_strategija-i-taktika-u-kosarci.jpg "Strategija i taktika u košarci")
Apstraktnost naslovnih termina ukazuje na opravdanost iskonskog motiva da se ukupno ljudsko iskustvo očita u vidu rezultata, tačke konvergencije u obliku realne refleksije. Predmet mišljenja jeste košarka, odnosno razmatranje opštih pitanja šta treba uraditi u svrhu žarko željenog rezultata i iznalaženje optimalnog modusa razmišljanjem kroz simboliku. Ulazeći u polje beskrajnih mogućnosti, igra započinje u uslovima gde motiv "realizuje" svoj smisao vraćanjem u prvobitnost, ili, da strategija i taktika oblikuju opšte uslove tako da "igra na terenu" i rezultat moraju da izgledaju kao da nije uloženo nimalo truda, znanja i neurona. U pogledu strategije ostajemo u sferi forme, polju koje svojom slojevitošću i kompleksnošću preusmerava mišljenje na taktiku, odnosno na potrebna znanja i veštine dovoljne za harmoniju kojom se dostiže očekivani rezultat.
Romantičarska priroda košarke nesumnjivo ometa racionalnu primenu zamišljenog, naročito u uslovima grozničave užurbanosti u postizanju rezultata. Ipak, pošto početak igre zahteva više akcije od promišljanja, a na osnovu definisane strategije i realne svesti o taktičko -tehničkim sposobnostima, pristupamo holodinamičkom procesu u kome individualna taktička sposobnost komunicira sa ekipom i grupom kroz simboliku različitih pojavnih oblika. Proces je naravno nelinearan, celina svoj smisao izražava kroz ekipu do igrača. Ukupan utisak se svodi na uočavanje "rezultata bez rezultata", stoga se čini da je potrebna snažna mentalna predstava o realnoj taktičkoj pripremljenosti. To prvenstveno znači modifikovanje strategije u permanentnom odvijanju, odnosno samokritični osvrt na neispravljene propuste usled kojih svaka taktika pada u besmisao.
Nedostatak rezultata u svim sferama i na svim nivoima stvara kontradiktornu sliku prema kojoj ispada da je srpska košarka svedena na "ne ljuti se čoveče", na igru čiji infantilno-minimalni nivo primene taktike nalazi svoj smisao u obesmišljavanju akcija oponenta. Primena pasivne taktike, kada je namera kontrola inicijative protivnika da bi se prešlo u kontranapad, svakako je poželjan, ali je polje mogućnosti nesumnjivo manjeg obima od aktivne taktike kojom se dobija prilika da se nametanjem sopstvenih uslova protivnik usmeri na prilagođavanje. Za to je potrebna taktička priprema prema kojoj se traži prigodan metodološki izbor radi postizanja rezultata. Čini se da neophodan izbor mora započeti sa preispitivanjem uslova izvođenja taktike, potpune i studiozne analize takmičarskog iskustva, prevazilaženjem trenutnosti stalnom obnovom znanja stavljajući ga u analoški red jer je utisak da se srpska košarka nalazi na nivou učmalosti. Kao da nedostaje znanje disciplinovanog uma, kao da je po sredi besomučno kolebanje.
style="display:block; text-align:center;"
data-ad-layout="in-article"
data-ad-format="fluid"
data-ad-client="ca-pub-3680394444982515"
data-ad-slot="6919562611">
data-ad-layout="in-article"
data-ad-format="fluid"
data-ad-client="ca-pub-3680394444982515"
data-ad-slot="6919562611">
Podsticanje aktivnog operativnog mišljenja oslobađa od neizvesnosti, pojačava stabilnost i promišljenost u (ne) očekivanim situacijama i omogućava svakom pojedincu (to se odnosi na sve aktere taktičkog planiranja) da samostalno utvrdi i kreira mogućnost realizacije. Možda bi trebalo da konsultujemo "staru školu", da naučimo kako se postiže maksimum smirivanjem ljudske prirode u stresnim uslovima. Evidentno je da nivo fizičke pripremljenosti nije kritičan, problem se javlja u okviru nedovoljno razvijenih veština predviđanja protivničkih akcija, "perifernog vida", sposobnosti raspodela mentalne snage i nadasve usvajanje protivnikovih vrlina.
Dovoljnost rezultata u domaćim okvirima direktno implicira rezultat na svetskim takmičenjima, stoga bi se moglo ukazati na primenu specifične strategije i taktike pri čemu se taktička zamisao svodi na predviđanje mogućnosti i na taktički plan pri kome do izražaja dolaze veštine trenera, igrača i menadžera, ponovo, radi adekvatnog rezultata. Taktičke aktivnosti ukazuju na odsustvo volje, na odsustvo želje da se unapredi znanje kroz literaturu i iskustvo kvalitativnog autoriteta. Da li to znači da smo stigli do tačke kraha kada se održava trenutno stanje opravdano okolnostima koje imaju snažan uticaj, ali ne i presudan?
Zapanjujuća je činjenica da smo svedoci taktike apriori, reagovanja na osnovu i isključivo na osnovu ustaljenih pravila bez improvizacije. Nije li košarka improvizacija koja ne može garantovati uspeh, ali obezbeđuje samopouzdanje i veru u pobedu. Paradoksalno izgleda situacija gde u "zemlji kosarke", zemlji vrhunskih ekipnih i pojedinačnih dostignuća, imamo određeni vid ničim izazvane stagnacije. Deduktivno dolazimo do problema neracionalnog i neefikasnog sprovođenja taktike, sve usled nedostatka tehnike. Realna tehnika govori da nismo savladali gradivo, dok je zamišljeni oblik idealne tehnike, koji se inače nikada u potpunosti ne ostvaruje, apsolutno poželjan upravo iz razloga aktivne imaginacije koja donosi mnoštvo mogućnosti. Dobronamerna kritika nikako ne znači da će se aktivitet preseliti u donošenje sudova po ostvarenju, mada smo sigurni da je stanje nedovoljno.
Sigurno je da posedujemo bazičnu veštinu, potrebni su nam dopunski časovi radi razrade tehničkih detalja izgubljenih u protoku. Potrebna nam je stabilnost i efikasnost, interaktivni komparativni metod u okviru koga se preuzimaju individualna taktička rešenja koja se pretvaraju u podudarnosti potrebne za uživljavanje u taktiku celine, sve radi rezultata. Uslov je da znamo kuda idemo.
