Olimpijske igre (OI), (engl. Olympic Games) su međunarodni sportski događaj, podeljene na letnje i zimske sportske događaje, i zimske i letnje Olimpijske igre održavaju se svake četiri godine. Do 1992, održavane su iste godine, a od tada se održavaju razdvojeno svake dve godine. Nekada se nazivaju i Olimpijadom, kako je u antičkoj Grčkoj nazivano razdoblje između dveju olimpijskih igara. Antičke Olimpijske igre su počele 776. p. n. e. u Olimpiji, u Grčkoj, i održavale su se sve do 393. n. e. Na početku održavane samo u antičkoj Grčkoj, olimpijske igre su oživljene krajem 19. veka delovanjem francuskog barona Pjera de Kubertena. Na njegov predlog je u Parizu 23. juna 1894. osnovan Međunarodni olimpijski komitet (MOK) a prvi predsednik tog tela bio je Grk Demetrios Vikelas. Te igre, zvane "Igre I olimpijade".
Prve olimpijske igre modernog doba održane su 1896. godine u Atini, i otada se održavaju svake četiri godine osim u vreme prvog i drugog svetskog rata. Prve Zimske olimpijske igre održane su u Šamoniju u Francuskoj, 1924. godine. Nekoliko meseci pre olimpijskih igara trkači, uglavnom bivši sportisti, istaknuti pojedinci ali i mnogi građani, olimpijskom bakljom prenose štafetno olimpijski plamen od drevne olimpije do mesta svečanog otvaranja na olimpijskom stadionu. Zimske olimpijske igre su se održavale takođe kao i letnje, svake četiri godine, iste godine, zaključno do 1992. godine i igara u Albervilu u Francuskoj, kada je, zbog glomaznosti olimpijskog programa, ali i zbog zahteva moćnih TV kuća odlučeno da se razdvoje termini održavanja letnjih i zimskih igara, pa su prve sledeće Zimske olimpijske igre održane 1994. godine u Lilehameru u Norveškoj.
Antičke olimpijske igre
Pravi izvori o nastanku antičkih Olimpijskih igara su izgubljeni u vihorima vekova, ali kruže mnoge legende i predanja o njihovom nastanku. Jedna legenda govori da je igre ustanovio sam Zevs kao proslavu svoje pobede, u bici za vlast, nad ocem Hronosom. Druga kaže da je Herakle jednom pobedio u jednoj trci u Olimpiji pa je odlučio da se na tu uspomenu svake 4 godine održavaju takve trke. Međutim, osim igara u Olimpiji održavale su se i druge "konkurentne", i slične igre. To su bile Panateneje, Pitijske, Nemejske i Istmijske igre, ali su Olimpijske igre, spletom političkih okolnosti, nadvladale 572. p. n. e. Sve te priče u vezi sa antičkim igrama dovode se u vezu sa starogrčkim pojmom Olimpijskog primirja, kada su, prema legendama, grčke državice prekidale međusobna neprijateljstva za vreme trajanja igara.
A prvi verodostojan zapis o održavanju Igara u Olimpiji datira iz 776. p. n. e., iako nije sigurno da su to bile i prve igre u antičkoj Grčkoj. Neki istoričari su skloni zaključiti da su se slična takmičenja povremeno održavala čak i od 13. veka pre nove ere. Napočetku su igre bile uglavnom događaj lokalnog značaja, a do XV antičkih Olimpijskih igara održavala se samo jedna disciplina - trka na 1 stadija (nešto manje od 185 m). Onda je dodana trka na 2 stadija, a prva dugoprugaška trka, na 24 stadija (u metričkom sistemu 4420 m), održana je 720. p. n. e. Ubrzo se je počeo povećavati i broj sportova: 748. p. n. e. uveden je pankraton (kombinacija boksa i rvanja), 708. p. n. e. klasično rvanje i petoboj, 688. p. n. e. pesničenje (kao današnji boks), 689. p. n. e. godine trke kočija, itd. Bilo kako bilo, igre postaju sve važniji momenat u istoriji antičke Grčke, dostižući svoj vrhunac tokom 6. i 5. veka p. n. e.
Olimpijske igre su takođe imale veliki verski značaj, održavane su u slavu vrhovnog boga Zevsa kome je podignuta veličanstvena statua u Olimpiji. Broj disciplina ubrzo je narastao do dvadesetak, a same igre su se održavale nekoliko dana. Olimpski pobednici su uskoro postali osobe sveopštog poštovanja, prilikom povratka u rodni grad, ako je trebalo, rušili su se i delovi gradskih bedema da bi mogli ući s pratnjom, te bi bili opevani pesmama i podizali bi im se spomenici, a njihovi uspesi bili su i materijalno nagrađivani (raznorazne beneficije, oslobođenje od poreza, itd). Ustalio se ritam održavanja igara - svake četiri godine, a vreme između prošlih i budućih igara prozvano je Olimpijadom. Stari Grci su te periode -Olimpijade koristili i kao jednu od metoda brojanja godina.
Igre su polako gubile važnost tokom rimske vladavine nad Grčkom iako su i tada imale veliki ugled i značaj. Međutim s jačanjem hrišćanstva, a pogotovo kad je ono postalo državna religija (391. godine) Olimpijske igre su sve više smatrane slavljenjem paganskih božanstava i ostacima paganskih rituala, pa je konačno 393. godine rimski car Teodosije ukinuo Olimpijske igre, prekinuvši tako gotovo 12-vekovnu istoriju ovog sportskog događanja.
Oživljavanje Olimpijskih igara
Olimpijski duh i uzvišena Olimpijska ideja nisu umrli 393. godine. Već su u XVII veku u Engleskoj počele da se održavaju sportske priredbe izdaleka nalik drevnim starogrčkim igrama. Tokom sledećih vekova slična sportska događanja organizovana su i u Francuskoj i Grčkoj, ali to su bila mala takmičenja, bez ikakvog međunarodnog značaja. Zanimanje za oživljavanje Olimpijskih igara raslo je kako su iskopavanjima nemačkih arheologa, sredinom XIX veka otkrivani ostaci antičke Olimpije. Nekako u isto vreme baron Pjer de Kuberten istraživao je razloge francuskog poraza u Francusko-pruskom ratu (1870-1871). On je zaključio da je razlog poraza u tome što francuski vojnici nisu imali potrebnu fizičku pripremljenost pa je nastojao to poboljšati.
U Kubertenu je istovremeno zaživela želja o zajedništvu među narodima, želja o takmičenju svetske mladosti, na sportskom, a ne na bojnom polju. Tako je ideja o oživljavanju Olimpijskog duha dobila svoj najdublji smisao. Na kongresu na pariskom univerzitetu, Sorboni, održanom od 16. jula do 23. jula 1894. godine on je izneo svoju ideju pred međunarodnim auditorijumom, i uspeo je. Poslednjeg dana kongresa odlučeno je da se prve Olimpijske igre modernog doba, tj. igre prve Olimpijade, održe 1896. godine u Atini, u njihovoj domovini Grčkoj, gde su i rođene pre 2672 godine. Radi organizacije igara utemeljen je Međunarodni olimpijski komitet (MOK), a Demetrius Vikelas je, kao pripadnik Grčkog naroda, dobio čast da mu postane prvi predsjednik.
Letnje olimpijske igre 1896., igre prve olimpijade modernog doba, bile su uspešne. Održane su od 5. aprila do 14. aprila 1896. Iako je učestvovalo samo 285 sportista (samo muškarci) iz 13 država, a koji su se takmičili u 9 sportova i 43 sportske discipline, bilo je to najveće međunarodno sportsko takmičenje ikada održano (ne treba zaboraviti da su se na antičkim Olimpijskim igrama takmičili samo Grci). Grčke vođe i Grčka javnost bili su, s pravom, ushićeni i očekivali su da će imati monopol nad igrama, tj. očekivali su da će se Olimpijske igre, kao nekad, održavati samo u Grčkoj, ali MOK je odlučio drugačije, pa su igre II Olimpijade održane 1900. u Parizu, u Francuskoj. Ove igre su bile i mnogo veće: 24 zemlje učesnice, 1225 sportista, među njima 19 žena.
Inače, čuveno olimpijsko geslo: brže, više, jače (lat. Citius, altius, fortius), koje je u stvari postalo moto Olimpijskih igara nije ostalo iz antičkog doba nego je to u svom govoru, prilikom osnivanja školskog sportskog društva u školi u kojoj je bio upravnik, izrekao prijatelj barona de Kubertena, dominikanac, otac Henri Martin Didon. I "utešno" geslo "nije važno pobediti, važno je učestvovato", koje se, pogrešno, pripisuje samom Pjeru de Kubertenu, je takođe "autorsko delo" jednog crkvenog čoveka - na misi za učesnike Olimpijskih igara u Londonu 1908. Izrekao ga je pensilvanijski biskup Etelbert Talbot.
Moderne Olimpijske igre
Nakon početnog uspeha, Olimpijske igre su imale poteškoća. Igre održane u Parizu, 1900. i Sent Luisu, 1904. bile su u senci, bolje reći bile su privezak svetskim izložbama koje su u tim gradovima tada održavane. A i samo trajanje tih Olimpijskih igara govori dosta: one u Parizu trajale su pet i po meseci, a one u Sent Luisu uslovno rečeno "manje" - nešto preko četiri meseca i dvadeset dana. Kako Englezi ne bi bili "gori" od Francuza četvrte igre, održane u Londonu, trajale su od 27. aprila do 31. oktobra 1908, dakle preko 6 meseci, što je za današnje pojmove neshvatljivo. Trajanje igara tako je variralo, neke su trajale kraće, neke duže - da bi se sa igrama u Los Anđelesu 1932; i u Berlinu 1936; ustalilo vreme trajanja igara na današnjih 15 dana.
U spomen na prve Igre iz 1896. održane su, takođe u Atini, 1906. godine, na njihovu 10. godišnjicu, tzv. "međuigre" (engl. Int?rcalated games). Iako su i te igre organizovane od strane MOK, taj isti MOK ih ne ubraja među ostale "redovne" Olimpijske igre nego više kao neku jubilarnu proslavu. Ima, međutim, mnogih savremenih istoričara Olimpizma koji se zalažu za to da i te igre budu smatrane zvaničnim Olimpijskim igrama. Svejedno, iako nepriznate kao službene, i te su igre doprinele popularizaciji i širenju olimpijskog pokreta.
Zimske Olimpijske igre
Kad je utemeljen MOK, jedan od predviđenih sportova bilo je i klizanje na ledu, a prvo takmičenje takvog tipa, održano na igrama 1908. u Londonu, bile su četiri discipline umetničkog klizanja. Predloženo je osnivanje posebnih zimskih igara, ali je ta ideja minirana glasovima Skandinavaca koji su protežirali svoje "nordijske igre". Ipak neke discipline zimskih sportova bile su uvrštene u program igara 1916. godine u Berlinu (koje nisu održane) i onih 1920. u Antverpenu. A onda je, 1924. godine u Šamoniju u Francuskoj pod pokroviteljstvom MOK, a u sklopu Zimskih olimpijskih igara 1924. prvo organizovan "Međunarodni vikend zimskih sportova" koji je postigao uspeh, pa je spedeće, 1925. MOK odlučio da ustanovi posebne Zimske Olimpijske igre koje će se održavati nezavisno od Letnjih Olimpijskih igara. Na zasedanju MOK, 1926; odlučeno je da se ta sportska manifestacija održana 1924. godine računa kao Prve Zimske olimpijske igre.
Do 1992, i letnje i zimske Olimpijske igre održavane su iste godine, a onda je, iz navedenih razloga, MOK odlučio da ih "razdvoji". Zbog toga su sledeće Zimske Olimpijske igre 1994., održane samo dve godine posle prethodnih igara.
Olimpijski pokret
Brojne organizacije su uključene u organizaciju Olimpijskih igara. One zajedno čine Olimpijski pokret. Pravila i načela po kojima deluju regulisana su Olimpijskom poveljom.
Na čelu Olimpijskog pokreta je Međunarodni olimpijski komitet (MOK). MOK bi se mogao nazvati, "vladom" olimpizma - on brine o predstojećim pitanjima i donosi važne odluke kao što su izbor grada domaćina Olimpijskih igara, program igara i druge odluke.
Tri grupe organizacija deluju i rešavaju pitanja iz svoje nadležnosti:
Međunarodne sportske federacije su najviša tela u datom sportu, (npr. FINA u plivanju, FIBA u košarci, FIFA u fudbalu, itd).
Nacionalni olimpijski komiteti, svaka zemlja članica ima svoj olimpijski komitet Svaki Olimpijski komitet pojedine zemlje članice zastupa u svojoj zemlji Olimpijski pokret, unapređuje njegova načela i pravila, pa se može reći da, ako je MOK "vlada" Olimpizma, onda su nacionalni olimpijski komiteti njegovi "ambasadori" u svojim zemljama.
Organizaconi komitet olimpijskih igara formira nacionalni olimpijski komitet one zemlje članice koja dobije organizaciju igara. Organizacioni se komitet raspušta nakon obavljenog zadatka tj. po završetku Olimpijskih igara (ne samim zatvaranjem igara, nego sređivanjem celokupnog bilansa upravo održanih igara). Međutim, njegov zadatak odmah nastavlja Organizacioni komitet one države koja organizuje naredne Olimpijske igre.
Olimpijska znamenja
Olimpijski pokret koristi mnoga znamenja i simbole, od kojih mnoga predstavljaju ideje i ideale koje je Pjer de Kuberten imao u svojim vizijama. Svakako najpoznatiji simbol su Olimpijski krugovi. Ovih pet međusobno povezanih krugova predstavlja jedinstvo pet naseljenih kontinenata (Afrika, cela Amerika, Australija, Azija i Evropa), a boje tih krugova (s leva na desno: plava, žuta, crna, zelena i crvena) izabrane su jer svaka država sveta ima na svojoj nacionalnoj zastavi bar jednu od tih boja. Olimpijski krugovi se nalaze i na Olimpijskoj zastavi koja se podiže, viori i spušta prilikom otvaranja, trajanja, odnosno zatvaranja Olimpijskih igara, a u Olimpijski stadion se unosi dok se svira svečana Olimpijska himna. Službeni Olimpijski moto je latinski izraz: brže, više, jače (lat. Citius, Altius, Fortius).
Kubertenovi ideali su, verovatno, najbolje opisani u Olimpijskoj izjavi:
"Najvažnije na Olimpijskim igrama nije pobediti, nego učestvovati, kao što ni u životu nije najvažnija pobeda nego borba. Velik je čovek onaj ko ne osvaja nešto bez časne borbe."
Olimpijski plamen pali se u grčkoj Olimpiji, i to ne bilo kako, već sunčevom svetlošću uz pomoć konkavnog ogledala. Zatim tako nastali plamen, na Olimpijskoj baklji nose hiljade maratonaca, štafetno, preko svih kontinenata, do grada u kojem će se održavati Olimpijske igre, i na kraju, do istaknutog mesta na olimpijskom stadionu na kom će plamen, upaljen u drevnoj Olimpiji, goriti za sve vreme održavanja igara.
Olimpijski sportovi
Samo je pet sportova bilo zastupljeno na Olimpijskim igrama od 1896. godine. To su atletika, biciklizam, gimnastika, mačevanje i plivanje. Tu bi spadalo i veslanje, jer su veslačka takmičenja trebalo je da se održe na prvim igrama, ali nisu zbog lošeg vremena.[9] A na Zimskim olimpijskim igrama su stalni sportovi alpsko skijanje, skijaško trčanje, umetničko klizanje, hokej na ledu, nordijska kombinacija, skijaški skokovi i brzo klizanje. Treba napomenuti da su umetničko klizanje i hokej na ledu bili na rasporedu nekih Olimpijskih igara i pre uspostavljanja posebnih, Zimskih igara.
Proteklih godina MOK je, naročito zbog mlađih gledalaca, uveo i neke nove atraktivne sportove kao što su snoubording i odbojka na pesku. Do 1992. godine, u cilju atraktivnosti, povremeno, a i privremeno su uvođeni novi, demonstracioni sportovi, obično po jedan, po izboru zemlje organizatora igara. Cilj je bio da se zainteresuje uglavnom domaća publika kojoj su ti sportovi bliski. Pobednici u ovim demonstracionim sportovima nisu sticali titulu Olimpijskog pobjednika.
