Odličan okrugli sto Rukomet danas, sutra na Fakultetu za sport

Na početku sjajno organizovanog i vođenog okruglog stola „Rukomet danas, sutra“ na Fakultetu za sport „Union - Nikola Tesla“ sa izvanrednim učesnicima,  veliki broj istaknutih rukometnih radnika, stručnjaka i legendi ovog sporta, kao i studenata, odao je minutom ćutanja poštu preminulom profesoru  Jezdimiru Stankoviću, jednom od najistaknutijih i najtrofejnijih srpskih stručnjaka, koji je preminuo u Beogradu u 76. godini.

Voditelj okruglog stola  Dragan Đukić,  rukometni trener i selektor više evropskih nacionalnih timova, imao je izuzetno ugledne sagovornike prfesora dr Branislava Pokrajca  zlatnog sa OI u Minhenu 1972. i najbolje levo krilo sveta 1974. i 1975. koji je vodio reprezentacije Jugoslavije, Španije, SAD, Katara...predavača i lektora EHF,  dr Marka Šibila istaknutog slovenačkog stručnjaka, šefa katedre  na Fakultetu za sport Univerziteta u Ljubljani i lektora EHF, Dragana Adžića selektora ženske reprezentacije Crne Gore olimpijskih vicešampionki iz Ldnona i trenera jednog od najboljih ženskih klubova u svetu Budućnosti iz Podgorice i Božidara Đurkovića generalnog sekretara RSS.

Prisustovali su  učestvovali u veoma interesantnoj raspravi između ostalih i proslavljeni rukometaš Predrag Peruničić državni sekretar za sport i predsednik  Zajednice rukometnih trenera Srbije Saša Marković kao i drugi  istaknuti članovi srpske trenerske struke. Učesnike i goste pozdravili su profesor  Ivanka Gajić dekan Fakulteta za sport, kao i potpredsednik Rukometnog saveza Srbije Borislav Perović.

Osnova za veoma intersantnu raspravu bili su uporedni pokazatelji rezultata juniorskih i senirskih selekcija bivših  republika SFRJ kao i broja  rukometaša i rukometapica sa individualnim priznanjima na velikim takmičenjima, koji su bili negativni za Srbiju, da bi se diskusija rasplamsala kada  je Dragan Đukić izneo podatke da je Srbija najveći izvoznik igrača u Ligu šampiona, ali da iz tih klubova malo rukometašica i rukometaša igra za srpsku reprezentaciju: kod muškaraca od 26 čak 12 ne igra za nacionalni tim, kod rukometašica  od sedam  - ni jedna! Zaključak, i to veoma hrabar, pojedinih diskutanata je bio da bi, ako bi Srbija učestvovala sa najjačim selekcijama na narednim takmičenjima, da bi medalje –bile sigurne, ali je to nateralo profesora Pokrajca da replicira da neki srpski rukometaši u jakim inostranim klubovima greju klupi i da najvažniji uslov za ulazak u reprezentaciju nije  igranje u inostranstvu.  Izneo je, takođe, i vrlo „bodljikavu“ opasku na račun institucije  selektora u rukometnom sportu:

- U nomenklaturi sportskih zvanja, po zakonu, ne postoji selektor, samo trener i za njega se zna šta radi i za šta odgovara. Selektor, jer nema kriterijuma, može da bude bilo ko, čak i bez kvalifikacija tako da, praktično, neka nikakvu odgovornost.

-Podržao ga je i  profesor Marko Šibila:

- Treneri su najvažniji faktor u uspehu ali i neuspehu,  oni su proizvođači rezultata i neophodno je, zbog toga, da budu visoko školovani.  Ima izuzetaka da je od dobog igrača postao dobar trener, ali, u suštini,  ako nemaju znanje onda su samo obični fizikalci  koji ne shvataju modele, skaču sa jednog na drugi. Slovenija, kao mala zemlja, izuzetno ulaže u sistem školovanja trenera. Zbog male baze nemamo privilegiju da ispustimo talente, moramo u svakog ko ima potencijal, makar on i ne bio vrhunski, da uložimo 120 procenata  rada i da ga sačuvamo u sportu.

Pokrajac je pojasnio i vezu između obrazovanja sportista i kasnije trenerske karijere:

- Mene je iznenadilo, kada sam radeći u Portugaliji, video kao brzo prihvataju  taktiku, ali sam ubrzo saznao da  u ekipi imam jednog diplomiranog difovca, dva studenta pete godine medicine, jednog budućeg pravnika...  Normalno je da od takvih obrazovanih osoba postaju dobri treneri, jer od neukog igrača nikakvom alhemijom ne može da se napravi, u najvećem broju slučajeva, vrhunski stručnjak. Austrijanci svoje školovane trenere na praksu šalju u Bundes ligu Nemačke i kada se vrate razmenjuju iskustva. Čudimo se i što su nam na nekim takmičenjima kadeti i juniori pravili ispade, što su loše vaspitani i ne poštuju dres Srbije, a dešavalo mi se da pitam mladog rukometaša, sa jednom ili obe slušalice u ušima, kako mu ide škola a on mi odgorvi „kakva škola, ja se bavim rukometom“.

Saša Marković je ispred Zajednice  rukometnih trenera Srbije sa 608 članova, uputio i kritičke opaske na način kako se u Srbiji biraju selektori i stručni timovi i zatražio od RSS da u tome ubuduće presudnu reč ima trenerska organizacija:

- Struka mora da odlučuje ko će voditi reprezentacije, a svi treneri koji se prihvate posla moraju da podnesu našoj organizaciji programe, a  kasnije i izveštaje. Ukoliko nama uspeha, moraju da podnesu ostavke. Imamo dobre trenere od kojih uče mnogi, vode i inostrane nacionalne selekcije, ali smo i svesni da je obrazovanje stručnjaka veoma važno, pa zato planiramo i master kouč. U svetu ima dosta doktora nauka koji vode reprezentacije ili klubove i to nam je putokaz.

Dragan Adžić je, kao jedan od razloga uspeha crnogorskog ženskog rukometa naveo i kontinuitet u radu i koncentraciju kvaliteta u jednom klubu:

- To je, kada su u pitanju male zemlje, jedan od načina da se sačuvaju talenti i time i vrhunski rezultati. Budućnost je okosnica reprezentacije i kao trener u dvostrukoj ulozi u dužem vremenu, imam mogućnost da radim sa najboljima na dva koloseka. Iz stastičkih pokazatelja se vidi da Crna Gora zaostaje u kadetskim i juniorskim kategorijama i zbog toga smo pokrenuli inicijativu da se obnovi „Turnir AVNOJ“ na kome bi igrale pionirske i kadetske selekcije svih bivših jugoslovenskih republika  kako bismo videli  sa čime raspolažemo i selektirali talente. Reakcije su krajnje pozitivne.

Za Božidara Đurkovića je jedan od razloga slabijih rezultata Srbrije  u svim konkurencijama, veliki odliv igrača, jer preko 2.000 rukometaša i rukometašica iz Srbije igra u inostranstvu.

- Na Ejofu i MI smo imali dobrih rezultata sa kvalitetnim generacijama, ali smo posle ostali bez podmlatka jer su neki sa 14 godina odlazili na školovanje i  odmah i zaigrali za neki strani klub, a izvozili smo i igrače od Bundes lige do petih  nacionalnih liga. U 2012. smo izvezli 82, u 2103.  - 107, u 2104. - 96, a do danas u ovoj godini 108 rukometaša i rukometašica. Takav odliv niko ne može da podnese bez posledica, iako imamo  296 klubova sa 21.639 članova, od toga  7.714 žena i 13.925 muškaraca. U mlađim kategorijama rukomet igra 11.711 dečaka i devojčica.

Predrag Peruničić je, govoreći kao rukometaš, rekao, što je, u suštini i veoma blizu zaključka sa ovog okruglog stola:

- Neophodan je sistem iz koga proizilazi i odgovornost. Meni se čini da nema ni jednog ni drugog u dovoljnoj meri u našem rukometu danas i da je tu i jedan od razloga zašto nas nigde nema u kadetskim i junirskim kategorijama, iako stalno slušamo da imamo odličnu rukometnu organizaciju i vrhunske trenere. Minstarstvo omladine i sporta Srbije ima najbolji sistem finansiranja sporta u Evropi, jer  dajemo za programa a ne savezima. Ako su programi dobri i ako kroz mlađe selekcije dobijamo kvalitene igrače za seniorske, biće i rezultata.

Na kraju je Dragan Đukić zaključio da jedan okrugli sto neće promeniti (rukometni) svet i postavio pitanje:

- Ako je rezultatski naš rukomet u krizi, a država i krovna organizacija su zadovoljni činjenicom da su naši najveći uspesi učešće na velikim takmičenjima, deseta, 17. ili 18. mesta, a ne medalje, ko je dao blagoslov za takvo stanje i razmišljanje? Dobro je da su se postavila neka pitanja, da je bilo i pravih odgovora i na ovome ne treba da se stane. Fakultet za sport će nastojati da i ubuduće okuplja, sa sličnim temama i povodima, vrhunske stručnjake.