_interakcija-kosarke-i-publike.jpg "Interakcija košarke i publike")
Egzistencija košarke je, kako kulturološka, tako i alegorijska. Sport se našao u nekoj vrsti vakuma, proisteklog iz preteranog naglašavanja epigonalnog, manje vrednog. Koparka uživa ugled posebne društvene delatnost i njen simbolički sadržaj korespondira sa interesima kolektivnog opstanka, zato što izrazava težnju nacije za uspehom i napretkom, odslikava karakter religioznog i svetovnog. Kao vrsta moderne umetnosti, gotovo eskapistički izražava neslaganje sa odsustvom smisla.
Neće svako zbivanje a priori privući paznju, niti će veoma značajno zbivanje privući gledaoca ako ne bude na odgovarajući način izvedeno, tj. oblikovano. Košarka svojim oblikom, formom, sadržajem i smislom nudi gledaocu mogućnost vrednovanja. Naravno, nemamo garanciju vrednovanja spoznajnih vrednosti, ali su prave vrednosti kod nas već toliko dugo usađene da su samim tim deo našeg mentaliteta. Potvrda suživota košarke i njenih konzumenata u Srbiji nalazi se u ostvarenim rezultatima, ostanku na main streamu ideala jer svet više nije tako poetičan i human.
Poruka koju košarka prenosi može se proveriti na realnoj stvarnosti. Jedina instanca sa koje se može proveriti da li je njeno delovanje oblikovalo uverljiv model sredine i njene nadgradnje jeste svest primaoca, koji u neposrednom interaktivnom odnosu sa njom može da vrednuje nepotpunost života. Uslovi obitavanja u našim uslovima impliciraju da je takvo vrednovanje individualno i gotovo uvek zavisno od tradicije i konvencije. Imperativ je sačuvati takav neposredan odnos jer košarka živi naše mitove.
Košarkaško "stvaralaštvo" nije završeno samim njenim osmišljavanjem. Stvaralačke funkcije ljudskog roda su prenosioci božanskog, stvar je u tome kako se interpretiraju. Misija košarke je u onome što je moguće da se dogodi po nužnosti života, po individualnom načelu ili po praktičnoj potrebi.
Znakovna vrednost košarke je simbolična i signalna, možemo reći i apelativna u odnosu na gledaoca. Prosečan gledalac pristupa igri mentalno determinisan znanjima i predrasudama koje formiraju stav. Polazište za tvrdnju je ukorenjeni naklon prema svim vrstama svetkovina kao elemenata sabornosti, gde se pojedinačni stavovi realizuju u ukupnosti podsistema, jer svaka kultura pravi hijerarhiju ljudskih duševnih stanja, razlikujući dopustiva od nedopustivih.
Dopuštanjem izražavanja, košarka izopštava kodifikaciju životnih impulsa. Jeste da je takvo izražavanje ritualizovano ali košarka ipak uzdiže primitivne životne impulse na nivo saznajnog (gnoze). Izmedđu igre i publike postoji doza ironične tenzije. Obostrana, jednosmerna komunikacija kolektivnog i masovnog, individualnog i samotnog, prerasta u navodno poznavanje događaja. Vremenom, kako se bliži rasplet, ogoljuje se onaj nevidljivi, dugo očekivani deo - prepoznavanje osećanja. Zajednička crta im je dečija naivnost koja je odraz njihove sveukupne genijalnosti. Košarka to naziva orfikom.
Bogata u svojoj šarolikosti ukusa i stilova, košarka govori u ime svih. U tome se i ogleda njena epika. Epska svest u stvari računa na poništavanje klasnih razlika, jer zajednicu vidi kao jedinstvenu sudbinu. Samim prepoznavanjem značaja i isprepletanosti tradicija koje karakterišu naše društvo, amortizuje podvojenost savremenog čoveka u kojem se istina sukobljava sa istinom a ne kao do sada, istina sa neistinom. Kako se čovek ne bi borio sam sa sobom, već sa spoljnim silama, kako ne bi ostajao sam, košarka poučava kako se doživljava celina, jer se celina očitava u svim pojedinostima pa i u onim intuitivnim.
Otvaranjem društvenih slojeva širi se i interes za košarku. Ovde treba naglasiti da uslovi okruženja nikad ne menjaju svrhu košarke. Sklonost ka dogmatskoj tradiciji navodi na konstataciju da je ponašanje publike vremenski određeno, na primer "vladavinu" jedne generacije koja je donosila uspehe posvećene naciji. Pad vrednosnih parametara društva dovelo je i pojave fatalizma koji sama igra apsorbuje i eliminiše. Košarka prikazuje opštu ljudsku sliku koje smo i mi deo. Ona pripada svima, ona je puna izuzetno neobičnih likova ali njena interpretacija dolazi sa vrha našeg saznanja o duhovno-intelektualnim fenomenima.
Poplavom malograđanske misli, gde se izostavlja potreba da se bude u službi drugima, individua nema intenciju spoznaje da je pojedinačni uticaj na delovanje grupe mnogo delotvorniji od delovanja grupe na pojedinca. Distanciranjem od varvarskog neukusa, usmeravanjem pažnje na vrednovanje istinskog doprinosa, proučavanjem različitih interpretacija usmerenih ka sistemu i van njega, omogućavamo rekonstrukciju odnosa prema konzumentima, odnosno publici, koja se jedino tako može udaljiti od sklonosti vulgarizmu kao odrazu socijalne sredine.
Društvena misija košarke i razlog njenog postojanja sastoji se u tome da ostane na nivou zamišljenog, to jest da svojom unapređenom formom pojačava kvalitet života, čime zadržava vrednost istaknutog obeležja.
Prateći genezu košarke, čija je epoha trajala paralelno sa destrukcijom i ostrašćenošću bića, da se primetiti progresija koja održava davno poljuljani balans. Gledano iz logičko-pozitivističke perspektive, košarka deluje kao nešto mistično. Publika, kao skup individua, živi svoje mitove sa košarkom. Ona ne traži od košarke da menja stvarnost, da pronađe savršenstvo. Traži da pojedinac, u svojoj beznadeznosti koju nosi neizvesnost modernog doba, shvati da osećanje izopštenosti, nezadovoljstva životom, osećanje koje ga tera da se oseća autsajderom, nije pesimizam pothranjen nemogućnošću ostvarenja. Neizvesnost je neminovnost, stoga, izvesnost koju nudi košarka potire "insceniranu neizvesnost" koja izgleda uznemiravajuće. Aksiološki, publika istupa iz sfere istrošenog u sferu ekstatičke želje za igrom ka zasluženoj pobedi koja je analogija vaskrsnuća, preko potrebna ovoj sredini.
