_antinomija-srpske-kosarke.jpg "Antinomija srpske košarke")
Svrha ove društveno-košarkaške kritike jeste pokušaj usaglašavanja naizgled nerešivih protivrečja koja svoju rezultantu ostvaruju u vidu jalovih kompromisa, gde se u situaciji voljnog deficita pokušava nadomestiti jaz između vrednosnog i činjeničnog. Temelj ovih protivrečja leži u suprotnosti igre i rada, duha i materije, moralnog i praktičnog imperativa.
Kako se dijalektika košarke ogleda u činu živog, dinamičnog i borbenog događanja, korisnost učinka može postati kvalitativna veličina isključivo onda kada dobije svoj smisao. Nestalnost društvenih kretanja i njihovo bezobličje koje se reflektuje i na ukupnu situaciji u košarci ukazuju na nedostatak voljnih delatnosti u kojima su koncentrisani svi praktični problemi. U pokusaju resavanja istih uključujemo pojmovnu indukciju koja će nam pomoći da razumemo da je mnoštvo suprotnosti u kojima egzistiramo u stvari jedno harmonično jedinstvo.
Konsenkvetno navođenje postojećih problema gubi smisao, naročito u uslovima kada svaki pojedinac olako upada u zamku etičkog egoizma u intelektualnom opažanju njihovih uzroka. Stoga je neophodno pristupiti prevladavanju jednostranosti racionalizma u cilju iznalaženja rešenja. Simbolizam košarke i njeno oslanjanje na iracionalno omogućava da konstantnim nagomilavanjem apstrakcija dođemo do zaključka o suštini stvari. Nekako se čini da smo upali u kontradikciju volje, da želimo da stvari postanu bolje ali nemamo sposobnosti da se smestimo dovoljno duboko u najjednostavnije delatnosti života. Paralelnu egzistenciju košarke i društva, njihovu identičnu formu i suštinu, predočavamo kroz razliku između iskrenog i onog što se čini.
Da bi se bavili ovom vrstom kritike moramo zasnovati metode usaglašavanja etičkih činjenica. Pretpostavka je da znamo šta je smisao košarke, kakva je njena uloga, da li je njena svrha u saznajnom i/ili praktičnom umu? Da bi se lakše upustili u dalju raspravu ipak ćemo izneti fakte-najniži nivo participacije školskog uzrasta u "igranju kosarke", adolescentski uzrast igra virtuelnu košarku (ili Mortal combat), ona deca koja se njome bave vrlo rano postaju "potroš(e)na roba", klubovi lutaju u potrazi za praktičnim umom koji bi ih odveo do realizacije interesa, reprezentacija neće reprezentovati naciju na najznačajnijem sportskom dogadjaju. Činjenice govore da neophodni revizionizam počiva na spoznavanju moralno-praktične sfere u okviru koje se oslanjamo na etiku dužnosti kojom čovek deluje pošteno radi samog delovanja, a ne radi koristoljublja. Mali koraci su učinjeni, košarkaške veličine su već na mestima koje zaslužuju, ostalo je u domenu dobre volje. Ukoliko nema dobre volje, sve može biti štetno.
Došli smo do suštine protivrečnosti-naša deca umeju da se igraju, ali se ne igraju; naši košarkasi umeju da igraju košarku, ali ne pobeđuju; naši treneri poznaju igru, ali zalutaju; naši menadžeri imaju poslovne veštine, ali nema rezultata. Da li je naša priroda takva da ne omogućava realizaciju moralnog ideala u cilju pomirenja sopstvene prirode i slobode "za"? Odgovor se nalazi u samoj igri. Košarka sadrži elemente života u svim njegovim pojavnim oblicima-volja da se igra i pobedi; dužnost prema sebi, porodici i naciji; moralitet u bivstvovanju i delovanju, ali tako da se primitivizam odene plemenitošću; upošljavanje praktičnog uma radi stvaranja uslova za egzistenciju i odvijanje; interes jer bez njega nema ni egzistencije; sloboda jer se njome dostiže kanonska verodostojnost. A to znači, brzo misliti, donositi odluke i "surfovati" kroz taktiku.
Utisak je da se košarka našla u ćorsokaku neodlučnosti, prvenstveno zbog nesaglasja delovanja subjektivnog i objektivnog, odnosno onog apsolutnog koje govori kako treba. Ipak, subjektivno iznalazi sopstvenu objektivnost kroz ljude od integriteta i osećajnosti koji imaju potrebu da uvek pronađu rešenja protivrečnosti, uvek više forme jedinstva sa prirodom, drugim ljudima i samim sobom. Ovo jeste vrsta stvaralačkog akta u kome prevazilazimo i uzdižemo sebe iznad pasivnosti koja preti destrukcijom. Košarka kao i društvo, svoje zdravlje zasnivaju na celini. Da li je pojedinac zdrav ili nije, u osnovi nije stvar pojedinca već strukture te celine.
Košarkaski kolektiv jeste paradigma društva jer ukoliko igrač, trener, ekonom, menadžer ili vlasnik kapitala razvija svoj razum i objektivnost, onda možemo govoriti o sintezi delovanja radi opšteg dobra. Savremeni život nosi određeni vid otuđenja u kome se pojedinačna egzistencija dovodi do stanja izolovanosti u svojim aktivnostima, tako da je mogućnost saglasja svedena na minimum. Kao i svaka skupina, organizacija, sistem ili fenomen, košarka u Srbiji je došla do tačke kada prestaje da nudi duhovno razumevanje. Kao da se gubi majstorstvo iluzije kojom se nadvladava jalovost delovanja, kao da gubi onu dramatičnost koja je pokretač duhovnog napretka. Izgleda da nam nedostaje Džordanova sposobnost koncentracije u stresnim uslovima.
Čini se da smo svedoci ukupne površnosti, a iza te površnosti stoje samo uzdržanost i nezainteresovanost. I dosta nepoverenja. Ostaje nada da će košarka svojom životnom simbolikom ukazati na sopstvenu ambivalenciju, pokazati akterima da se pometnja da prevazići služenjem smislu.
