doba mlad i neiskusan trener, Obradović je dobio pomoć kakvu je samo mogao poželeti. Na mesto stručnog savetnika došao je legendarni profesor Aleksandar Nikolić, vrhunski evropski košarkaški stručnjak. Uz punu podršku Uprave, trenerski tandem je sa mladom ekipom započeo izuzetno ozbiljne pripreme.
Na Partizan se te 1991. godine obrušila još jedna nevolja koja nije imala nikakve veze sa sportom. Zbog rata u Hrvatskoj, FIBA je naredila da sve ekipe iz bivše SFRJ svoje utakmice kao domaćini moraju igrati u inostranstvu. Partizan je odlučio da svojim protivnicima bude "domaćin" u madridskom predgrađu Fuenlabradi. To se pokazalo kao pravi potez. Već posle prve utakmice bilo je jasno da će se Partizan osećati kao kod kuće, u svom "Pioniru". Španska publika je na najlepši način podržala mladu ekipu Partizana.
style="display:block; text-align:center;"
data-ad-layout="in-article"
data-ad-format="fluid"
data-ad-client="ca-pub-3680394444982515"
data-ad-slot="7364782146">
Zahvaljući sjajnom gostoprimstvu u Fuenlabradi i neverovatnoj privrženosti domaće publike, Partizan je takmičenje u grupi završio na četvrtom mestu uz devet pobeda i pet poraza. Tako su se "crno-beli" plasirali među osam najboljih timova košarkaške Evrolige, što je malo ko očekivao. Protivnik u četvrtfinalu je bio italijanski Knor iz Bolonje, jedan od glavnih favorita čitavog takmičenja. Bolonjezi su imali snažan tim predvođen bivšim jugoslovenskim reprezentativcem Jurijem Zdovcom.
Tokom marta 1992. godine odigrane su tri utakmice. U prvoj (i jedinoj) u Beogradu 12. marta 1992. Partizan je slavio sa 78:65. Revanš je odigran u Bolonji 17. marta i Partizan je poražen minimalnim rezultatom 61:60. Treća utakmica, tzv."majstorica" odigrana je 19. marta 1992. I pored velikog pritiska sa tribina, mladi Partizanovi košarkaši su pokazali karakter i u dramatičnoj završnici slavili sa 69:65. Tako se Partizan po drugi put u svojoj istoriji plasirao na završni turnir najboljih evropskih košarkaških ekipa. Ovaj veliki uspeh su ostvarili sledeći igrači: Aleksandar Đorđević, Predrag Danilović, Nikola Lončar, Ivo Nakić, Vlada Dragutinović. Mlađan Šilobad, Slaviša Koprivica, Željko Rebrača, Zoran Stevanović i Dragiša Šarić.
Fajnal for u Istanbulu održan je od 14. do 16. aprila 1992. godine. Pored Partizana učestvovali su italijanski Filips iz Milana i dva španska predstavnika: Huventud i Estudijantes. Samim plasmanom ova mlada ekipa je već ostvarila ogroman uspeh. Međutim, mnogi navijači su se potajno nadali da su čuda ipak moguća. I to čudo se ostvarilo. U polufinalu Partizan je odigrao sjajnu utakmicu i pobedio favorizovani Filips sa 82:75 plasiravši se u svoje prvo, i za sada jedino evropsko košarkaško finale.
Partizanovi mladići su ostvarili istorijski uspeh i iznenadili čitavu kopšarkašku Evropu. Ni najveći optimisti nisu očekivali ovako nešto. Ono što nisu uspele prethodne generacije Kićanovića i Dalipagića, Divca i Paspalja, pošlo je za rukom ovoj generaciji predvođenoj Đorđevićem i Danilovićem. U drugom polufinalu Huventud je pobedio Estudijantes sa 91:69. Tako su se posle duela u grupi Partizan i Huventud ponovo sreli, ovog puta u najvažnijoj utakmici u istoriji oba kluba.
Finale je odigrano 16. aprila 1992. godine u dvorani "Abdi Ipekči". U finalu, u duelu sa tada moćnim Huventudom iz Badalone viđena je prava drama. Utakmica dva potpuno izjednačena tima bila je puna preokreta. Na poluvremenu "crno-beli" su vodili sa 40:36. U nastavku inicijativa prelazi na stranu Katalonaca koji su deset sekundi pre kraja poveli sa 70:68. A onda je na scenu stupio istinski heroj, Aleksandar Đorđević.
Kao pravi lider preuzeo je svu odgovornost u svoje ruke. Odvažnim prodorom i šutem u poslednjoj sekundi pogađa trojku za konačnih 71:70. Svi ljubitelji košarke se i danas sećaju tog legendarnog poteza. Partizan je postao prvak Evrope u košarci i nastalo je neopisivo slavlje. Ispunjen je san generacija košarkaša i navijača Partizana. Do podviga je stigla ekipa čiji je prosek godina bio samo 21,7 i koja je od 17 utakmica u Evroligi do Fajnal fora samo jednu odigrala u Beogradu (prva utakmica četvrfinala protiv Knora).
Podvig košarkaša Partizana predstavljao je poslednji sportski uspeh predstavnika zemlje koja se uveliko raspadala i koje nije više bilo na karti sveta. Najblistavija sezona u istoriji kluba upotpunjena je osvajanjem domaćeg šampionata i Kupa. Bio je to kraj jedne sportske bajke. Odmah posle istanbulskog trijumfa najbolji bekovski par Evrope Aleksandar Đorđević i Predrag Danilović preselio se u Italiju. Otišli su upravo u klubove koje su pobeđivali tokom svog "pohoda na Evropu" - Đorđević u Filips, a Danilović u Knor. Odlazak velikog tandema bio je nenadoknadiv gubitak.
Nažalost, Partizan je uskoro bio grubo sprečen da brani titulu prvaka Evrope. Zbog sankcija koje su isključile jugoslovenski sport iz svih evropskih i svetskih takmičenja, Partizan nije dobio pravo da kao zvaničan evropski prvak učestvuje u Evropskoj ligi. Usledili su teški dani kako za Partizan, tako i za naš sport u celini.
"Božija ruka" Saleta Đorđevića je donela srpskoj klupskoj košarci za sada jedinu evropsku krunu i zauvek promenila život tadašnjoj generaciji "crno - belih" košarkaša. Bila je to kruna svih uspeha trofejnih generacija Partizana, koje su pre istorijske titule evropskog prvaka osvojile tri Kupa Radivoja Koraća i učestvovale na završnom turniru tadašnjeg Kupa šampiona u belgijskom Ganu.
Trijumf na Bosforu 1992. godine lansirao je u evropsku košarkašku orbitu nekoliko sjajnih igrača. Đorđević, Danilović, Rebrača i Lončar su tokom čitave te decenije na naše veliko zadovoljstvo dominirali klupskom i naročito reprezentativnom košarkaškom scenom.
Trofej iz 1992. prva je od sedam titula klupskog prvaka Evrope koje je kao trener osvojio Željko Obradović. Time je on postao najtrofejniji evropski košarkaški stručnjak. Posle Istanbula Partizan je još dva puta učestvovao na Fajnal foru. Bilo je to 1998. u Barseloni i 2010. u Parizu, oba puta zauzevši četvrto mesto i dokazavši da pripada samom vrhu evropske klupske košarke. Nadamo se da će u budućnosti Partizan biti u prilici da se ponovo bori za evropski košarkaški tron i da će nam neki novi Saša Đorđević prirediti još mnogo radosti.
