Od antitalenta za sport do zaljubljenika u trčanje

Ja sam antitalenat u svim sportovima. Lopte se i dan danas plašim. Kada krene prema meni, ja zaštitnički stavim ruke umesto da je obuhvatim i bacim u koš ili prebacim preko mreže na protivničku stranu. A što se trčanja tiče, tu sam oduvek bila slabašna… Hajde ni to nije toliko bitno koliko sam bila presmešna sama sebi a i drugima dok trčim. Zauzela bih neki čudan, neprirodan trkački stav. Trčala sam kada sam morala, na primer, na fizičkom ako sam imala malo zahtevnijeg profesora.

Spletom slučajnih okolnosti, trčanje i ja smo se ponovo susreli. Ovoga puta na moj zahtev.

Tokom prve godine studiranja u Beogradu, generalno, sam se slabo kretala. To kretanje se svodilo na ulazak i izlazak iz jednog u drugi gradski autobus, te odlučih da se malo pokrenem tokom leta. Krenem ja voljna i željna da trčim, kad vidim ide mi. Bude nekad jako teško, ali ide. Prvi dan treninga, drugi dan… Dođe i 4,5,6… i nakon 7 treninga nećete verovati pretrčim 11 km! Kako, pitate se? verujte mi i ja se pitam. Shvatam, da tu nema mnogo razmišljanja. Tu, nastupa srce, volja, želja i borba. Glavu nekada treba isključiti da vam ja kažem.

Tako sam nakon tih 11 km prešla na 21 km i to dva dana nakon mog podviga. Sasvim slučajno, spontano i potpuno neplanirano. Došla sam na trku koja je organizovana u Kuli, u tatinu čast povodom njegovog stotog maratona. Ja sam toga dana htela da trčim, čisto da podržim trku. Prijavila sam se za polumaraton kako bih bila upisana kao jedan od učesnika, ne planirajući, ni ne razmišljajući da će ova trka upravo biti moj prvi polumaraton. Nisam razmišljala o kilometrima, niti koliko ću uopšte uspeti da istrčim. Tata mi je prstom pokazao na jednog starijeg čoveka Draga Kneževića, koji je trčao maraton  i predložio da njega pratim i da trčim koliko god budem mogla.

On je poznavao mene i moju “brzinu“, dok ja nisam imala pojma niti osećaj koliko bi trebalo i koliko je to trčati 6 minuta po kilometru, a to sam tada upravo i mogla, a i koji sekund brže sam zapravo išla. Sada, kada poznajem te brzine i imam osećaj kada usporim makar malo ili ubrzam, priznajem da sam tada bila u odličnoj kondiciji, zaista se čudim da sam tako dobro išla. To samo govori koliko mi ljudi previše razmišljamo o nekim stvarima i na taj način blokiramo svoje mogućnosti, a da toga nismo ni svesni.

Prepustila sam se i startovala trku, uživajući u svakom momentu. I tata je bio u pravu, odgovarao mi je ritam tog čike. Sve je išlo super. Bio je to avgust mesec, poprilično toplo, ali je trka bila većim delom u hladu, a i kasnije je startovala. Postojala je samo jedna okrepna stanica sa vodom, nije mi to predstavljao problem, jer, tokom svojih treninga nisam nosila vodu i navikla sam se na to da istrpim i da utolim žeđ nakon treninga, a i moje trčanje nije toliko dugo trajalo da bi me dovelo do kriznog stanja dehidracije, ali i u takvom slučaju stala bi i zamolila nekog za vodu ili našla neku česmu…

Tokom trke, osećala sam se zaista sjajno. Pozitivni ljudi oko mene - trkači na stazi koje nisam poznavala, su svojom energijom činili da se osećam još bolje. Publike je bilo vrlo malo, par ljudi, mada mi to nije uopšte kvarilo raspoloženje, niti je uticalo na trku. Na ovoj trci niko nije gledao na medalje, niko nije gledao na nagrade, niti je očekivao bilo kakvu korist. Ovde su se ljudi okupili da se istinski druže, podrže mog tatu, uživaju… Što je ovoj trci dalo posebnu čar, trku za večno pamćenje i najlepšu uspomenu…

Kada sam dostigla 11 kilometara, uhvatila me je kriza, osećala sam nekakvu težinu, jer je to bila moja najduža distanca ikad. Samo sam osećala da mi je jako teško, nisam imala nikakve bolove, nikakve upale… Tu je bila podrška grupice sa kojom sam išla i trkača Draga, koji mi je samo rekao: “Ne brini, ne razmišljaj, sve to prođe, videćeš”. Poslušala sam ga, prestala sam da razmišljam o tome koliko mi je teško… Nastavila sam dalje i samo išla, išla… A kriza, kako se pojavila, tako je i nestala sama od sebe. Osećaj težine je prošao što je za mene bilo veliko olakšanje, jer tako nešto prvi put proživljavam i nisam znala šta će sa mnom biti, da li će mi se nešto loše dogoditi. Verujem da je to bio samo neki klik u glavi, strah moje podsvesti da li će mi se nešto desiti ako nastavim dalje od mog “limita”, pa je telo moju brigu tako signaliziralo... Kako kaže moj tata: “Dok god ti možeš da pričaš i trčiš, tebi uopšte nije teško”.

Shvatam da je kod trčanja, kao i u životu, nekada teško. Mi smo ti koji ćemo se boriti sa tim, gledati na to na svoj način i truditi da nastavimo dalje iako je teško. Nema predaje.

Nakon 2h:03 min, stižem na cilj, sestra me dočekuje, a  u meni gori, do poslednjeg atoma mene, neopisiva sreća i radost. Ona vrsta sreće, one najveće, sa kojom možete da poletite, sa kojom se osećate kao da ste na sedmom nebu! Tu sreću sam upravo doživljavala. To je bila moja nagrada za 21km. Medalja je samo uspomena, podsetnik, podstrek, datum, ovekovečenje događaja. Osećala sam svaki mišić, sve me je bolelo, ali sam bila presrećna i potpuno šokirana šta sam ja to uspela da postignem.

Mene je na trci ponela pozitivna energija trkača, moje raspoloženje i moja pozitiva, i ne razmišljajući koliko sam ja to kilometara pretrčala i da li ću preživeti ili će hitna da dolazi. Osećaj na cilju je ogromna količina radosti, prevazilaženje samoga sebe, prevazilaženje nečeg totalno nepoznatog i stranog – ulazak u novi, trkački svet i ostvarivanje ličnog uspeha. Ovako mogu danima da vam pričam moje iskustvo i moju ljubav prema trčanju, ali želim da vi to sami osetite na sopstvenoj koži!

Mnogi me pitaju, a još veći broj veruje da me je tata, poznatiji kao profa trkač, uveo u svet trčanja. Mene tata, koji je trkač duže od mog života, nikada nije forsirao da trčim, niti predlagao da krenem. Tata je u svemu tome bio i nastavlja da bude moja najveća podrška. Ono što je mene pokrenulo sam isljučivo ja. Pronašla sam sebe u trčanju i prosto se pitam kako sam mogla da živim bez toga.

Ja, antitalenat u svim sportovima, danas imam oko 60-70. medalja, 45 polumaratona i nekoliko kraćih trka iza sebe.


Datum: 20.04.2018.
Autor: Aleksandra Janković

PROČITAJTE JOŠ...

LISTA KOMENTARA
Trenutno nema komentara u sistemu

OSTAVITE VAŠ KOMENTAR
Ime:
Prezime:

Tekst komentara:
POGLEDAJTE JOŠ I...
+ O nama
+ Kontakt
+ Pravna pouka
+ Uslovi korišćenja
+ Postanite saradnik
+ Često postavljana pitanja

AKCIJE
Ako podjednako volite sport i da pišete o njemu, odnosno znate nešto novo i zanimljivo o nekoj sportskoj temi,  a uz to želite da svoje znanje iz oblasti sporta nesebično podelite sa drugima, javite nam se. Čekamo Vas!
Zanimaju Vas informacije o određenoj sportskoj manifestaciji (turniru, prvenstvu, akciji, seminaru, itd.), pogledajte najave aktuelnih sportskih manifestacija u okviru našeg Sportskog kalendara...
Ukoliko vodite neku sportsku organizaciju (savez, klub, asocijaciju i sl.) ili ste organizator neke sportske manifestacije (turnir, akcija, seminar, sl.) i želite da je medijski promovišete, odnosno sa njom upoznate širu javnost, Savremenisport.com može postati Vaš Medijski partner...
Osetite deo atmosvere sa najzanimljivijih već održanih sportskih manifestacija putem slika koje smo zbog Vas zabeležili u okviru Foro galerije...