_primenjena-kosarka.jpg "Primenjena košarka")
Jedna od osnovnih karakteristika košarke predstavlja sposobnost da celokupno iskustvo života izrazi kroz fikciju, da putem određenih znakova prenosi osećanja i iskustvo, i samim tim kod drugih izazove iste doživljaje. Svakako da joj to daje obris umetnosti koja kroz interakciju sa stvarnošću pronalazi put istini i lepoti, putem igre vizuelno opisuje smisao postojanja. Zapravo, nije reč o estetici jer u modernom svetu estetika predstavlja stav da je umetnost subjektivna pojava u službi instrumentalne aktivnosti u cilju uzdizanja individualnih inicijativa.
Kosarka je, kao i umetnost, skup prostih delova skupljenih u agregatum, stoga u njima tražimo značenje onoga što vredi i za zajednicu i za individuu. Status košarke je nesumnjivo sveden na formativnu strukturu gde se ona predstavlja kao čist tehnicki proizvod namenjen tržištu, neku vrstu primenjene dekorativne umetnosti gde se razvija osećaj za estetiku dok se pritom zanemaruje ono duboko značenje, izvor i smisao onoga što nije rečeno i što ostaje da se otkriva.
Košarka je zapala u stanje gde se daje prevaga nameni i realizaciji koje su u priličnoj meri uravnotežene, što je svakako legitimno. Međutim, u isti mah, isključuje se povod i smisao. Ako su teškoće pri realizaciji skoro potpuno savladane, a svedoci smo da je robotizovano ponašanje igrača u potpunosti programirano, namena može postajati sve preciznija i određenija i tako primenjena postaje sopstveni surogat. Ovakav suvi racionalizam dovodi u situaciju isticanja tehničkih aktivnosti koje svoju svrhu vide u stvaranju trajnih i konačnih rezultata gde se analitički um postavlja suprotno razumevanju.
Cini se da se košarka tretira kao sredstvo a ne kao svrha. Tada govorimo o gruboj delatnosti kojoj nedostaje duhovna, odnosno umetnička nota. Formalizam u košarci mora naučiti kako se doživljava celina i kako se celina odražava u svim pojedinostima, pa i u onim intuitivnim, uzročno tesno povezanim. Ukoliko je košarka vrsta fikcije utemeljena na kontemplaciji, onda je možemo sagledati kao stvaralački proces čija struktura ima rezultatsku važnost doživljaja i (samo) oblikovanja.
Tumačenje trenutnog stanja možemo naći u strukturi savremenog doba, suodnosa između materijalnih osnova i vladajućih ideologema. Srećom, košarka je smeštena između iskustvene i imaginativne prirode tako da njen zaplet, kulminacija i rasplet u potpunosti odgovaraju činjenici da se najvažnije utakmice igraju na terenu i tako izmiču ibzenovskom odigravanju izmenom argumenata i stavova van njega.
U beskrajnom skupljanju apstrakcija poređanih u analoski red možemo garantovati objektivnost u umetničkom otkrivanju najrazličitijih karaktera čiji se putevi ukrštaju na terenu i van njega. Svi oni prate fabulu i celokupnost zbivanja i u uzajamnoj vezi stvaraju umetničku konstrukciju načinom preplitanja radnje i motiva. Za pocetak, bunjuelovsko predstavljanje surove stvarnosti kroz spoj strasti i duhovnosti daje uvid u markesovsko očuđavanje realizma u kome nema naznaka da li je realizam racionalno ili emotivno usmerena koncepcija.
Savremena košarka izgleda čehovljevski gde se stiče utisak kao da se ništa ne dešava, gde je sve svakidašnje. To nam daje mogućnost da na interaktivan nacin, sa publikom, istaknemo društvene i moralne sadržaje. Možemo ustvrditi da je kod publike došlo do određene vrste zasićenja, što se može potvrditi kroz smanjen broj gledalaca, bez istinskog suočavanja sa razlozima zašto je tako. U pokušaju prilagođavanja u uslovima društvene nesigurnosti, traži se osećaj zajedništva i prisnosti koji možemo naći kod Tenesi Vilijamsa i Tolstoja.
Ritualnost i mitologičnost košarke ukazuje da košarka pre liči na neku povlaštenu šahovsku partiju odabranu među mnogim mogućnostima jer dovodi do ravnoteže izvesnog tipa između igrača, timova i publike. Stiče se utisak da je potrebna nova renesansa koja ima sposobnost da izvede košarku iz provalije istrošenih autoriteta, prosvetiteljstvo koje svojom poetikom može prevesti košarku iz stanja superrealizma u stanje duboke osetljivosti. Biće i novca.
Bajkovitost košarke ogleda se u svedenosti na akciju kojom se stremi određenom cilju uz savladavanje brojnih prepreka. Posmatrajući većinu utakmica uočavamo postojanje dva cilja, pobediti naspram ne-izgubiti. Reklo bi se da ispuštamo ono što je jasno zarad onog nejasnog, onog što je očigledno zarad hipotetičkog. Ovakvo svođenje na oblomovštinu košarkaškog zbivanja iskazuje svu neaktivnost i učmalost igre gde je sve češće primetno kako se igrači gube u sporednim stvarima tokom igre, ne shvatajući ili ne osećajući poentu uloge na terenu. Možda bi od pomoći bilo uživljavanje u ulogu Herkula ili Prometeja, ali ako moderna isključuje tu vrstu inspiracije možda se može pronaći u dnevnoj štampi kao što je Flober inspiraciju za Madam Bovari našao u novinskom izveštaju.
Cilj je upoznavanje sveta oko sebe, jer košarka svoju imaginaciju zasniva i na fantastici Borhesa koliko i na realizmu Dostojevskog. Skromni i osrednji igrači koji ne teže vrhunskim dostignućima čuvaju se grešaka i neuspelih pokušaja, dok vrhunski upadaju u mane zbog same svoje veličine. Naravno, sve ovo spade u domen kreativne mašte i dramaturgije gde sama igra, kroz estetski privid apsolutne simulacije stvarnosti, ispoljava dramski iluzionizam.
Košarkas ne bi trebao biti zanimljiv po onome što jeste već po onome šta i kako radi.
Pripadnost višoj sferi zivota je obrnuto proporcionalno kolicini slave i materijalnog bogatstva. Igrač upada u dramsku igru gde se pred publikom predstavlja da je neko drugi i u toj situaciji dramaturgija košarke spada u okvir groteske. Ovakvo skretanje u ekstravaganciju ne doseže lepotu i istinu. Samim tim, poetika i tematika viteškog gubi smisao. Isključivo uzdanje u talenat i trening, a zapostavljanje duhovne komponente, gubi se u imitaciji igre gde se stvara konfuzija u želji da se formira sopstveni stil.
Činjenica je da je mnoštvo igrača kroz stogodišnju epopeju košarkaške igre prošlo kroz kafkijanski utisak alogičnosti u kojem je pojedinac nemoćan i zapravo postaje igračka u rukama nepoznatih snaga kojima se ne može odupreti. U takvoj situaciji, poželjno je da trener svog igrača postavi na dosta visok nivo, da ga prikaže u svoj njegovoj zrelosti, pa tek onda da ga vrati savremenosti njegove mladosti.
Nismo se takli romantičarske uloge košarke, ali kratko možemo konstatovati da je analogija u zajedničkom oslanjanju na sadržajnu prošlost i uveliko zaduživanje budućnosti. Neiscrpno bogatstvo ideja i podsticaja omogućava da se maštom i osećajem dočara svet snova radi nadogradnje stvarnosti, dok senzibilnost omogućava neposredno doživljavanje.
Melodičnost i muzikalnost u košarci upotrebljavamo kao metafore i kao sastavni deo bića jer se koren ritma igre traži u životnom ritmu igrača. Svojevrstan ples u kome se gipkost, gracioznost i dinamičnost očituju tako da posmatrač prati sadržaj igre ali ipak ignoriše nijanse u igri i retko zapaža odstupanje od taktike. Ritam je organski, sastavni deo celine. Zato je trener dirigent, tvorac orkestracije.
Kako se košarka kreće putevima koji nisu lako pristupačni, u tolstojevskom okviru vremena i prostora, "rat i mira" gde se svaka "utakmica", svaka nova ideja ima individualno obeležje koje se ne može drastično isticati u okviru kolektivne percepcije. S tim u vezi, brehtovska "nova stvarnost" zahteva aktivnu misaonu saradnju radi izbegavanja Beketovog straha od nesporazuma iza kojeg uvek ostaje tišina. Pravo pitanje se ne zasniva na tome da li, trudeći se da nešto shvatimo, dolazimo do više smisla ili gubimo od njega, već u tome da li smisao koji zadržavamo vredi više od onoga koga smo se mudro odrekli.
