FK Crvena Zvezda prvak sveta
Ovih dana se navršilo 19 godina od najvećeg uspeha našeg fudbala. Tog 8. decembra 1991. godine Crvena Zvezda je u finalu Interkontinentalnog kupa u Tokiju savladala šampiona Južne Amerike, čileanski Kolo-Kolo sa 3:0 i tako postala klupski prvak sveta.  Ovaj uspeh je predstavljao vrhunac jedne generacije fudbalera koja je samo pola godine ranije osvojila titulu klupskog prvaka Evrope, ali i krunu petogodišnjeg plana čiji je cilj bio osvajanje ovih trofeja. Objedinivši evropsku i svetsku titulu Crvena Zvetda je postala najuspešniji fudbalski tim na ovim prostorima. Jedno je sigurno, put do fudbalskog Olimpa nije bio nimalo lak. Ukratko ćemo se podsetiti šta je prethodilo ovom podvigu.

Sve je počelo još sredinom 80-tih godina prošlog veka  kada su na Marakani počeli da se prave planovi za evropski tron. Zvezda je do tada ostvarivala solidne evropske rezultate (ako ne računamo finale kupa UEFA 1979.godine). Jezgro tima činili su igrači iz njene omladinske škole, uz povremeno dovođenje mladih talentovanih fudbalera iz manjih klubova (uglavnom iz Srbije). Tadašnji rukovodeći ljudi kluba Dragan Džajić i Vladimir Cvetković donose odluku da treba dovoditi i najbolje igrače iz čitave Jugoslavije.

Time bi Crvena Zvezda mogla da parira najjačim evropskim timovima i da bude kandidat za osvajanje evropskih trofeja. U tom periodu (1986-1991.) na Marakanu su dovedeni mnogi sjajni fudbaleri iz čitave SFRJ (Dragan Stojković-Piksi, Dejan Savićević, Darko Pančev, Robert Prosinečki, Dragiša Binić, Siniša Mihajlović...) Kombinacijom ovih asova i najtalentovanijih igrača sopstvenog podmlatka (Stevan Stojanović, Vladimir Jugović, Vlada Stošić...) udaren je temelj timu koji je ostvario najveće uspehe u istoriji kluba.

Trenutak istine dolazi u sezoni Kupa evropskih šampiona 1990/91. godine. Mada je klub bio oslabljen odlaskom kapitena Dragana Stojkovića-Piksija, Zvezda je i dalje imala moćan tim, popunjen dobro na svakoj poziciji. Došlo je vreme da se pažljivo sastavljena ekipa dokaže na najvišoj sceni. Pod vođstvom trenera Ljupka Petrovića Zvezda je konačno stigla do finala u Bariju, rušeći redom svoje protivnike (Grashopers, Glazgov Rendžers, Dinamo Drezden, Bajern Minhen). Tamo je 29. maja 1991. godine  posle boljeg izvođenja jedanaesteraca (5:3) savladala Olimpik iz Marseja i postala prvi klub iz SFRJ koji je osvojio naslov prvaka Evrope.

Tokom leta 1991. godine klub su napustili trener Ljupko Petrović i petorica standardnih igrača: golman Stojanović, Prosinečki, Binić, Marović i Šabanadžović. Međutim, Zvezda je još uvek imala snažan tim i zavidan igrački kadar (Savićević, Pančev, Mihajlović, Belodedić...) Nova lica, pored trenera Vladice Popovića i oporavljenog Gorana Vasilijevića "Maze", bili su Miroslav Tanjga, Ilija Ivić, Milorad Ratković, golman Dragoje Leković.

Nažalost, te 1991.dolazi do početka rata u SFRJ i njenog krvavog raspada. Usledio je početak muka čije posledice i danas oseća naš fudbal. Zbog rata u Hrvatskoj Crvena Zvezda svoje međunarodne utakmice nije mogla igrati u Beogradu. Kao šampiona kontinenta Zvezdu su očekivali dueli u Superkupu Evrope i Tojota Interkontinentalnom kupu u Tokiju.

Iako se evropski Superkup igrao u dva meča, zbog zabrane Uefa da naš tim bude domaćin u Beogradu, sa Mančester Junajtedom je odigrana samo jedna utakmica na Old Trafordu. Iako je Zvezda u potpunosti nadigrala pobednika Kupa kupova, ipak je poražena sa 1:0. Ko zna kako bi se stvari odvijale da se igrao revanš na Marakani. Ovako, zahvaljujući volji moćnika iz UEFA i uticaju politike na sport, evropski Superkup odlazi u ruke engleskog velikana.

Nije bilo mnogo vremena za tugovanje jer sledeći korak je bio "osvajanje sveta". Priliku da godinu okonča drugim međunarodnim trofejom Crvena Zvezda je potražila u Tokiju. Uz finale u Bariju, ovo je svakako bila najvažnija utakmica u istoriji kluba i veliki ispit za ovu generaciju. Tojota Interkontinentalni kup se već decenijama igrao na neutralnom terenu u Japanu, gde su se sastajali prvaci Evrope i Južne Amerike.

Zvezdin rival bio je čileanski Kolo-Kolo, osvajač kupa Libertadores te godine. Trener Čileanaca bio je tada Mirko Jozić, koji je 1987. godine kao selektor omladinske reprezenacije Jugoslavije upravo u Čileu osvojio svetsku titulu. Bio je to plus za južnoameričku ekipu jer je njihov trener odlično poznavao jugoslovenski fudbal. Međutim, na klupi crveno-belih sedeo je Vladica Popović. Kao specijalista za južnoameričke ekipe (radio je kao trener u Venecueli i Kolumbiji), uspeo je u potpunosti da pripremi svoj tim za finale. A sve ostalo je već istorija.

Crvena Zvezda je igrala u sledećem sastavu: Zvonko Milojević, Duško Radinović, Goran Vasilijević, Vladimir Jugović, Miodrag Belodedić, Ilija Najdoski, Milorad Ratković, Vlada Stošić, Darko Pančev, Dejan Savćević i Siniša Mihajlović. Početak utakmice nije mogao biti bolji. Zvezda je povela već u 19. minutu kada je Vladimir Jugović posle idealne asistencije Dejana Savićevića postigao prvi od svoja dva pogotka.

Čileancima nije pomogao ni igrač više na terenu, jer je kapiten Zvezde na toj utakmici Dejan Savićević, u finišu prvog poluvremena (43. minut) dobio crveni karton. Iako oslabljena, Zvezda se u drugom poluvremenu uspešno branila i strpljivo vrebala priliku za pogodak. Odlučujući trenutak odigrao se u 59. minutu kada je posle gužve u protivničkom šesnaestercu ponovo najspretnije reagovao Jugović za vođstvo od 2:0. Treći gol je posle brzog kontranapada i asistencije Siniše Mihajlovića postigao Darko Pančev u 73. minutu. Kolo-Kolo je bio na kolenima i Zvezda je rutinski privela utakmicu kraju.

Usledilo je veliko slavlje. Bio je to veličanstven uspeh koji je toj generaciji "crveno-belih" asova obezbedio večno mesto u istoriji našeg fudbala. Ono po čemu će se pamtiti ovo finale u  Tokiju jeste maestralna partija tada najmlađeg Zvezdinog prvotimca Vladimira Jugovića. Ovaj meč ga je definitivno proslavio i predstavljao je odskočnu dasku za njegovu buduću bogatu inostranu karijeru. Njegova dva pogotka i briljantna igra na celom terenu doneli su mu nagradu u vidu automobila Tojota, namenjenu najboljem igraču utakmice. Takođe, pobeda od 3:0 predstavljala je najubedljiviji trijumf jedne evropske ekipe do tada u duelima protiv Južnoamerikanaca.

Osmog decembra 1991. godine Crvena Zvezda je ostvarila sve što jedan fudbalski klub može da ostvari: bila je šampion Evrope i sveta. Nikad ranije, a ni kasnije, tako nešto nije ostvario nijedan tim iz ondašnje Jugoslavije, niti današnje Srbije. Malo je verovatno da će ijedan klub sa istoka Evrope to ostvariti u budućnosti. Nažalost, raspad SFRJ i događaji vezani za to uzimaju svoj danak. Slobodno možemo reći da je FK Crvena Zvezda jedan od najvećih gubitnika zbog toga. Ko zna da li bi se generacija iz Barija i Tokija, da je ostala na okupu, zaustavila samo na ova dva trofeja. Ovako, ostaje nam samo lepo sećanje i nostalgija za tim danima.
 
Autor: Darko Paripović
Objavljeno: 10.07.2014.


LISTA KOMENTARA
Trenutno nema komentara u sistemu

OSTAVITE VAŠ KOMENTAR
Ime:
Prezime:

Tekst komentara:
POGLEDAJTE JOŠ I...
+ O nama
+ Kontakt
+ Pravna pouka
+ Uslovi korišćenja
+ Postanite saradnik
+ Često postavljana pitanja

AKCIJE
Ako podjednako volite sport i da pišete o njemu, odnosno znate nešto novo i zanimljivo o nekoj sportskoj temi,  a uz to želite da svoje znanje iz oblasti sporta nesebično podelite sa drugima, javite nam se. Čekamo Vas!
Zanimaju Vas informacije o određenoj sportskoj manifestaciji (turniru, prvenstvu, akciji, seminaru, itd.), pogledajte najave aktuelnih sportskih manifestacija u okviru našeg Sportskog kalendara...
Ukoliko vodite neku sportsku organizaciju (savez, klub, asocijaciju i sl.) ili ste organizator neke sportske manifestacije (turnir, akcija, seminar, sl.) i želite da je medijski promovišete, odnosno sa njom upoznate širu javnost, Savremenisport.com može postati Vaš Medijski partner...
Osetite deo atmosvere sa najzanimljivijih već održanih sportskih manifestacija putem slika koje smo zbog Vas zabeležili u okviru Foro galerije...
           


Copyright © 2007 - 2017 Savremenisport.com - Sva prava zadržana.
Solution by Gavrilo Belaćević | Design by Zlatko Lukić