_kosarkaska-re-prezentacija-srbije.jpg "Košarkaška (re) prezentacija Srbije")
"U onom trenutku kada se izgubi osećaj prema središtu, nastupa osećaj površine" - Pitagora
Pojava košarke u srpskom medijumu označila je uspostavljanje društvenog rituala, odnosno univerzalne društvene aktivnosti usmerene na realizaciju volje za jedinstvom što je i suština duha (igre). Njena retka sposobnost i energija viđenja u celini omogućila je racionalizovanje mitske predstave kroz stvaralački proces koji ima svoj rezultat doživljaja i sposobnost oblikovanja. Osnovna karakteristika košarke je izražavanje, stoga savremeni manirizam u reprezentovanju kao posledicu ima iskrivljenje pravca razumevanja pri čemu su odnos, sadržaj i izvođenje svedeni na degenerisani oblik košarkaške prezentacije nacionalnih vrednosti i stremljenja koja se odvijaju u uslovima višeg provincijskog života u kome obitava deformisani duh igre od težine neispravnog znanja.
Srpska košarka je upala u stanje protivrečnosti sopstvenih intencija i postala skup sukcesivno poređanih i međusobno udaljenih elemenata. U takvom stanju samoiskrivljene nezrelosti, moramo se osvrnuti na ono-istorijsko koje je osnovna karakteristika smisla srpske košarke kada utilitarizam nije bio dominantna teorijsko-etička paradigma već je svoj smisao realizovala kroz strukturalnu povezanost nesvodivu na prost rezultat. Naravno, postoje parametri košarkaškog jedinstva koji kroz međusobno prožimanje analoškog i racionalističkog dostižu ravnotežu.
Pozivanjem na metodu sećanja, a pokretanjem sećanja se može doći do znanja, moramo ukazati na progresivni raspad duhovnog elementa igre, iz dubina nadahnutom prividu savršenstva koji nas je krasio u minulim vremenima i koji jeste prolazio kroz faze tragičnog neuspeha ali je predstavljao simbol unutrašnje uređenosti u kojem stvari izgledaju onakve kakve istinski jesu. Zapanjujuća je potpuna ravnodušnost prema istinskom stanju u kome se nalazi srpska košarka, čak i u uslovima primarne individualne korisnosti. Razdvojenost objektivnog stanja i subjektivnog činjenja dovelo je do radikalizacije košarkaškog mišljenja čija je osnovna karakteristika odsustvo metoda rekonstrukcije i prikazivanja košarke u svoj svojoj mnogostrukosti kako bi na videlo izašlo ono što je izvorno. Potpunu izvornost košarke sada razumeju mnogi naši "učenici" koji samu igru posmatraju kao oblik teološkog zabavišta, dok smo mi u ulozi senilnog profesora koji grčevito čuva svoju veličinu ne shvatajući da gubi nevinost sluha u svom "stručnom diletantizmu". Samo nezamenljivost ima veličinu, odnosno kada stekne objektivan karakter učinka, dela, čina i stvaranja i kada svojom jedinstvenošću postane istina za sve. Čini se da smo u stanju kada ne osećamo način kako da postanemo bolji, samim tim postajemo gori.
style="display:block; text-align:center;"
data-ad-layout="in-article"
data-ad-format="fluid"
data-ad-client="ca-pub-3680394444982515"
data-ad-slot="6919562611">
data-ad-layout="in-article"
data-ad-format="fluid"
data-ad-client="ca-pub-3680394444982515"
data-ad-slot="6919562611">
Predstava na terenu jeste oblik raspadnutog jedinstva. Pravila, propisi, konvencije, insistiranje na preterano detaljnoj preciznosti svode igru na prost šablon zasnovan na preteranoj aktivnosti koja vodi u haos i stvara utisak neuverljivosti mogućeg. Više se ne dopušta mladalačka rasejanost i kapricioznost, pothranjuje se nagon za potčinjavanjem autoritetu, koji uzgred budi rečeno, nema moć prepoznavanja trenutka i veštinu upravljanja sagledava kao delatnost a ne kao duhovno delovanje. Tako se oduzima odgovornost i tada talenat, odvažnost, dužnost i mudrost staju u ravan otpora prema svemu što je prinudno i što razjedinjuje.
Timski duh nije suprotstavljen značaju i mogućnostima individualnih akcija, on je beskonačna refleksija koja čini smisao celine. Mladići koji su izabrani da reprezentuju pokazuju znake onih sposobnosti koje poseduje zreo čovek, kada se znanje gomila i produbljuje, kada stižu do sposobnosti uvida i do viđenja istine. Zato je neophodno poštovanje njihovog uma koji ne pita za ličnost već svoje očekivane i neočekivane poteze vuku u šahovskom maniru navođenja protivnika na pogrešnu stranu kako bi se zadatim odlučujućim šutem svi zajedno radovali.
Podrazumeva se zahtev za skladnom formom, ali u tom zahtevu da igrači svojom slobodom stvore i po potrebi obnove situaciju neophodno je poznavanje umetnosti upravljanja kako bi se prirodni dar udružio sa umećem. Insistiranjem na pravilima i propisima ne možemo očekivati zrelost, ona se ostvaruje uočavanjem veličine, odnosno sebe samog. Istinski veliki ljudi (treneri) su, pored distance, svodili svoj odnos prema drugima na zajedničku ravan bivanja, tako da se prihvaćeni kriterijum razuma mora podrediti kriterijumu srca i osećaja.
Košarkasko znanje postoji, ono što mora da otpočne jeste realizacija. Kako bi povratili sopstveni ugled u svetu košarke i prekinuli sa stvaranjem kriznih situacija da bi nešto menjali poželjno je izbeći situaciju da mlad čovek izbledi svoju ljubav prema košarci iz razloga izneverene namere i nade, moramo shvatiti da je za modernu košarku neophodna izražena ličnost, permanentno održavanje osobenosti u igri, promatrajući sebe u kolektivu stajati "sa strane" i biti na granici spoljnjeg i unutrašnjeg sveta. Ovakav vid uobičajene košarke nije vredan divljenja, stoga odustanimo od napretka jer dostizanje cilja nije moguće iako postoji mogućnost da postanemo bolji ukoliko istrajemo u svojim nonsensima.
