_vrlina-kosarke.jpg "Vrlina košarke")
Košarka, kao kategorija igre, u savremenom svetu nema refleksiju u onom obliku u kojoj je njena hriscanska poslanica. Kako je koncept razuma nadvladao koncept časti, instrumentalistička pozicija košarke podstiče na stvaranje navika umesto da svojom delatnošću oblikuje i reprodukuje ljudske fantazije zasnovane na mitološki istinitom izrazu shvatanja sveta i njegovih božanskih uzroka.
U stanju bezukusne eklektike, gde se sadržaj tradicionalnog znanja pokušava interpretirati u savremenoj formi korisnosti, može se ustanoviti izvesno odsustvo vrline u razumevanju istinskih činjenica stvarnosti, vrline koja može biti pouzdan orijentir ili imerativ na koji način treba delovati. Košarka svakako simbolički predstavlja načelnu usmerenost ka zajedničkim vrednostima utemeljenim na vrlini, otuda i težnja da dobro kojem težimo i koje je samo po sebi tegobno mora biti utemeljeno na odnosu vrline i znanja.
Pojam vrline se u svom izvornom obliku pojavljuje kroz mitološki izraz u najranijem dobu civilizacije. Izražavao je objektivno postojanje u vanvremenskom, oponašanje vrlina junaka gde se ulazi u svet idealnih uzora čije osobine bude najbolje snage u čoveku, gde se ukazuje na egzistencijalnu vrlinu pravičnosti i reda. Svakako, forma imaginarnog postavlja pitanje istinitosti vrlina junaka, ali košarka potvrđuje da se u neadekvatnoj formi nalazi istinski sadržaj. Sadašnjost ukazuje na predstavu da se vrlina ogleda u nekorisnosti, odnosno da je lažna bajkovitost mita primerena dečijem uzrastu i da je načelno neprihvatljiva u obrazovanju kao sistematičnom sticanju i prenošenju znanja.
Ono što je zaista bitno i plodotvorno sadržano je u ideji obrazovanja, ali se postavlja pitanje da li je obrazovanje dovoljan uslov za sticanje vrline. Da li se vrlina poseduje ili se posebnim sistemom aktivnosti može ostvariti? Prenošenje i sticanje "košarkaškog znanja" dobija oblik veštine koja se stiče, forme u kojoj se ostaje na površnosti delovanja pri čemu je nemoguće utvrditi proces sticanja vrline putem obrazovanja. U savršenoj metafori poretka i delovanja, košarka podrazumeva postojanje osnovnih oblika vrline oličenih u umerenosti, razboritosti, pravičnosti i pobožnosti. Zato možemo ustvrditi da se oblici vrline moraju naći u svakom od nas, pitanje je načelne usmerenosti ka vrlini koja podstiče i zahteva od nas da ne odstupimo od nje. U ovom slučaju zaključak je da se vrlina može naučiti.
style="display:block; text-align:center;"
data-ad-layout="in-article"
data-ad-format="fluid"
data-ad-client="ca-pub-3680394444982515"
data-ad-slot="6919562611">
Realnost ukazuje da je znanje o vrlini podložno zaboravu i da je rezultanta zabrinjavajuća. Praksa pokazuje da nedostatak hrabrosti u ispoljavanju vrline vodi u besmisao delovanja naročito kroz bezbroj opomena u vidu zamene tradicionalnog pogleda na svet novovladajućom formom mišljenja gde se ne pravi razlika između veštine i vrline. Veština košarke jeste potvrđena u mogućnosti ispoljavanja vrline, ali se ispostavilo da savremeno poimanje njenog smisla nije u skladu sa mišljenjem da obrazovanje i vaspitanje podstiču delovanje u skladu sa vrlinom. Sada već možemo izraziti potpunu sumnju da oni mogu predstavljati garanciju za posedovanje moralnih vrednosti. Veština podrazumeva da postoji stručnjak koji poseduje znanje i da ispoljavanje te veštine dovodi do očekivanih posledica. Iskustvo nam govori da se u prethodnom periodu moglo govoriti o posledicama koje su doprinele izlasku iz isključivih jednostranosti dajući nov kvalitet svim aktivnostima koje su zadovoljavale moralne i utilitarne zahteve košarke.
Moderna uznemirenost i neizvesnost rezultata nema snagu da prevaziđe sopstvena ograničenja ukoliko se ne oslobodi mimikrije društvene stvarnosti u okviru koje se ugled i čast stiču veštinom zasnovanom na odsustvu morala. Otvara se pitanje da li se radi o tendenciji zaborava, odnosno da li se vrlina svesno stavlja na marginu napuštajući znanje o njoj samoj. Vrlina je prirodna i samoispoljavajuća sposobnost svih nas, ona je potencijalno data i samo delovanje u skladu sa vrlinom ipak možemo postaviti u proces obrazovanja i vaspitanja kao njenog ispoljavanja.
Temelj vrline možemo tražiti u porodici, obliku ispoljavanja istinskih vrednosti van društvenog ugovora, naravno pod pretpostavkom da je roditelji imaju pošto se dešava paradoksalna situacija da roditelji urade mnogo toga suprotno vrlini vođeni ciljem da njihova deca dostignu vrlinu. Reč je o prevazilaženju generacijskih razlika koje imaju karakteristiku privrženosti različitim principima ispunjavanja svrhovitog života. Košarka svojom mitologičnošću i pravičnošću ukazuje na postojanje stida kao emocionalnog stanja koje prati vrlinu i da je u osnovi njene strukture razumevanje istine kao objektivno postojećeg merila. Prometej je ukrao vatru, ali ne i vrlinu. Ona je ostala kod Zevsa.
